„Iskrenost ponekad boli, ali barem znaš na čemu si“

Kakvi smo mi? Nekad pomaže pogled sa strane. Ingrid Gerkama, koleginica koja povremeno piše za „Vreme“ i moja prijateljica, teško da je tipična Holanđanka. Srbiju baš voli i često je ovde.

Priču za naš njuzleter Međuvreme smo počeli u kafani. Srećom, Ingrid nije od onih zapadnjaka koji insistiraju da svako plati svoj deo računa.

Ingrid: U Holandiji ljudi znaju da budu sitničavi. Prijatelji i kolege u baru računaju svaki cent. Čak imamo i posebnu aplikaciju za to, Tikkie – platiš račun karticom, a onda preko aplikacije „ispostaviš“ prijateljima i familiji „dug“ i oni ti prebace novac.

Nemanja: Na Balkanu svađa nastaje jer svako hoće da plati za sve.

Da, drukčije je. Milim da Holanđani samo hoće da stvari budu fer. Recimo, u Srbiji i dalje postoji ono da muškarac plaća. Holandske žene hoće da demonstriraju da su nezavisne i da mogu da se staraju o sebi – to je u Holandiji vrednost.

Čitao sam da ima zapadnih zemalja u kojima se gosti izbacuju iz kuće pred večeru. To je kod nas nezamislivo.

Gostoljubivost na Balkanu je neverovatna. Mislim da u Holandiji to nismo nikad imali ili smo zagubili. Recimo, ako tvom detetu dođe drug da se igraju posle škole – podrazumeva se da odlazi pre večere. Tanjiri se postavljaju samo za porodicu.

To je svetinja – večera se u sedam uveče, i to je vreme samo za porodicu. Ovde je obrnuto. Ljudi bi se uvredili ako ne ostaneš na večeri.

Ko je direktniji?

Slično je. Holanđani ti odmah kažu kad im se nešto ne sviđa, ne okolišaju. Neke druge kulture, recimo britanska, smatrale bi to nevaspitanim. Tu su Srbi slični kao Holanđani. Ta iskrenost ponekad boli, ali barem znaš na čemu si.

Doduše, naučila sam i da poštujem balkansku ćutnju. Recimo, kad drugarici ili koleginici predložim nešto što smatra idiotskim, može biti da samo ćuti ili ignoriše. Ta tišina me je prvo zbunjivala. Sad znam šta znači: moj predlog je toliko glup ili nerealan, da me puštaju da sama to shvatim.

Ko više priča?

Muškarci pričaju podjednako. Ali žene… na Balkanu ne zatvaraju usta. A kad je društvo isključivo žensko, onda je često sve ogovaranje. Jesi li videla šta je ova nosila, znaš šta je ona njemu rekla… Nisam znala kako da se ponašam u takvim razgovorima.

To podrazumeva i hvaljenje. Kao, ja sam bolji od nekog odsutnog.

Moguće. U Holandiji je inače razmetljivost najgori greh, posebno novcem. Nepristojno je imati skup auto, nakit i odeću. Kod nas su zavese otvorene jer nećemo da komšije misle da smo arogantni ili nešto krijemo.

Možda to ima veze sa kalvinizmom – budi skroman, radi vredno, ne ističi se. To je na Balkanu malo drukčije.

Šta si još primetila različito?

Fascinantno mi je što ljudi na Balkanu, kad otputuju na odmor, vole da provode vreme sa ljudima iz svoje zemlje. Recimo, Srbi u Grčkoj ili Sarajlije u Makarskoj ili Splitu.

A Holanđanin, kad ode na kampovanje u Italiju ili Francusku, najčešće će se požaliti da je bilo – previše Holanđana.

Zašto to?

Ne znam, možda jer tragamo za novim iskustvima. Holanđani su mornari, trgovci, dosta putujemo. Zatekneš Holanđanina u amazonskoj džungli ili malenom avionu u Kongu.

Mnogi su ponosni na naš putnički i trgovački mentalitet – to ide dotle da hvale takozvano Zlatno doba (16. i 17. vek) i kolonijalizam. Naravno, danas je malo drukčije, više se priča o šteti koju je naš kolonijalizam naneo drugima.