Idol za sva vremena

Odmah da naglasim: nažalost, nisam imao sreće da gledam Rajka Mitića kao igrača, ali odmah i da dodam da sam dosta godina kasnije imao sreće da upoznam Rajka Mitića čoveka, prvo kao selektora one velike Jugoslavije, kasnije kao kolumnistu nekadašnjeg uglednog sportskog nedeljnika „Tempo“, na kraju kao penzionera koji je znao da prošeta do grada na kafu ili da ode na neko putovanje sa reprezentacijom. Zvao me je „Španac“ i uvek voleo da pita o španskom fudbalu, o svojim ispisnicima, prijateljima i rivalima, od Henta i Di Stefana do Kubale i Cibora…

Mladi koji se poslednjih decenija o fudbalu obaveštavaju preko tv-prenosa, interneta, DVD-ja, desetina dnevnih novina i revija, teško mogu shvatiti kako je to bilo nama, klincima iz provincije, kada smo sredinom pedestih godina prošlog veka „ulazili“ u radio da bolje čujemo glas Radivoja Markovića, koji nam je sa naših i inostranih terena dočaravao važne i manje važne utakmice.

RAJKO IZ „ŽURNALA„: Za nas koji smo se još tada trajno zarazili fudbalom, glas Raće Markovića bio je nešto poput pripovedača najlepših bajki u kojima su protagonisti bili, pre svih, Rajko Mitić i Stjepan Štef Bobek, šefovi velikih i večitih rivala Zvezde i Partizana. Uspevali smo da ih ponekad vidimo u nekim „Filmskim novostima“, stariji će se setiti „žurnala“ koji se prikazivao pre projekcije filma. Sa po nedelju dana zakašnjenja gledali smo, i po nekoliko puta, inserte sa nekog „večitog derbija“ i zamišljali kako li to tek izgleda uživo, na stadionu JNA, jer stadion Crvene zvezde tada još nije postojao. U svim tim našim fudbalskim bajkama i fudbalskim snovima Rajko Mitić je bio sve. Junak naših dečačkih dana, idol naših roditelja, zgodan primer za naše profesore, fudbaler koji je svakim izlaskom na teren dodavao poneki detalj briljantnoj karijeri. Još tada je stvorio famu o sebi kao izuzetnom džentlmenu, čoveku koji je na terenu bio oličenje fer-pleja. Bilo je dovoljno reći Rajko pa da svi znaju o kome se radi. Biće da su njegovo ljudsko poštenje i skromnost poneti iz kuće, iz porodice skromnog železničkog radnika koja je po dolasku u Beograd dugo živela u jednom vagonu parkiranom na nekom slepom koloseku u Topčideru ili gde već ono beše… O Rajku će se sada ispisati mnogi tekstovi, kako i priliči velikanu kakav je bio, ali ako neko od njegovih poštovalaca hoće da sazna više o njemu, toplo preporučujem knjigu Radeta Šoškića Moša, Rajko, Bobek u kojoj su ispričane tri tople životne priče o tri fudbalske legende.

Pošto, kao što rekoh, nisam gledao Rajka, evo kako ga je video i doživeo neko ko ga je ne samo gledao već i sa njim igrao i bio njegovo poslednje desno krilo na oproštajnoj utakmici u finalu Kupa protiv Veleža 1958. Nikola Stipić je u svom emotivnom sećanju na Rajka napisao u „Novostima“:

„Za mnoge će ostati tajna čime je to Rajko fascinirao igrače, stručnjake, novinare. Kako je to igrao čovek kome kao da je sve polazilo za nogom. U fudbalu, najteže je igrati – jednostavno. A, Rajko je bio primer racionalnog savršenstva, pri čemu je kod njega sve bilo podređeno kolektivu, igri tima. Nikad nijedan suvišan potez, nijedan rizičan dribling. Delio je lopte, kao da je i na potiljku imao oči, davao golove kao da je to najlakša stvar na svetu. A, sve to uz mnogo trčanja, truda, kao mašina, koja stalno otkucava uspele poteze, podstiče saigrače, drži sve konce igre. Pri tom, nikad nije podigao glas. Nikad da podvikne, ukori, uvek da ohrabri kao da igračima daje krila…“

Rajko je bio deo onog čuvenog olimpijskog tima iz Helsinkija 1952. koji stari zaljubljenici u fudbal i danas znaju napamet: Beara–Stanković, Crnković–Čajkovski, Horvat, Boškov–Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Ako ne pamtite to vreme, pitajte očeve i dedove šta je te 1952, u jeku prvih sankcija (Informbiro) kojima je bila izložena ova zemlja, značilo „igrati sa Rusima“ i pobediti ih… Doduše, prethodno je preživljena nacionalna drama jer je Jugoslavija vodila sa 5:1 i dozvolila protivniku da izjednači na 5:5, da bi u ponovljenoj utakmici pobedila sa 3:1 i ušla u finale Olimpijade…

Jedna od najpoznatijih anegdota vezanih za Rajka jeste ona sa Svetskog prvenstva u Brazilu 1950. Prilikom izlaska na teren za meč sa Brazilom na tek sagrađenoj Marakani, pred 200.000 gledalaca, Rajko je udario glavom u neku šipku i morao je da ostane u svlačionici da mu ušiju ranu. Vratio se na teren posle petnaestak minuta sa velikom čalmom oko glave i ginuo na terenu kao da se ništa nije dogodilo. U poluvremenu je u svlačionici bodrio drugove:

„Šta ste se snuždili, pa 0:0 sa domaćinom u ovakvom ambijentu nije uopšte loš rezultat…“

Tek kada su ga saigrači čudno pogledali, setio se da pita za rezultat i čuo da Brazil vodi sa 1:0…

Još dok je putovao po svetu sa Zvezdom i reprezentacijom, pisao je izveštaje za „Sport“. Radio je to ozbiljno i objektivno. Kada se pred kraj radnog veka opredelio da u „Tempu“ piše svoje kolumne, vratio se na teren koji je poznavao. Znao je da bude oštar kritičar, rekao bih da je bio i skeptik, ali nivo do koga se srozao naš fudbal dao mu je za pravo. Doduše, mislim da ni on sam nije verovao da ćemo pasti ovako nisko, ali kada je upozoravao da smo na pogrešnom putu nisu ga shvatali ozbiljno, uz komentare da je konzervativan i da je njegovo vreme prošlo…

NEPRAVDA U RIMU: Lično, sigurno kao i mnogi drugi, dugujem Rajku Mitiću najveće doživljeno fudbalsko zadovoljstvo. Reč je o polufinalu prvenstva Evrope 5. juna 1968. u Firenci. Jugoslavija protiv svetskog prvaka, Engleske. Rajko Mitić je bio selektor, Branko Stanković trener reprezentacije koja se briljantno plasirala (5:1 protiv Francuske u prvom četvrtfinalnom meču u Beogradu) na završni turnir četiri najbolje selekcije (sada ne možemo da prođemo ni sa 16 učesnika!). Na samom početku povredio se, i to teško, Ivica Osim, jedan od glavnih igrača u timu. Pravila nisu dozvoljavala izmenu. Osim je statirao na desnom krilu a Jugoslavija igrala sa 10 igrača. Držali smo 0:0 i čekali produžetke, nadali se žrebu, ali došao je 87. minut i briljantna akcija koju je Dragan Džajić završio prijemom lopte na grudi i fantastičnim šutem iz poluvoleja, gotovo „kroz uši“ zabezeknutom Gordonu Benksu… Kada su onomad onako brutalno hapsili Dragana Džajića kao poslednjeg kriminalca u Srbiji, kao da su stavili lisice na taj briljantni gol i na taj veliki trenutak jugoslovenskog fudbala. Nažalost, tri dana kasnije bili smo svedoci najveće krađe u istoriji evropskih šampionata, švajcarski sudija Dinst obrukao je i sebe i državu iz koje je došao, i UEFA i FIFA i čitav fudbal. Tako skandalozno pristrasno suđenje u korist Italijana nikada nije viđeno ni pre ni posle ni na jednom velikom turniru. Jugoslavija je povela golom Dzajića, koji je tada bio jedan od dvojice-trojice najboljih igrača Evrope, Italijani su uz pomoć sudije izjednačili u 81. minutu, a posle produžetaka koji nisu doneli promenu igrana je nova utakmica u kojoj više nismo imali šansu… Umesto „praznika u Rimu“ doživeli smo „nepravdu u Rimu“ koja i danas jednako boli, okruglo 40 godina kasnije. Tako je Rajku Mitiću uskraćeno da u briljantnoj karijeri ima i titulu prvaka Evrope, ali moralnu pobedu niko mu nikada nije oduzeo.

Više puta smo pričali na tu temu, ali nije voleo da kuka. Držao se devize svog velikog prethodnika na mestu selektora, Asleksandra Tirnanića Tirketa, koji je uvek tvrdio da za „prosutim mlekom ne treba žaliti“.

STADION „RAJKO MITIĆ„: Ne verujem da je Rajko za bilo čim u životu žalio, ponajmanje za novcem koji je mogao da zaradi da je otišao u inostranstvo. Nikada nije bio materijalista. I nigde mu ne bi bilo bolje nego u Beogradu, među svojima, među prijateljima. Bio je strastan pušač, tvrd u svojim fudbalskim stavovima, znao je da bude duhovit u primedbama, ali nikada nije prešao granicu dobrog ukusa.

Možda su i njegova Crvena zvezda i srpski fudbal imali igrače koji su po čisto fudbalskim kvalitetima nadmašivali Rajka Mitića za koga gotovo svi kažu da nije bio virtuoz već radnik sa ogromnim učinkom na terenu, ali nikada niko nije imao takav i toliki autoritet, nikada niko nije izazivao toliko poštovanje i nikada niko nije bio takvo oličenje džentlmenstva u sportu, ljudske dobrote i neverovatne skromnosti.

I ništa lepše i prirodnije nego da stadion Crvene zvezde, umesto uvezenog nadimka Marakana, sa kojom posle rekonstrukcije i svođenja kapaciteta na pedesetak hiljada mesta nema nikakve veze, bude nazvan „Stadion Rajka Mitića“. Ako tako bude, svaki put kada bilo ko od nas ode na neku utakmicu biće to istovremeno i odavanje pošte prvoj Zvezdinoj zvezdi, legendarnom Rajku.

Idolu za sva vremena.