Berlin je uvek poseban grad, ali biti u njemu ovog februara dok se održavao 75. Berlinale, veliki filmski festival, bilo je posebno iskustvo.
Svaki ćošak, svaki izlog, svako mesto gde se može okačiti neki poster, bilo je u znaku nečega što je podsećalo na Festival. Gde god da ste se nalazili u gradu, sve bi vas podsećalo na to da je Berlinale u toku i da mu se pridružite – nije se videlo gde počinje grad, a gde kreće Festival.
Sa druge strane, Berlin u ovoj situaciji nije izgubio ništa od svoje razbarušenosti i šarma koji ga čine toliko privlačnim. Oni koji su prvi put u njemu sigurno su upali u zamku, ali onu najlepše sorte kada ne znate kuda ćete pre otići, a želite svuda. I ne samo što to želite nego se neprestano bojite da će vam nešto izmaći, da ćete nešto propustiti i da ćete otići iz grada žaleći zbog nečega. Oni koji su se u Berlin vratili, ne ponavljaju ovu grešku, naročito ako su tu zbog Berlinala. Velika je stvar postići balans između gledanja filmova i boravka u gradu, i stoga se neki raspored morao unapred pripremiti. Dovoljno je pogledati da je na Festivalu prikazano oko 300 filmova, i biće vam jasno o čemu govorim. Niti se mogu pogledati svi filmovi koje biste želeli, niti se u Berlinu može otići na sva mesta za kojima čovek žudi ili misli da žudi.
Ovo je moj treći dolazak u Berlin, a Berlinale je samo povod, dobar izgovor da bi se ponovo disao berlinski vazduh. Sve je tu kao i prošli put, i sve je novo u isto vreme. Jer, sada je ovo Berlin koji živi kroz film, u čitavoj svojoj punoći. A film često zna da bude stvarniji od života. Stoga se samom sebi postavljalo veliko pitanje – kako ne biti samo puki protagonista u svemu tome i kako ne biti samo sporedan lik u jednoj maloj sceni tog filma zvanog Berlin ovog februara.
Dakle, pronaći balans između bivanja u filmskim dvorana i na ulicama je ono što je bilo potrebno. Ovome je u prilog išla činjenica na koji način je zamišljeno funkcionisanje Berlinala. Berlin kao veliki grad ima mnogo bioskopa i šteta je bila ne iskoristiti ih za prikazivanje filmova sa Festivala. Centralno mesto okupljanja je bio Potsdamer plac gde se nalazi nekoliko dvorana, kao i ona glavna, Berlinale Palastom. Tamo su se svakoga dana mogle videti reke ljudi koje izlaze sa prvih jutarnjih projekcija kao da je to nešto najnormalnije na svetu, nešto što se dešava svakog dana.
No, pravi je gušt ipak bio nalaziti se u prostorima potpuno nepoznatim jer bi to istovremeno značilo i odlazak u delove grada u koje do tada verovatno niste zalazili. A Berlin je grad za koji vam nije potrebna mapa. Kud god da krenete, bićete na pravom mestu – naići ćete na neki prostor u kojem se prikazuju filmovi sa Festivala. Lutanje Berlinom tako postaje neka vrsta hodočašća ka filmovima koji vam, hteli vi to ili ne, konstanto idu u susret.
Tako su se filmovi prikazivali, između ostalog, i na Aleksanderplacu, mestu koje je prava košnica. Nepregledne kolone ljudi vam idu u susret, gužva je, ali je istovremeno i sve u najboljem redu jer kao da svako ima svoj pravac, kreće se po iscrtanim linijama koje prati i od kojih ne odstupa.
Odatle se može otići u nešto zapadniji deo Berlina i tako ostvariti jedno drugačije gledalačko iskustvo. Jedan od bioskopa koji se tamo nalaze je onaj starog kova, uglađen, napravljen za kraj u kojem se nalazi, za ljude kojima je on najbliži, pa stoga u njega dolaze ako žele da pogledaju samo nekoliko filmova na Festivalu. Ja ću u njemu čuti velike ovacije Želimiru Žilniku i tako se uveriti koliko ga berlinska publika zaista poznaje i ceni.
Nešto severnije se nalazi bioskop koji je u sklopu Akademije umetnosti i čija sala je zamišljena i za prikazivanje filmova, ali i za postavke pozorišnih komada, i koja odiše uglađenošću kao i čitava zgrada. Tamo ću, na projekciji restaurisane kopije Prljavog Harija, imati prilike da sretnem osobe koje su gledale taj film u doba premijere, pre pedeset godina. Istovremeno će pored njih sedeti dvoje mladih čiji roditelji verovatno nisu bili ni rođeni u to isto doba.
Nedaleko od ovog, nalazi se i bioskop modernijeg tipa, sa nekoliko dvorana koje pak ne nose uniformnost koju biste zamišljali u ovakvim bioskopima, već je u njih utkana tradicija koja govori da su se na tom prostoru prikazivali filmovi više od sto godina. Tu će, zahvaljujući pukom pitanju da li je stolica do nje zauzeta, krenuti priča sa gospođom koja već 35 godina dolazi na Festival i uglavnom gleda filmove koji neće ići u distribuciju već se prikazuju samo na Festivalu, te stoga traži i određene preporuke baš od vas, kog je upravo upoznala. I zato će vam se učiniti da je svako ko se nalazi u Berlinu u tom trenutku znatiželjan i nezasit filmova.
Onda se u malo istočnijem delu Berlina možete zateći na projekciji u jednoj ogromnoj, ovalnoj sali koja će u velikoj meri biti ispunjena decom. Prikazivaće se film o dečaku koji odrasta u cirkusu, a reakcije sve te dece biće neprocenjive. Moć filmske slike će se jako dobro videti kroz to. Verovatno su gotovo svi prvi put na Berlinalu, i verovatno ne znaju šta je to uopšte, ali ono što gledaju na zaista velikom platnu izazivaće neskrivene reakcije.
Zapravo, struktura gledalaca na filmovima je presek Berlina u malom. Možete se osvrtati oko sebe, posmatrati sva ta lica i pitati se da li su iz Berlina ili su došli samo zbog Berlinala, da li uopšte prate filmove ili ih gledaju samo kad se održava Festival, da li su dotrčali sa neke prošle projekcije, ili su nakon obilaska grada odlučili da dođu na film. Ono što je sigurno jeste da su svi oni Berlinci, makar dok su u Berlinu. Ova činjenica ga čini velikim jer će istovremeno sve koji dođu u njega prihvatiti kao svoje, ali sa svim pojedinačnim karakteristikama koje svi ti ljudi u sebi nose, i u njega donose. I to se primećuje na svakom koraku, na svakom berlinskom pločniku.
Jedan lični doživljaj najbolje govori tome u prilog. Hodate Berlinom, sasvim neobavezno, bez ikakvog cilja i smisla, i u jednom trenutku vam se obraća čovek, na engleskom. Želi da sazna kako najlakše da dođe do Tehničkog univerziteta jer je u toku štrajk velikog dela javnog transporta, pa nije siguran koje aktivne linije saobraćaju tamo. Kada mu kažete da ni vi niste sigurni i da biste to morali dodatno da proučite, on će biti nemalo iznenađen. “Zar vi niste iz Berlina?”, reći će. A vi ćete se samo slatko nasmejati i zahvaliti na komplimentu. A u sebi ćete pomisliti, bez imalo ustručavanja:
Ich bin ein Berliner.
