Gospodar svog vremena

U suštini, ja nisam planirao da živim u Tokiju. Nisam ga imao čak ni u planu za turističku posetu. Nisam imao ni bilo kakav razuman razlog da se preselim ovde. Jednostavno sam došao… Živim u oblasti Arakavaku, na istoimenoj reci. Dok ovo pišem, napolju pada sneg. Moji su mi javili da je padao i u Beogradu…

Nemam ni neki poseban razlog zašto učim japanski. Valjda zbog one latinske: koliko jezika znaš, za toliko ljudi vrediš. Da reč jednu nisam naučio, verujem da bih svoju vrednost udvostručio samo zbog toga što imam priliku da živim u ovom neverovatnom gradu. Ovo je druga planeta… A kojim se ja to poslom modernog doba bavim? Pa, ja sedim za laptopom. Ja sam web developer. Time sam hteo da se bavim još od srednje škole, ali to je priča za kasnije. Tokio je zanimljiviji.

GRADSKI ŽIVOT: Tokiju živi 14 miliona stanovnika. Kažu da ih tokom dana u gradu cirkuliše još toliko. Grad je ogroman, sastavljen je od 40 manjih oblasti, gradova, gradića, sela. Ne postoji jedno centralno mesto kao što u Beogradu imamo Trg republike, na primer. Čini mi se da su i dva ljudska života malo da se vide sva zanimljiva mesta Tokija.

Prema Forbsovoj listi, a i iz ličnog iskustva, Tokio je jedan od najskupljih gradova na svetu. Kirija za stan od, recimo, 25 kvadrata je oko 900 evra (122.000 jena).

Zagađenost grada je minimalna, a kriminala skoro da nema. Japanci mnogo rade. Potpuno su posvećeni svom poslu bez obzira na to koji je. Često se dešava da ne idu na godišnji odmor jer ne žele da njihove kolege rade dok oni odmaraju. Negde sam pročitao da samo u Tokiju živi oko 50.000 stogodišnjaka.

Sve je toliko uredno i čisto da bukvalno sija. Sa druge strane, kanta za đubre se može videti tek na ponekoj stanici metroa. Na ulici ih nema. O reciklaži se vodi posebna briga i svi otpad drže u kući. Postoji kalendarski raspored kada se koja vrsta otpada iznosi da je pokupe ljudi koji to rade. O tome se toliko vodi računa da u ugovoru za stan postoji stavka sa predviđenom novčanom kaznom (koja nije mala) ukoliko me neko od komšija prijavi da sam odložio otpad na pogrešno mesto ili pogrešnog dana.

Na ulicama se mogu videti ljudi u najrazličitijim kostimima i odevnim kombinacijama. Međutim, na to niko ne obraća pažnju. U tom modnom smislu, oblast Akihabara je posebno zanimljiva. Japanci je zovu i „štreberska oblast“ jer se tu okupljaju ljubitelji arkadnih igrica i manga stripova. Čitave zgrade su posvećene igricama, stripovima, raznim kolekcionarskim figurama. Tu ima i seks-šop zgrada od osam spratova.

Noćni život u Tokiju je veoma razvijen. Postoji veliki broj noćnih klubova gde svako može naći nešto za sebe, bez obzira na to šta voli. Klubovi su veliki i moderni, a ulaz se uglavnom svuda plaća od 20 do 50 evra za muškarce. Uz kartu se dobijaju i dva pića po izboru. Japanska muzička industrija je druga u svetu, odmah posle američke.

Zbog toga što se nalazi u užarenoj zoni Pacifika, zemljotresi su japanska svakodnevica. Godišnje ih prosečno bude 1500. Jedan malo jači se dogodio baš za vreme nastave u školi. Meni uopšte nije bilo svejedno, a ostali nisu ni obratili pažnju.

Najpopularniji sport u Japanu je bejzbol, a dosta igraju i tenis. Japanska kompanija „Uniqlo“, čije se robne kuće nalaze na svakom koraku u ovoj zemlji, glavni je sponzor našem Novaku Đokoviću.

SAOBRAĆAJ: Tokom povratka iz Nagana, koji je posle Niseka na ostrvu Hokaido, drugi najveći ski-centar u Japanu, promašili smo naplatnu rampu i završili u brzoj traci u kojoj se putarina naplaćuje elektronski i bez zaustavljanja vozila. Nismo imali karticu, zaglavili smo se i napravio se dug red. Ubrzo je dotrčao neki čovek, izvinio nam se nekoliko puta zbog naše greške, naplatio nam putarinu, dao račun i propustio nas da prođemo brzom trakom. Tokom tih nekoliko minuta niko nije svirnuo niti nam bilo šta rekao. U stvari, tokom ovih pet meseci u Tokiju, nijednom nisam čuo automobilsku sirenu na ulici. Takođe, nigde nisam video ni saobraćajnu gužvu…

Glavni načini putovanja u Tokiju su železnica, metro i bicikl. Toliko vrsta bicikala nigde nisam video: oni za majke imaju korpu za decu; drugi imaju korpe za namirnice; većina ih ima specijalno mesto za kišobran; tu su i oni polumotorizovani namenjeni starijima; urbanih BMX modela za tinejdžere ima bezbroj… Japanci stalno voze bicikle: nije bitno da li pljušti kiša, pada sneg ili greje sunce. Jednom rukom se drži kišobran, a drugom se upravlja. Inače, bicikl mora biti registrovan na ime vlasnika baš kao automobil.

Metro funkcioniše perfektno. Vozovi saobraćaju na svakih pet minuta, bez sekunde kašnjenja. Pre ulaska u vagon metroa, Japanci stoje u redu jedan iza drugog ne smetajući onima koji izlaze. Vozovi su neverovatno čisti. Unutra niko ne razgovara mobilnim telefonom, niti se može čuti glasan razgovor između putnika. Svi čitaju knjige, slušaju muziku ili igraju igrice na telefonima.

UČTIVOST I BAKŠIŠ: Učtivost im je veoma bitna tako da će vam poželeti dobrodošlicu svaki put kada uđete u market, radnju, restoran. Obavezno se naklone po završenoj novčanoj transakciji. Tako iskazuju poštovanje i zahvalnost prema mušteriji ili klijentu. Pre nekoliko meseci kupovao sam nekakvo pecivo u jednoj radnji u Kjotu. Po navici sam prodavcu ostavio jedan jen, što je 80 naših para, dakle ni ceo dinar. Pričao mi je nešto na japanskom i ja sam mislio da mi zahvaljuje i izašao sam. Čovek je trčao za mnom da mi vrati novčić poklonivši se nekoliko puta. Ostavljanje bakšiša je velika uvreda u Japanu. Jednostavno, postoji cena koja se plaća za određeni proizvod ili uslugu i njome je sve pokriveno.

Iako se uticaj Amerike vidi na svakom koraku, Japanci slabo govore engleski. Na ulici svi žele da pomognu strancu ili turisti, ali ukoliko ne znate barem osnovne reči japanskog, nećete mnogo razumeti. Kada koriste pokretne stepenice, stoje isključivo na levoj strani i tako ostavljaju dovoljno prostora da ih, zdesna, prestignu oni koji žure.

Zanimljivo je da većina ljudi sa kojima sam razgovarao zna gde se nalazi Srbija, a neki čak znaju i priču o Jugoslaviji. Uglavnom me pitaju da li je opasno živeti u Srbiji i da li rat i dalje traje. Sa jednim od profesora u školi često razgovaram o uzrocima raspada Juge i svemu što se dešavalo na Balkanu. U suštini sam im zanimljiv. Ostali studenti su uglavnom iz obližnjih azijskih zemalja, a ima i poneki Amerikanac i Italijan. Upoznao sam jednu Japanku koja obožava Srbiju i koja je nekoliko puta bila u Beogradu. Šest meseci je učila srpski i opčinjena je našom zemljom. Prijatelji joj stalno šalju vegetu, rakiju i naše slatkiše. Kaže da najviše voli burek. I meni nedostaje burek. I roštilj, kajmak, jogurt…

HRANA I PIĆE: U njihovoj ishrani hleb ne postoji. Možete ga kupiti u prodavnicama, ali ni u jednom restoranu ga neće poslužiti. Jedu dosta pirinča, supe, hranu prženu u dubokom ulju, meso. Najveći deo njihove ishrane su povrće i morski plodovi. U svakom marketu se mogu kupiti školjke, hobotnice, lignje, krabe, razne vrste riba i to po pristupačnim cenama. Sa druge strane, govedina je izuzetno skupa: parče od 150 grama košta oko 1500 dinara. U radnjama je nemoguće kupiti, recimo, celo pile ili svinjski but. Meso je zapakovano u mala pakovanja od 200 do 300 grama.

Japanska kuhinja je puna i potpuno čudnih stvari za našu svest: piva od banane, breskve, manga, vasabija; sladoled od hobotnice, konjskog mesa; prženi oklop od kornjače, sendviči od ananasa… Jedna od najodvratnijih stvari koje sam jeo je nattō – tradicionalni japanski desert od fermentisanog zrna soje i nekih bakterija iz zemlje ili preživarskih organa za varenje. E, takav mu je i ukus. Međutim, Japanci ga izuzetno vole. Vole i karamelizovanu svinjsku krv i „smrdljivi tofu“, jelo od soje koje užasno smrdi, a ni ukus mu nije bolji. I to sam probao. Inače, u restoranima se pre jela služi vlažna krpa (o–shibori) koju koristite za brisanje ruku pre jela. O–shibori je zimi vrela, a tokom letnjih meseci hladna. Od pribora se uvek koriste štapići i većina restorana nema pribor na koji smo mi navikli.

Japanci su veoma poznati proizvođači viskija i piva. Prošle godine njihov viski Jamazaki proglašen je za najbolji viski na svetu. Kada se petkom (ili subotom) završi radna nedelja, kolektivno idu u neki od tradicionalnih after–work mesta koja se zovu izakaya. Tu se kolege sa posla opuštaju uz hranu i mnogo alkohola, pa nije redak slučaj da se kasno uveče sretnu čitave grupe poslovno obučenih ljudi koji se teturaju po ulicama i metrou. I u takvom stanju su učtivi i vode računa da nikom ne smetaju. Uvek pomislim na beogradski noćni život kada ih sretnem.

POBEDITI SEBE: Kao što rekoh, još u srednjoj školi sam odlučio da ću se baviti programiranjem. Fakultet organizacionih nauka, smer informacioni sistemi i tehnologije, upisao sam 2005. godine u Beogradu. Početak studija je bio težak: novo okruženje, novi ljudi, nov način učenja, sve novo… Prve godine studija nisam bio na budžetu i to je malo poljuljalo moje planove i očekivanja. Međutim, rešio sam da u drugoj sve nadoknadim. Nikad neću zaboraviti to pakleno leto. Položio sam 11 ispita sedeći danonoćno u svojoj maloj sobi sa ventilatorom. Tako sam naučio jednu od najvažnijih životnih lekcija – jedina stvar koja mi stoji na putu ka cilju jesam sam ja.

Na matičnom fakultetu sam upisao i master iz informacionih tehnologija sa usmerenjem na baze podataka. U međuvremenu sam preko programa Work and Travel živeo u San Francisku gde sam radio u butiku Hard rok kafea kao prodavac. Tamo sam usavršio engleski jezik i sklopi neka bitna prijateljstva. U Americi sam naučio i šta znači živeti potpuno sam, bez porodice i prijatelja, u potpuno tuđem svetu. To je, takođe, neprocenjivo iskustvo.

Povratak u Srbiju je bio kulturološki šok. Sa završenim masterom i relativno dobrim prosekom, posao u struci sam tražio čitavu godinu. Konačno sam uspeo i u jednoj beogradskoj firmi sam radio kao podrška komercijalistima na terenu, obrađivao sam podatke koji su stizali u centralnu bazu, kao i na izveštavanju i SAP ERP sistemu. Uskoro sam prešao u drugu firmu gde nisam bio prezadovoljan platom, pa sam počeo da tražim još jedan posao – u Americi svi imaju dodatni, tzv. part–time posao.

Moj posao je takav da mi je radno mesto tamo gde svoj laptop priključim na internet. Zahvaljujući tome, i sajtovima kakav je oDesk, krenuo sam da radim outsorce. U početku su to bili manji i jednostavniji poslovi, ali sve se menja 2013. godine, kada sam upoznao Franca, Italijana koji je tada živeo u Londonu. Završio je školu za grafički dizajn, hteo je da se oproba u dizajniranju veb-sajtova i ponudio mi je da radim za njega. Tada je već imao nekog Indijca koji je radio programerski deo posla. Međutim, većina programera iz Indije, koji inače važe za veoma jeftinu radnu snagu, nisu pouzdani u smislu kvaliteta rada. Moj zadatak je bio da ga kontrolišem i ispravljam njegove greške.

DOBAR IZBOR: U narednom periodu sam dotakao svoje fizičke i psihičke granice. Radio sam i za Franca i u svojoj firmi u Beogradu, gde sam, u međuvremenu, prilično napredovao. Spavao sam po četiri, pet sati dnevno i faktički radio dva posla koja zahtevaju puno radno vreme. Ipak, nisam mogao da izdržim više od godine i rešio sam da biram.

Izbor između sigurnog i, za naše uslove, solidno plaćenog posla u Beogradu i nepredvidivog posla baziranog na online prodaji usluga – deluje prilično jednostavan. I bio je!

Franc i ja smo danas vlasnici kompanije „Skywarrior Themes“. Glavno poslovanje nam je bazirano na prodaji templejta za WordPress platformu. Imamo saradnju sa velikom kompanijom „Envato“ preko čijeg ThemeForest sajta plasiramo naše teme. Zahvaljujući broju prodatih proizvoda i njihovom kvalitetu, dobili smo elitni status autora i trenutno zauzimamo 262. poziciju od ukupno 3770 autora na ovom portalu. U našoj firmi danas radi sedam zaposlenih – pored nas dvojice, tu su još i ljudi iz Poljske, Gruzije, Vijetnama, Koreje i Srbije. Imamo velike planove za budućnost.

Što se mene tiče, potpuni sam gospodar svog vremena. Sam odlučujem koliko ću i kad raditi. To je, naravno, mač sa dve oštrice, ali – sve je stvar discipline. Tako i Japanci misle.