Dominacija Magnusa Karlsena

Ono što važi za Nemce u fudbalu (ili je makar dugo važilo) – sve je to lepo i svi igraju dobro i nadmeću se i trude se, ali na kraju dođu Nemci i pobede – sve više važi za Magnusa Karlsena u šahu: tu su strahovito jaki igrači prethodne generacije (Levon Aronjan, Aleksandar Griščuk, Timur Radžabov, na primer), genijalni šahisti njegove generacije (Fabijano Karuana, svetski prvak Ding Liren, Jan Nepomnjaši, Maksim Vašje Lagrav), te čitav buljuk predivnih mladih igrača (Gukeš, Abdusatorov, Kejmar, Firuzja, Pragnananda, Lazavik), ali ne vredi, gde god se pojavi Karlsen, jednostavno, razvali.

Ljudi se, naravno, vole raspravljati ko je najveći sportista, pisac, slikar, zločinac ili šta već, u istoriji – uz Đokovića to je ovde postao sport unutar sporta – te nije drugačije ni u šahu, a za kandidata najboljeg u istoriji se, u strahovitoj konkurenciji (Fišer, Kasparov, Karpov, Aljehin…), i te kako kandiduje Karlsen.

Nedavno je bivši svetski prvak Gari Kasparov, preciznije nego bilo ko drugi, primetio da je Karlsenova “tajna” u tome što on, na najbolji mogući način, u sebi sjedinjuje Bobija Fišera i Anatolija Karpova.

Karpov je, kaže otprilike Kasparov (a Kasparov zna šta govori jer Karpov mu je bio najveću takmac u borbi za titulu svetskog prvaka), povlačio poteze koji su, u određenoj poziciji, nosili najveći intenzitet. Fišer je, uz to, svakim potezom uvećavao dinamiku pozicije i usložnjavao je, što njegovi protivnici, naprosto, nisu uspevali da izdrže. Karlsen je, kaže Kasparov, šahista koji u svaki potez unosi najveći mogući intenzitet, a dinamiku, onako fišerovski, održava do samog kraja partije (koju najčešće dobija). Zbog toga, uostalom, Karlsen dobija pozicije koje stari majstori, onako gospodski, nisu hteli da igraju smatrajući ih mrtvim remijem. Uz to, Karlsen je, od samog starta, u psihičkoj prednosti nad svojim protivnicima, onako kako su to, u tenisu, bili Federer i Nadal, odnosno Đoković danas: često igrači dolaze na partiju s Karlsenom a da su je unapred izgubili. Najzad, ali ne i na poslednjem mestu: Karlsen uvek, ali uvek, bez razlike, igra da bi pobedio. Nije lako da se pronikne u to šta se događa u glavi njegovih protivnika kada dođu u poziciju koja se, po svim pravilima, smatra remijem, te se čini da bi svako od nas koji umemo da pomeramo fugure umeo i da partiju dovede do kraja. Ali kada se igra s Karlsenom, to nije slučaj. Strašno jaki velemajstori s rejtingom višim od 2600 poena, recimo, ne uspevaju da mu odole. Jer, Karlsen je kao pit-bul, kao bik, kao vepar: kad zagrize, ne pušta; kad jurne, ne staje; kad nasrne, ne odustaje dok ne završi posao.

Od 9. do 16. februara u Vajsenhausu (Weisenhaussu), mondenom prebivalištu u Nemačkoj, održan je strahovito jak turnir u takozvanom šahu slobodonog stila (ili Fišerovom šahu), u kojem je raspored figura na početku partije drugačiji od rasporeda figura u klasičnom šahu. Umesto, dakle, da figure stoje na početnim svojim poljima onako kako su raspoređene od nastanka šaha do danas, figure se ređaju po slučajnom rasporedu – i dalje, doduše, simetrično i za bele i za crne figure – što, dalje, znači da je udeo priprema manji ili nikakav. Zbog čega je to važno? U šahu su, oduvek, pripreme bile od ogromnog značaja, često i presudnog. S obzirom na to da se unapred zna početni raspored figura, šahisti su fanatično radili na otvaranjima i vrlo često se događalo da onaj ko se bolji pripremi stekne odlučujuću prednost koju, potom, pretvori u pobedu. Tako je, barem, bilo do pojave superkompjutera protiv kojih ljudi, danas, nemaju nikakve šanse (samo je Karlsenu pošlo za rukom da protiv najjačih kompjutera remizira nekoliko partija). Ovde je, usput, potrebno primetiti da kompjuteri ne samo da nisu ništa oduzeli šahu kao sportu, nego su ga čak, na paradoksalan način, načinili još popularnim, što je, uz internet i koronu, dovelo do eksplozije šaha. Drugim rečima, u šahu slobodnog stila zaista manje odlučuje svijetlo oružje a više srce u junaka. No, i tu se genijalnI Karlsen pokazuje nedmoćnim.

Pored njega, na turniru u Nemačkoj igrali su Amerikanac Fabijano Karuana, drugi igrač sveta, svetski prvak Kinez Ding Liren, Amerikanac jermenskog porekla Levon Aronijan, naturalizovani Francuz poreklom iz Irana Alireza Firuzja, izvanredni mladi Nemac Vinsent Keimar, čudo od igrača i jedan od Indijaca koji, jednostavno, oduševljavaju svojom igrom Gukeš Domaraj, te čudesni Uzbekistanac Nodirbek Abdusatorov. S jedne strane, svi žele da tuku Karlsena, s druge, na delu je bio i sukob generacija: mladi lavovi (Keimar 20 godina, Abdusatorov 20, Firuzja 21, Gukeš 18) namerili su se na Karlsenovu generaciju (Kalsen ima 34 godine). Odmah da kažemo: stariji su bili bolji. No, možda je i najveće (neprijatno) iznenađenje bio svetski prvak Ding Liren. Umelo je to da se dogodi u istoriji šaha (premda retko): čovek osvoji titulu svetskog prvaka, a onda se izgubi. Bobi Fišer, recimo. Ding Liren, jednostavno, posle osvajanja titule (Karlsen je abdicirao, a Ding je tukao Nepomnjašija u meču za titulu svetskog prvaka i na obojici je taj meč ostavio posledice) ne može da se prikupi. U Nemačkoj je uspeo da remizira tek nekoliko partija, dok je sve ostalo pougubio. Istovremeno, Karlsen je, naprosto, razvalio.

Nijedan svetski prvak, nijedan najbolji igrač na svetu, nije igrao toliko koliko igra Karlsen. Nijedan svetski prvak (uz Kasparova) nikada nije dominirao u toj meri gde god da se pojavi. I nijedan svetski prvak pre Karlsena nije dominirao u svim kategorijama, počev od klasičnog šaha na po dva sata, preko ubrzanog šaha i blica, do takozvanog bullita (na jedan minut). No, da li je Karlsen, samim tim, i najbolji? Pitanje, kao i kod Đokovića, ostaje otvorenim. Brojke, naprosto, nikada nisu dovoljne.