Kada je sedamdesetih izbila energetska kriza, mi smo se zamajavali, kada je 1989. padao Berlinski zid, Slobodan Milošević je Gorbačovu držao predavanje o prednostima socijalizma; kada je devedesetih CIA prognozirala da će se SFRJ raspasti za 18 meseci, a Ralf Darendorf sa Oksforda govorio da nigde destabilizacija i potencijalne rušilačke snage nisu jasnije izložene nago u Jugoslaviji; nismo to videli od barjaka, ni čuli od truba. Ni sada nije baš sigurno da naša elita razume šta se realno zbiva u svetu, kuda sve to ide i kako to nas pogađa, mada mondijalisti izgiboše govoreći o našem „devetnaestom veku“ – evropejci o reformama i integracijama, liberali o tržištu, nacionalisti o odbrani nacionalnih interesa, a vlada o merama za sprečavanje efekata svetske krize i o štednji radi budućnosti.
Jedan dokument, nedavno objavljen, govori kako svet za 17 godina vide Amerikanci, mi bismo prosto rekli – CIA, a zapravo National Intelligence Council, uz doprinos nekih pedesetak intelektualaca, institucija i eksperata iz raznih oblasti iz SAD i van SAD iz tamošnje vlade i van nje. Najavljuje se zora postpetrolejskog doba, dok sve miriše na naftu. Po govorima izabranog predsednika Obame i njegovih saradnika, izgleda da ta studija ima neke veze bar s piscima govora.
Na sreću, nas u toj optici nema, pominjemo se samo jednom („Balkans“) kada se kaže kako će nas Evropa, valjda, integrisati – ako se sama ne zaplete u sopstvene kučine. U širokim izvodima interpretiramo taj dokument, verujući da domaćoj javnosti može da pomogne da se orijentiše, našim političarima da se spuste na zemlju, da shvate čemu se prilagođavaju, a čemu se suprotstavljaju, a našim analitičarima da zbog polze narodne počnu da misle malo šire od dnevnopolitičkih intriga.
Novi svetski poredak
Međunarodni sistem – onako kako je konstruisan posle Drugog svetskog rata – neće moći da se prepozna 2025. Jednopolarni svet u kome dominiraju SAD, možda postaje multipolarni međunarodni sistem, konstatuje se u tom američkom dokumentu koji nosi naslov: „Global Trends 2025: A Transformed World“.
Kažu da je nešto slično postojalo u prošlosti: „Evropski koncert“, u postnapoleonskoj eri, nejasni konsenzus evropskih monarhija o zaštiti teritorijalnog i političkog statusa kvo. Preciziraju, međutim, da sistem koji nastaje nema presedana zato što je globalan i zato što ga čini mešavina državnih i nedržavnih aktera koji nisu grupisani u rivalske kampove približno iste snage. Uvećaće se relativna moć nedržavnih aktera – do 2025. eksplozivno će se uvećati broj i tipovi NGO-a, a porašće uticaj biznisa, plemena, religijskih organizacija – čak i kriminalnih mreža. Uticaj Zapada će slabiti, kao i tradicionalna savezništva.
SAD će ostati najmoćnija zemlja, ali manje dominantna, kažu Amerikanci o sebi. Smanjenje ekonomskih i vojnih kapaciteta će možda naterati SAD na težak izbor između domaćih i spoljnopolitičkih prioriteta. Kažu da se NATO suočava s izazovom da uz sve manje evropske vojne moći preuzima rastuće odgovornosti van svog dvorišta…
BRIK – rast u siromaštvu
Projekcije rasta za Brazil, Rusiju, Indiju, i Kinu (BRIK) ukazuju da će one kolektivno dostići udeo G7 u globalnom GDP-u do 2040 ili 2050 godine. Ako se sadašnji trendovi nastave, do 2025, Kina će biti druga po veličini ekonomija u svetu i vodeća po kriterijumu napravljenom od zbira rasta indeksa GDP, potrošnje na vojsku, populacije i tehnologije.
Rusija ima potencijal da 2025. bude bogatija, moćnija, sigurnija u sebe, mogla bi da se po visini GDP-a približi Britaniji i Francuskoj ako investira u tzv. ljudski kapital, ako razvije i diversifikuje ekonomiju i integriše je u globalno tržište. S druge strane, Rusija može da nazaduje ako ne preduzme takve korake i ako cene gasa i nafte ostanu na 50-70 dolara za barel.
Zbog njihove rastuće geopolitičke i ekonomske snage, zemlje BRIK-a će pre prilagođavati svoje ekonomske i političke slobode, nego što će u potpunosti usvajati zapadne norme. Te zemlje će verovatno želeti da zaštite svoju politiku slobode manevra, dozvoljavajući drugima da se nose s terorizmom, klimatskim promenama, proliferacijom, širenjem nuklearnog oružja na zemlje koje ga nemaju, energetskom sigurnošću.
Kina, Indija i Rusija ne prate u potpunosti zapadni liberalni model razvoja, već upotrebljavaju drugačiji model – „državni kapitalizam“. Umesto takmičenja sa zapadnim modelom političkog i ekonomskog razvoja, više zemalja će privlačiti kineski alternativni razvojni model.
Druge rastuće države: Južna Koreja, Tajvan, i Singapur, takođe primenjuju državni kapitalizam da bi razvile svoje ekonomije.
Očekuje se rast Indonezije, Irana i Turske.
Nekoliko latinoameričkih velikih zemalja postaće mini sile do 2025: druge, kao Venecuela i Bolivija, koje su prigrlile populističke politike, zaostajaće, a neke kao Haiti će postati čak i siromašnije.
Latinska Amerika će zaostajati iza Azije.
Nastupajuće sile pokazuju ambivalentnost prema globalnim institucijama kao što su UN i MMF, ali to može da se promeni kada one postanu veći igrači na globalnoj sceni. Kao što je bio slučaj sa SAD u XIX i početkom XX veka, Kina i Indija će u nekim trenucima biti uzdržane, a u drugim nestrpljive da preuzmu veću ulogu na svetskoj sceni. To su sve snažnije zemlje sa siromašnim građanima. Do 2025, one će još uvek više brinuti o svom unutrašnjem razvoju nego o menjanju međunarodnog sistema.
Azijske integracije mogu da vode do moćnijih regionalnih institucija. Među novim igračima moć će biti razdeljenija nego što je to sada slučaj. To će doneti nova pravila, dok će rizici biti uvećani.
Rizici
Uprkos aktuelnoj finansijskoj nestabilnosti, američki analitičari ne veruju da se krećemo ka kompletnom slomu sistema kakav je nastupio od 1914. do 1918, kada je „prva“ globalizacija prekinuta. Rast BRIK sila neće predstavljati takav izazov za međunarodni sistem kao što je to bio slučaj s Nemačkom i Japanom u XIX i u XX veku, kada su barijere dvadesetih i tridesetih, kombinovane s produženim resentimanima, bolnim tužnim sećanjima, posle Versajskog mirovnog ugovora postavile osnovu za Drugi svetski rat. Podsećaju na to da su kolapsi multinacionalnih i etničkih carstava, koji su počeli u Prvom svetskom ratu, nastavljeni do kraja kolonijalnih carstava posle Drugog svetskog rata, da je to pustilo s lanca dugu seriju nacionalnih i etničkih konflikata koji odjekuju do danas, a i da je današnja globalizacija takođe podstakla pokret naroda, ugrožavajući tradicionalne socijalne i geografske granice.
Oni procenjuju da je narednih 20 godina tranzicije prema novom međunarodnom sistemu bremenito rizicima većim nego što je to izgledalo samo četiri godine ranije, kada je objavljena slična projekcija do 2020. Sukobljavanja neće biti ideološka, kao u vreme hladnog rata, već veoma „praktična“. Ti rizici uključuju nuklearnu trku u naoružanju na Bliskom istoku i moguće međudržavne sukobe oko resursa, oko energije, hrane, vode.
Petrogenerali
Po tom tekstu, svet će još dvadesetak godina mirisati na naftu. Govori se o militarizaciji energetske sigurnosti. Pominju se i lokalne nestabilnosti, neredi i konflikti među državama strateškim proizvođačima i izvoznicima energije. Podseća se na to da etničko i političko nasilje i kriminalna aktivnost trenutno pogađaju veliki deo naftne produkcije u Nigeriji. Kaže se da će propast država koje su ključni energetski proizvođači možda zahtevati vojnu intervenciju spoljnih sila radi stabilizovanja protoka energije…
Centralna Azija je područje borbe za pristup energiji. Povećaće se potreba da SAD igraju kao regionalni balanser, kao onaj ko održava ravnotežu na Bliskom istoku, mada će druge spoljne sile, Rusija, Kina i Indija igrati veću ulogu nego danas. Rusija i Kina sada kooperativno rade na smanjenju moći spoljnih sila, posebno SAD, u tom regionu. Američki analitičari pak ne isključuju da može doći do nekog sukobljavanja i između njih u Centralnoj Aziji.
Terorizam
Terorizam neće nestati do 2025, ali njegov uticaj može da se smanji ako se redukuje nezaposlenost i nastavi ekonomski rast na Bliskom istoku.
Sada, kada Al kaida slavi svoj 20. rođendan, neki eksperti tvrde da bitka protiv nje može da potraje beskonačno – takozvani dugi rat. Drugi, međutim, veruju da je Al kaida „vremešna“ grupa po terorističkim standardima i da pati od strateške slabosti koja može da dovede do njenog truljenja i marginalizacije.
Po jednom profesoru (Dejvid C. Rapoport) teroristički ciklus po pravilu traje 40 godina od uspona, poplave do oseke. Do zaključka se došlo na osnovu poređenja s terorističkim aktivnostima koje su se pojavljivale u mnogim zemljama pokrenute zajedničkom vizijom, kao što je anarhizam, marksizam, nacionalizam, ili islamski ekstremizam. Slabosti Al kaide vide u nedostižnosti ciljeva (svetski kalifat). Istorijski gledano, kažu da je u poslednjih 40 godina samo šest odsto terorističkih ciljeva ostvareno.
Širenje tehnologija omogućiće, međutim, da opasna sredstva budu dostupnija teroristima koji su sada aktivni. Globalizacija biotehnologije širi ekspertska znanja i mogućnosti da se nabave takozvani biološki patogeni, pogodni za razorne napade. Teroristički pobunjenici će možda moći da koriste nuklearna, radiološka i hemijska oružja, unapređeno taktičko oružje, unapređene antitenkovske vođene rakete, portabl sisteme, termobaričke i druge unapređene eksplozive, jeftine senzore i robote. Praktične psihološke konsekvence takvih napada će jačati u povećano globaliziranom svetu…
Karakter konflikata
Ne-vojni konflikti bi u naredne dve decenije mogli da preovladaju, a to su: ekonomski, resursni, psihološki, informacioni, sajber. U budućnosti, državni i nedržavni marketing biće angažovan u medijskom ratu radi dominacije u 24-časovnom ciklusu vesti i manipulacija javnim mnjenjem radi promocije sopstvene agende i radi pridobijanja javne podrške za sopstvenu stvar.
Potencijal za konflikte će se uvećavati zavisno od brzine promena na Bliskom istoku i širenja „smrtonosnih kapaciteta“. Povećavaće se rizik od trke u nuklearnom naoružavanju na Bliskom istoku.
Uprkos uvećanom broju naftovoda, u 2025. azijske zemlje će ostati zavisne od pomorskog transfera energije sa Bliskog istoka. U tom kontekstu se govori o zabrinutosti za buduću pomorsku sigurnost u zoni koja se prostire od Persijskog zaliva do Istočne i Jugoistočne Azije. Zabrinutost za pomorsku sigurnost kod Amerikanaca izaziva napor da se unapredi brodogradnja i modernizacija plovila za „plave vode“ u Kini i Indiji. Kažu da iz toga može da proizađe trka u naoružanju, izgradnja borbenih podmornica, antibrodskih raketa dugog dometa – kao produžetak kineskog uticaja i odvraćanja od pokušaja da se preseku linije kineskog snabdevanja iz podmorskih naftnih polja…
Pominje se da javne izjave lidera Al kaide ukazuju na to da su teroristi zainteresovani za napade na naftne kapacitete u Persijskom zalivu.
Misija vojnih snaga ticaće se zaštite energetskih cevovoda, postrojenja i brodova od terorističkih napada.
Kaže se da druge nacionalne pomorske snage na Bliskom istoku ne mogu da zamene ulogu Američke mornarice u zaštiti pomorskih linija u 2025, ali da izgradnja regionalnih mornarica može da vodi ka tenzijama, rivalitetu i „kontrabalansu“. Rastuća zabrinutost može da stvori mogućnosti za saradnju u zaštiti kritičnih pomorskih linija, ali međusobna sumnjičenja koja se tiču tajnih namera ili stvaranje alijansi koje isključuju ključne igrače može da potkopa napore za međunarodnu kooperaciju.
„Nacionalizam resursa“
Vidljiva je neka vrsta nostalgije za vladavinom „sedam sestara“ („Seven Sisters“). Ne misli se na sazvežđe Plejade, koje neki tako zovu po sedam kćeri Atlasa iz grčke mitologije, naški sedam vlašića, već na sedam zapadnih naftnih kompanija, neki ih nazivaju i „sestre pod stresom“, koje su sredinom XX veka dominirale proizvodnjom, rafinerijama, i distribucijom nafte: Ekson (Eso), Šel, BP, Galf, Teksako, Mobajl, Soušl (Ševron) koje je tako nazvao italijanski naftni tajkun Enriko Matei.
Formiranje OPEK-a šezdesetih i sedamdesetih snaga sestara je opala, ali one i dalje imaju uticaj na svetsko tržište.
Mi smo nekada govorili da je to neokolonijalizam multinacionalki. Američki analitičari, naravno, njima daju prednost uz liberalnu retoriku: vođene interesima akcionara one odgovaraju na signale tržišta tako što istražuju, investiraju i promovišu tehnologije neophodne za uvećanje produkcije.
Nasuprot njima, nacionalne naftne kompanije imaju jake ekonomske i političke podsticaje da limitiraju investiranje kako bi produžile „produkcioni horizont“. Čuvajući naftu u zemlji, one obezbeđuju resurse za budućnost. U inače preciznoj analizi, na tom mestu se koristi ideološki pojam: „nacionalizam resursa“ (resource nationalism), za koji se kaže da povećava rizik konfrontacija velikih sila. Kaže se da države upotrebljavaju kontrolu energetskih resursa kao oružje političke prinude i uticaja. Posebno se pominje da Rusija želi da kontroliše energetsko snabdevanje i odgovarajuću transportnu mrežu između Evrope i Istočne Azije i da to može da omogući Moskvi da upotrebljava kontrolu energetskih tokova radi promocije ruskih interesa i uticaja.
Taj segment analize se trenutno odražava u političkom životu u Srbiji, u raspravama o „Južnom toku“. Amerikanci kažu da su Evropljani propustili da postignu konsenzus u Briselu o zajedničkoj evropskoj politici energetske diversifikacije i da su zapali u zavisnost od Rusije. U odsustvu kolektivnog pristupa koji bi snizio rusku moć, ta zavisnost će, kaže američka studija, podstrekivati konstantnu predusretljivost prema Moskvi od strane ključnih zemalja kao što su Nemačka i Italija, čiji je Rusija siguran snabdevač. Kažu kako Evropa može da plati cenu te teške zavisnosti, posebno ako ruske firme budu u nemogućnosti da ispune ugovorne obaveze zbog smanjenog investiranja u gasna polja, ili ako se rastuća korupcija i umešanost organizovanog kriminala u evroazijski energetski sektor razlije u interese zapadnog biznisa.
Inače, tri zemlje Rusija, Iran i Katar drže 57 procenata svetskih rezervi gasa.
Ako se uzmu nafta i gas zajedno, dve zemlje, Rusija i Iran su glavne. Severna Amerika (SAD, Kanada, i Meksiko) bi trebalo da učestvuju sa 18 procenata svetske produkcije do 2025.
Arktik bez leda
Budući razvoj novih tehnika bušenja može stvoriti nove mogućnosti za eksploataciju ranije nedostupnih vrlo dubokih naftnih polja. Takva polja će možda biti locirana u spornim teritorijama u Aziji ili na Arktiku, što će proizvoditi potencijale za konflikt. Pominju se predviđanja da bi Arktik 2060. mogao da ima sezone bez leda, a novija istraživanja kažu da to može da se desi i do 2013. To se povezuje pre svega sa potrošnjom energije, i upozorava se da bi to mogao da bude okidač velikih prirodnih nepogoda, menjanja klime, pojave suša i nepogoda. Jedna se opisuje u imaginarnom dnevniku američkog predsednika iz 2025. posle velikog uragana koji je opustošio Njujork: „Preživećemo, ali Vol strit je snažno pogođen i ne mislim da ćemo Berzu da povratimo tako brzo kao posle 9/11. Pitanje je da li će to i nastaviti da bude NY Stock Exchange, možda će morati da promeni ime u Garden State (New Jersey) Stock Exchange, ali zar to neće pogoditi ponos Njujorčana!?“
S druge strane, konstatuje se da bi koristi od klimatske promene mogle da imaju Rusija i Kanada.
Otvorio bi se morski put iznad Rusije između Severnog Atlantika i Severnog Pacifika, što bi u odnosu na Suecki kanal skratilo pomorski put za 5000 nautičkih milja. Putovanje između Evrope i Azije kroz Kanadski severozapadni prolaz skratilo bi put za oko 4000 nautičkih milja u odnosu na plovidbu kroz Panamski kanal.
Povećaće se tehnološke mogućnosti za eksploataciju nafte u arktičkom regionu, na šta već računaju neke američke kompanije. Rusija koja ima neistražene rezerve prirodnog gasa i nafte u Sibiru, a takođe, of-šor, na pučini u Arktiku, pri višim temperaturama lakše će to eksploatisati, ali s druge strane, njena infrastruktura za vađenje fosilnih goriva može biti oštećena kad se arktička tundra istopi…
SAD, Kanada, Rusija, Danska i Norveška već pokazuju teritorijalne pretenzije u Arktiku, a ima i sporenja između Rusije i Norveške, i Kanade i Danske.
Tehnologija – ključni faktor
Jedan segment te studije nosi naslov: „Zora postpetrolejskog doba“. Po toj projekciji do 2025. bi se mogla okončati energetska tranzicija ka tehnologiji bez nafte i gasa, koju će podržati unapređenje skladištenja energije, biogoriva i „čistog uglja“. Korak tehnoloških inovacija biće svakako ključ za izlaz tokom narednog perioda. Sada nema „srebrnog metka“ koji bi rešio klimatski i energetski problem pošto nijedna savremena tehnologija ne može da zameni tradicionalnu energetsku arhitekturu do mere do koje je to potrebno.
Novi materijali i tehnike za čuvanje energije, baterije, energetski sistemi bazirani na vodoniku, solarna energija, energija vetra, traženje alternativa za korišćenje fosilnih goriva, transportna sredstva s malom emisijom, tehnologija čistog uglja, pretvaranje uglja u gas, pretvaranje gasa u ugljovodonike…
Očekuje se povećanje korišćenja nuklearnih reaktora treće generacije za proizvodnju električne struje, unapređenje njihovih sigurnosnih karakteristika.
Raspoloživi uranijum izgleda da će biti dovoljan da podrži ekspanziju nuklearne energije do druge polovine veka.
Konstatuje se, ipak, da je sadašnja generacija biogoriva preskupa, da može dalje da uvećava cenu hrane, a i to da njena proizvodnja potroši bezmalo istu količinu energije koju proizvede.
Drugi načini pretvaranja neprehrambene biomase u goriva i hemikalije možda više obećava, kao onaj baziran na poljoprivrednom otpadu i nekim algama. Tehnologija čistog uglja je u zamahu. Vodonične energetske ćelije imaju budućnost, ali su još „u detinjstvu“ i potrebna je najmanje jedna decenija da budu razvijene za komercijalnu upotrebu.
Sve te tehnologije, međutim, imaju dug „korak prihvatanja“ (adoption lag). Nedavne studije nalaze da je u energetskom sektoru, u proseku, potrebno 25 godina da bi bila široko prihvaćena nova tehnologija. Glavni razlog je to što je potrebna nova infrastruktura da bi se rukovalo velikom inovacijom.
Hrana na ceni
Uvećanje ljudskih moći u velikom delu čovečanstva neće, međutim, eliminisati elementarni problem koji je pre 3,2 miliona godina imala australopitekus Lusi (fosil AL 288-1), pronađena u selu Hadar, provincija Afar u Etiopiji, problem vode i hrane.
Uz 1,2 milijarde novih ljudi do 2025, pojačaće se pritisak na resurse ne samo na energiju veći i na hranu i vodu.
Svetska banka pretpostavlja da će tražnja hrane porasti za 50 procenata do 2030, kao rezultat rastuće svetske populacije, rastućeg blagostanja, i promene „dijetalnih preferencija rastuće srednje klase“.
Do 2025. svet će proći kroz zamršenu igru konkurencije i konflikata oko energetske sigurnosti i hrane. Glavni izvoznici žita (SAD, Kanada, Argentina, i Australija), zbog tražnje biogoriva, pojačane vladinim donacijama, zahvataće sve veće površine obradive zemlje i vode za navodnjavanje useva. Takvo „energetsko farmerstvo“, uz periodičnu izvoznu kontrolu od strane azijskih proizvođača nafte, a i rastuća tražnja proteina od strane rastuće srednje klase širom sveta, povećavaće cenu žitarica.
Vode malo
Nedostatak stabilnog snabdevanja vodom može dostići kritične proporcije, posebno vode za poljoprivredne potrebe. Taj problem će se pogoršati zbog brze, zapravo rapidne, urbanizacije širom sveta i zbog toga što će se u narednih 20 godina svetska populacija uvećati za 1,2 milijarde ljudi.
Danas eksperti smatraju da u 21 zemlji, sa ukupno oko 600 miliona ljudi, nedostaje voda za uzgajanje hrane ili voda za piće. Zbog rasta populacije, 36 zemalja, sa oko 1,4 milijarde ljudi, moglo bi da dospe u tu kategoriju do 2025. U jednom izveštaju se pretpostavlja da bi sredinom veka oko 200 miliona ljudi moglo da bude stalno raseljeno kao „klimatski emigranti“.
Demografska neravnoteža
Azija, Afrika i Latinska Amerika će doneti praktično ceo populacioni rast u narednih 20 godina, a tek nešto manje od tri odsto rasta populacije nosiće Zapad. U 50 zemalja populacija će se do 2025. uvećati za trećinu (neke među njima za više od dve trećine). Dve trećine od tih zemalja je u Podsaharskoj Africi; najviše brzo rastućih populacija ima na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji.
Evropa i Japan će i dalje odmicati ispred dolazećih sila Kine i Indije u bogatstvu per capita, ali će se mučiti da održe robusne stope rasta zbog toga što će se smanjiti obim njihove radnoaktivne populacije. SAD će predstavljati delimični izuzetak u odnosu na starenje populacije u razvijenom svetu zbog toga što ima veće stope rađanja i više imigracije.
Asimilacija, integracija
povećaće se broj migranata koji teže da se presele iz zaostalih u razvijene zemlje. Najveći priliv će ići iz Severne Afrike i Zapadne Azije u Evropu, iz Jugoistočne Azije u Australiju; iz Latinske Amerike u SAD u koje će imigracija iz Meksika da se smanji kako se Meksiko bude industrijski razvijao i kako bude demografski stario.
Predviđa se i da bi i zemlje rastuće industrijalizacije, kao mnogoljudne Kina i Indija, a možda i Turska i Iran mogle da privuku neku radnu migraciju…
Ukazuje se na to da u Zapadnoj Evropi muslimanska populacija iznosi između 15 i 18 miliona ljudi. Ako se trendovi nastave, Zapadna Evropa će imati 25 do 30 miliona muslimana do 2025.
Analitičari važan izazov za Evropu vide i u integraciji imigranta, posebno muslimanskih. Po tom uvidu, najviše muslimana je u Francuskoj, oko pet miliona ljudi, ili u Holandiji (jedan milion), što čini između šest i osam procenata ukupne populacije u tim zemljama; zatim Nemačkoj (3,5 miliona), Danskoj (300.000), Austriji (500.000) i Švajcarskoj (350.000), a potom u Britaniji i Italiji (1,8 milion odnosno jedan milion, što čini tri, odnosno 1,7 procenat.
Brza promena etničke kompozicije, posebno oko urbanih područja, potencijalno će komplikovati napore da se sprovedu asimilacija i integracija. U odsustvu rasta i odgovarajućeg posla, to može da vodi do napetih situacija, kao što je bilo 2005, tokom nereda u predgrađima Pariza.
Žrtveni jarac
U mnogim društvima do 2025. možda neće biti jedinstvenog političkog identiteta – kao što su državljanstvo i nacionalnost.
Klasna borba će biti važna isto kao i religijska i etnička. Internet i drugi multimediji omogućiće revitalizaciju plemena, klanova, i drugih zajednica. Eksplozivna urbanizacija će olakšati širenje tih identiteta i povećaće verovatnoću sukoba među grupama. Povećani broj migranata koji se doseljavaju u gradove iz ruralnih područja će se sakupljati u predgrađima ili kvartovima naseljenim zemljacima koji su došli pre njih ili će biti obuhvaćeni „regrutacijom“ gengova ili kompleksnijih kriminalnih struktura. Kad se takve zajednice koncentrišu i postanu „samoupravne“ ili ponekad kooptirane od strane organizovanih kriminalnih grupa, države i lokalne vlade će se suočiti sa „no-go“ područjima u mnogim velikim gradovima kao što se već desilo u gradovima kao što je Sao Paulo i Rio de Žaneiro.
Mada će nasleđene i izabrane osnove identiteta biti „autentične“ kao i konvencionalne kategorije državljanstva i nacionalnosti, jedna kategorija će, moguće, nastaviti da jača.
Islam će ostati robustni identitet. Sektaške i druge razlike unutar islama biće izvor tenzija ili nečeg goreg. Islamski aktivizam može da proizvede intenzivniji uzvratni udarac hrišćanskog aktivizma.
U periodu do 2025. u nekim delovima sveta na religiji bazirane socijalne mreže možda će igrati važniju ulogu od sekularnog transnacionalnog grupisanja. Možda ulazimo u period klerikalnog vođstva u kome religiozni lideri postaju glavni „brokeri moći“ u rešavanju budućih međunarodnih sporova i konflikata.
Nigerija, Etiopija i druga područja u Africi biće bojna polja tog sektaškog sukoba. U 2025. ideja multietničke integracije i vrednost „razlika“ može da se suoči s kombinacijom izazova od strane nacionalista, religioznih zilota, a možda i neke vrste oživljenog marksizma i drugih klasnih sekularnih ideologija.
Religijski aktivisti mogu da se pozivaju na svete tekstove i na dugu istorijsku tradiciju da bi uokvirili javni osećaj uvređenosti i zahtev za socijalnom pravdom i jednakošću.
Na religiji oslonjeni ruralni neredi i etničke borbe verovatno mogu da se dogode u zemljama poput Brazila, Indije, Kine, a i u većem delu Afrike i Azije. Nešto od toga može biti ubrzano i klimatskim promenama koje će u neka područja doneti katastrofalne suše.
Među zemljama s najvećim rizikom od takvog konflikta i traženja žrtvenog jarca među manjinskim zajednicama su: brojne zemlje sa dominantnim muslimanskim življem i značajnom hrišćanskom populacijom (među kojima si Egipat, Indonezija i Sudan); zatim dominantno hrišćanske države sa značajnom muslimanskom manjinom (Filipini, Uganda); ili osetljivo balansirane zemlje sa hrišćanskom i muslimanskom populacijom (Etiopija, Nigerija, ili Tanzanija).
Mnogi ekonomski trendovi koji će dominirati u naredne dve dekade imaju potencijal da pojačaju socijalne podele i tužna sećanja, uključujući tu i rastući rascep između bogatih i siromašnih, urbanih i ruralnih, (tu se pominju, na primer, i Indija i Kina). Ostaće veliki dispariteti između nacija i regiona, između onih koji su ostavljeni daleko iza modernizacije i država i regiona sposobnih da upravljaju posledicama globalizacije.
U sledećem broju:
Dnevnik srpskog premijera iz 2025.
