Anton Pavlovič Čehov rodio se 1860. godine i proživeo svoj kratki vek od 44 godine u periodu bez krupnih istorijskih događaja. On nije pripadao herojskom dobu kao njegov veliki prethodnik Puškin, u čije vreme je podignut Dekabristički ustanak ili Tolstoj, koji je učestvovao u Sevastopoljskoj bici. Kako je neko rekao, njegovo doba “nije bilo vreme podviga već sitnih poslova”, pa ni Čehov nije pretendovao da svojom literaturom pruži odgovore na temeljna pitanja epohe ili da otkrije neke suštinske i definitivne istine o čoveku, bogu, sudbini i pravdi.
Shodno tome, odabrao je pripovetku kao odgovarajuću formu da u njoj nenametljivo iskaže svoje viđenje sveta kojem je pripadao, iscrpljenog i dotrajalog sveta s kraja devetnaestog veka, lišenog vatrene borbe za neku ideju, sa dominantnim osećajem ravnodušnosti, rezignacije i melanholije.
ŠTA JE PREOSTALO ČEHOVU
Kad je Čehov ulazio u književni život, izgledalo je da su njegovi slavni prethodnici već sve rekli jer se nanizalo desetak romana koji i danas predstavljaju vrhove tog žanra, tako da je razumljivo što se nije opredelio za roman. Osim njegovog ličnog stvaralačkog habitusa, pogleda na svet i književne građe koja je tražila kratku formu, tome je mogao doprineti i osećaj izvesne istrošenosti tog žanra koji je carevao više od pola veka, sa Tolstojem i Dostojevskim dosegao vrhunac i obuhvatio većinu istorijskih, filozofskih, religijskih, psiholoških, društvenih, porodičnih i moralnih tema.
Šta je u tom književnom kontekstu preostalo Čehovu? Da opisuje malog čoveka i njegovu svakidašnjicu nije bilo dovoljno jer taj motiv su, svaki na svoj način, obrađivali i njegovi prethodnici u okviru socijalne tematike. Trebalo je iznaći sasvim nov način prikazivanja ljudi, njihovih međusobnih odnosa i proticanja njihovih života, tako da umesto karakterizacije i razvoja likova, umesto zapleta koji komplikuju radnju i drže pažnju čitalaca, umesto komentara, objašnjenja i moralnih sudova autora, u fokus dođe nešto neopipljivo ali prepoznatljivo – ambijent koji budi specifično lirsko raspoloženje između smeha i suza, jer je sve na svetu prikazano kao istovremeno tužno i smešno, pri čemu jedno ne vredi bez onog drugoga, budući da karakterističan estetski kvalitet proističe upravo iz njihovog neraskidivog jedinstva.
Tu je Čehov pronašao svoju poetiku: nije tražio istorijske i ekonomske uzroke stanja u kojem je živeo ruski narod, nije tražio klasne, biografske i psihološke izvore situacija u kojima su se zatekli njegovi junaci – naprosto ih je opisivao – sa malo reči, sa blagim podsmehom i snažnim saosećanjem.
U njegovim pričama i dramama nema velikih neočekivanih preokreta, herojskih sudbina niti grandioznih tema. Ono što je on doneo je neuhvatljivo jer postoji na planu atmosfere i očituje se u detaljima, proizvodeći jedinstveno čehovljevsko svojstvo – prigušenost štimunga, prigušenost života u celini, i to ne samo pojedinačnih sudbina, nego sveukupnog postojanja. Možda je Nabokov upravo ovo imao u vidu kad je skovao formulaciju “čehovljevski golubije sivi svet”. Taj specifičan način pisanja Čehov je doveo do savršenstva što je nagnalo Gorkog da izjavi: “Posle vas sve izgleda kao toljagom napisano”.
O POLTRONIMA, KAMELEONIMA…
Glavni Čehovljev kredo stoji u njegovom iskazu: “Sažetost je sestra talenta”, a tome treba dodati još nekoliko ključnih reči koje proističu iz pisama u kojima se može sagledati njegova poetika: originalnost, objektivnost, jednostavnost, iskrenost.
Veći deo njegovih ranih priča objedinjen je vedrim i dobrodušnim humorom koji pre svega treba da zabavi čitaoca, kao na primer u priči Konjsko prezime. Međutim, sa bezazlenih anegdota koje prikazuju smešnu stranu svakidašnjice, Čehov ubrzo prelazi na priče koje izvrgavaju ruglu izvesne individualne osobine i društvene pojave koje prepoznajemo i u našoj savremenosti, zbog čega u njima nalazimo zaista zapanjujuću dozu aktuelnosti. Jedan broj priča izruguje se poltronstvu i snishodljivosti pred statusno višima u društvenoj hijerarhiji.
Priča Činovnikova smrt je u ovom smislu paradigmatična jer strah i pokornost toliko savladaju činovnika koji je nehotice kinuo u potiljak jednog generala, da on višestrukim izvinjavanjem koje je samo po sebi komično, pogoršava situaciju sve dotle dok toliko iznervira generala da ga ovaj grubo izbaci iz kabineta, što nesrećnog činovnika potpuno slomi i otera u smrt. I komičnost i tragičnost njegovog slučaja potiču iz istog izvora, iz nesavladive zaplašenosti i poniznosti pred vlašću.
Kameleonstvo i udvorištvo su motivi kojima se bavi ceo niz Čehovljevih pripovedaka, a jedna od njih, možda najuspešnija, ima i naslov Kameleon iza koga se krije živopisni lik žandara Očumelova koji tokom sasvim nevažnog događaja na pijaci kada se utvrđuje kako je pseto ujelo nekog čoveka, celih šest puta menja mišljenje u zavisnosti od pretpostavke da li je u pitanju pas lutalica ili generalov kućni ljubimac. U istom duhu, ali sa dozom cinizma, napisana je i priča Maska gde je kameleonstvo prikazano u službeničkom ambijentu, u kojem se kao po komandi menja ponašanje grupe prema pojedincu za koga se ispostavlja da “nije jedan od njih” već prebogati milioner (slično kao u Nušićevom Mister dolaru).
Mnogo toga iz navedenih pripovedaka prepoznajemo u sopstvenom okruženju u kojem takođe caruju karijerizam, poltronstvo, pokornost pred nadređenima i bahatost prema podređenima, ali priča pod naslovom Radost kao da je preneta iz našeg vremena kada vlada teror “popularnih”, to jest potreba da se na svaki, pa i nedostojan način postane poznat, onaj kojem se daje značaj u medijima. Reč je o usplahirenom oduševljenju čoveka čije ime je osvanulo u provincijskim dnevnim novinama, koji ide okolo i hvali se kako za njega sada zna cela Rusija, da bi se na kraju ispostavilo da je pomenut u kratkoj belešci koja izveštava da je dotičnog u pijanom stanju umalo pregazila kočija!
Nemoguće je izostaviti lirski obojene priče sa motivom osujećenih životnih projekcija, neostvarenih ideala i protraćenih mogućnosti, koje predstavljaju posebnu specijalnost ovog pisca, a među kojima su najupečatljivije Dama s psetancetom, Jonič i Kuća sa mezaninom, a posebno Šala, remek-delo kratke forme u kojoj Čehov superiorno demonstrira svoju veštinu da ni od čega napravi nezaboravno delo koje se i danas čita kao nenadmašan domet pripovedačke umetnosti.
Čehovljeve priče s vremenom počinju da gube ozarenost i vedrinu, a komični elementi sasvim ustupaju mesto melanholičnim i sumornim, pa i mračnim tonovima. U tom krugu su Tuga, Seljaci, U jaruzi i konačno – čuveni Paviljon br. 6, najpoznatija i svakako najmračnija Čehovljeva priča o duševnoj bolnici koja je dala naziv pripoveci i postala sinonim za mesto gde nije moguće utvrditi ko jeste a ko nije lud.
SUVIŠNI LJUDI
Za Čehovljeve drame Džojs je rekao da nemaju početka, sredine i kraja, niti dolazi do vrhunca: “Njegove drame su neprekidna radnja u kojoj sam život teče na sceni i u kojoj se ništa ne rešava, jer imamo utisak da su svi njegovi likovi živeli pre nego što su izašli na scenu i da će živeti i pošto je napuste”. Svoje četiri velike drame (Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik) Čehov je napisao u poslednjim godinama života. U njima susrećemo tipičan čehovljevski ambijent natopljen osećanjem bezizlaza, zatim tipičnu čehovljevsku statičnu scenu, kao i tipične junake – takozvane suvišne ljude, razočarane i poražene.
Kad je reč o gradnji dramskih likova, sam Čehov je naglasio kako je želeo da prikaže žive, realne ljude, a ne ekstremne pojave. “Nisam izveo na scenu nijednog zločinca, nijednog anđela (mada nisam uspeo da izbegnem glupake), nikoga nisam okrivio, nikoga nisam opravdao”. On je postepeno napustio tradicionalnu dramaturgiju unoseći značajnu novinu koja se tiče dramske radnje, a to je intencija da se klasični zapleti i raspleti zamene smenom raspoloženja, što znači da atmosfera i ambijent preuzimaju primat nad događanjima i dramskim sukobima.
Takođe treba naglasiti da kod Čehova nema glavnih i sporednih likova, već da je dramski značaj skoro ravnomerno raspoređen na većinu junaka. To karakteristično svojstvo Čehovljevih drama najubedljivije je objasnio Vsevolod Majerhold: “Kod Grka imamo glavnog junaka okruženog horom; kod Šekspira, glavni junak okružen je sporednim ličnostima, dok kod Čehova postoji grupa ličnosti bez središta”. Najzad, mešanje komičkog i tragičnog, ključno obeležje Čehovljevih drama koje je dovodilo do velikih nesporazuma sa saradnicima (pre svih sa Stanislavskim, osnivačem MHAT-a), do danas je ostalo predmet žanrovskih rasprava. Naime, likovima ne samo što je oduzet herojski potencijal, već je svakom od njih dat veći ili manji komički kapacitet kojim se poništavaju patetika i sentimentalnost i postiže utisak totalne životnosti.
Sa dramom Višnjik zaključio se Čehovljev opus, uskoro se okončao i njegov život, ali se završila i jedna epoha. Istorijski gledano, nastupilo je burno doba velikih revolucionarnih promena i započelo novo razdoblje evropskog teatra: konvencionalna građanska drama devetnaestog veka upravo preko novih standarda koje je na prelazu stoleća ustoličilo stvaralaštvo A. P. Čehova, ustupila je mesto modernoj drami dvadesetog veka.
Autorka je bibliotekarska savetnica Univerzitetske biblioteke
