Baron, misica i kolekcija

fJedna od asocijacija na Malagu je svakako slavni Pablo Pikaso, koji je rođen u ovom španskom gradu. Tu su njegova rodna kuću i muzej njegovog imena, ali moju pažnju je pre svega privukao muzej koji je osnovala baronica Karmen Tisen, verovatno zato što sam priču o njemu čuo još pre petnaestak godina, u Madridu, u Muzeju Tisen-Bornemisa.

Sve je počelo od jednog od najvećih kolekcionara 20. veka, od industrijalca nemačkog porekla čija je zbirka, slično kao i Gulbenkijanova u Lisabonu, na neobičan način završila u Madridu.

Kolekcija je nastala dvadesetih godina 20. veka kao privatna zbirka barona Hajnriha Tisena. Njegov sin baron Hans Hajnrih Tisen je nastavio da je uvećava, i smestio je na porodično imanje u Luganu u zgradu od 20 soba. Međutim, kad je zatražio dozvolu da britanski arhitekta Džejms Stirling projektuje još jednu zgradu u koju bi se smestio ostatak kolekcije, Gradsko veće Lugana ga je odbilo. Ljut, baron Tisen poslušao je svoju suprugu Karmen, nekadašnju špansku misicu, i prihvatio ponudu Vlade Kraljevine Španije da se kolekcija preseli u veliku reprezentativnu zgradu preko puta slavnog Muzeja Prado. Tako je Tisen-Bornemisa muzej otvoren u Madridu 1992.

Ko je zapravo María del Carmen Rosario Soledad Cervera y Fernández de la Guerra, Dowager Baroness Thyssen-Bornemisza de Kászon et Impérfalva, žena koja je ubedila barona Tisena da premesti svoju basnoslovnu kolekciju u njenu rodnu Španiju?

Rođena u Barseloni 1943, izabrana je za Miss Španije 1961, a prvi put se udala 1965. za Leksa Barkera kao njegova peta žena. Sledeći put se udala za Espartaka Santonija, da bi se konačno 1985. udala za barona Hansa Hajnriha Tisena, kao njegova takođe peta ali i poslednja žena (baron je umro 2002). Nije imala dece u ta tri braka, ima vanbračnog sina Alehandra koga je baron Tisen usvojio. Kao udovica, Karmen je usvojila bliznakinje Mariju del Karmen i Gvadalupe Sabinu.

Pored sada već čuvenog muzeja u Madridu, Karmen je odlučila da od dela bogate umetničke kolekcije porodice Tisen osnuje Muzej Karmen Tisen u Malagi. Muzej se nalazi u baroknoj palati Palasio de Viljalon iz 16. veka i u njemu su dela španskih slikara iz 19. i prve polovine 20. veka.

U Muzej Pikasa može se ući i da se ne rezerviše i kupi karta onlajn nedeljama unapred. Čak je i čekanje ispred blagajne trajalo prihvatljivih 15 minuta. Otvoren je tek posle Pariza, Antiba, Minstera i Barselone. U njemu je izloženo 285 radova slavnog umetnika koje su donirali članovi porodice.

Ideja o osnivanju Pikasovog muzeja u Malagi prvi put je ozbiljno razmatrana 1953, u vreme Frankovog režima, ali od toga iz razumljivih razloga nije bilo ništa. Nakon velikog zalaganja Kristine Ruiz-Pikaso, udovice najstarijeg umetnikovog sina Paula, kod gradskih vlasti, u Malagu je 1992. godine dovedena izložba “Klasični Pikaso”, što je iniciralo obnovu ideje o otvaranju stalnog muzeja posvećenog slavnom slikaru.

Muzej Pikaso je konačno otvoren 2003. a svečanosti su prisustvovali lično kralj Huan Karlos i kraljica Sofija. Kristina Ruiz-Pikaso je muzeju donirala 133 umetnička dela velikog Pikasa, a njen sin i Pikasov unuk Bernard Ruiz-Pikaso donirao je još 22.

U drugom delu grada, na Plasa de la Mersed (Trg milosrđa) nalazi se Pikasova rodna kuća u kojoj nema mnogo toga da se vidi, a meni su najinteresantnije bile manje poznate fotografije slavnog slikara na plaži u društvu njegovih žena i dece.

Najveći u gradu ali i najslabije posećen je Museo de Málaga (Muzej Malage) sa preko 2000 dela “lepe umetnosti” i preko 15.000 artefakata u Arheološkoj kolekciji. Muzej se od pre deset godina nalazi u ogromnoj zgradi Palasio de la Aduana, nekadašnjoj carini, čija je gradnja počela 1787. a završena 1829. Okružen je palmama i u sredini ima veliki patio. Muzej je najveći u Andaluziji i peti po veličini u Španiji. Od dela koja čuva, najpoznatije (po mnogima i najšokantnije) jeste “Anatomija srca” Enrika Simonea a predstavlja zapravo obdukciju ženskog tela. Isti španski slikar je autor gorepomenutog “Usekovanja Svetog Pavla” iz Katedrale u Malagi.

U Muzeju Malage naleteli smo na bizarnu priču iz 1940, kada je vođa SS-a Hajnrih Himler posetio Madrid a domaćini su mu kao dokaz da su i Španci arijevskog porekla poklonili arheološke artefakte iz nekropole Vizigota kod Segovije. Himler je bio opsednut arijevskim poreklom, a diktatoru Franku je bilo stalo da se umili svojim saveznicima iz Građanskog rata (iako je u Drugom svetskom ratu Španija bila zvanično neutralna), pa je angažovao arheologa Hulija Martineza Santa-Olala da nacistima predoči i pokloni dokaze o tome da su i savremeni Španci “viša rasa”.

Inače, iz Malage se lako stiže do Marbelje i do Granade, Ronde ili Sevilje, pa se ovaj grad na obali mora čini idealnom pozicijom za istraživanje Andaluzije. Takođe, odavde se, iz gradića Alehesirasa koji se nalazi između Malage i Gibraltara, trajektom stiže i do Seute, španske eksklave na teritoriji Afrike, a direktno iz Malage polaze trajekti za Melilju, drugu špansku teritoriju na tlu Maroka.

Aerodrom Malaga nalazi se nadomak grada i za 20 minuta vožnje Uberom (dva do tri puta jeftinijim od beogradskih taksija) stižete u jedan od hotela na plaži a posle još 20 minuta hoda i do Katedrale u čijoj senci ćete pojesti prvi ručak. Restoran na malom trgu ispred Katedrale nudi najukusnije račiće sa belim lukom i komadićima paprike koje poslužuju u metalnoj posudi sa ključalim uljem. Ono što pada u oči u svim restoranima jesu cene vina koje su nepromenjene već 10 i više godina: boca kvalitetnog “riohe” kreće se između 16 i 20 evra, koliko i dve čaše vine u beogradskim bistroima.

U ogromnoj renesansnoj Katedrali građenoj između 1528. i 1782, najsnažniji utisak na mene ostavila je jedna slika relativno novijeg datuma. Reč je o “Usekovanju Svetog Pavla” španskog majstora Enrikea Simonea.

Sutradan sam iznajmio bicikl po prihvatljivoj ceni od 27 evra za tri dana i moj obilazak grada bio je mnogo lakši.



Pijace u španskim gradovima nisu samo mesta na kojima možete da osetite boje, ukuse i mirise tog kraja nego i prava arhitektonska remek-dela. Glavna pijaca (mercado) u centru Malage – Merkado sentral de Atarasanas – građena je između 1876. i 1879. a zadržala je u svojoj strukturi mavarsku Nasrid kapiju, koja je bila deo originalnog objekta iz vremena arapske vladavine Pirinejskim poluostrvom.

Za kraj putovanja ostavili smo penjanje na tvrđavu Alkazaba (na arapskom “tvrđava”) koje je po vrelom prolećnom danu bilo prilično naporno, posebno posle ručka. Usput smo sretali veverice i izmorene posetioce koji, kao i mi, nisu očekivali dug uspon. Ipak, predah uz kafu i vodu u malom kafeu na vrhu sa jednim od najlepših pogleda na Mediteranu (boja mora odatle je tirkizno-smaragdna) bio je vredan vremena i truda.