Apsolutni hit TV programa protekle nedelje bio je skok sa ivice svemira, koji je izveo austrijski padobranac i ekstremni sportista Feliks Baumgartner. Priznajem da u prvom trenutku nisam očekivao mnogo od ovog TV prenosa. Skok je zbog nepovoljnih meteoroloških uslova u dva navrata odlagan, što je dodatno obeshrabrilo gledaoce. Na TV B92, svaki pokušaj je dramatično najavljen, u studiju smo čuli detaljnu analizu skoka, promovisan je sponzor poduhvata (Red bul), ali skoka nije bilo. Beograđani su po svojoj navici počeli da zezaju Austrijanca – toliko da je TV komentator uveravao gledaoce da se Feliks nije uplašio. Situacija je počela da liči na prekid saobraćaja na Brankovom mostu ili Gazeli kada policija pregovara sa samoubicama, a nervozni vozači ga pozivaju da skoči i oslobodi saobraćaj.
Meni se javilo poređenje sa omiljenim filmom Nevinost bez zaštite, gde avanturističke skokove izvodi naš „čovek od čelika“ – akrobata Dragoljub Aleksić. Jedna kablovska televizija je čak uspela da iskoristi euforiju i ponovo emituje ovaj domaći film. Feliks je u jednom momentu zaista izgledao kao da se, poput Aleksića, drži „zubima za vetar“.
Sledeće sećanje (moje generacije rođenih u godinama na 6) vezano je za čuvenu hladnoratovsku trku za premoć u svemiru. Na crno-belim televizorima smo gledali lansiranja Apolo i Sojuz misija (ja se maglovito sećam samo one poslednje). Tada smo se ložili na hod u svemiru i slušali viceve o Rusima koji su obojili mesec u crveno i Amerikancima koji su onda na njemu ispisali „Coca Cola“. Nakon toga je na televiziji usledila velika pauza u interesu za svemir i kosmonaute sve do 1981. i premijere prvog američkog spejs šatla „Kolumbija“. Tada sam gledao Milivoja Jugina kako objašnjava taj „svemirski taksi“ kako su mu tepali. Gledali smo lansiranje sa velikom pažnjom i strahom, a naročito povratak zbog visoke temperature pri prolasku kroz atmosferu. Mi, klinci, pratili smo povratak plašeći se da će deo onih džinovskih rezervoara odozgo da nam zvekne na glavu. Onda je usledilo veliko svemirsko pomirenje Sovjeta i Amerikanaca kada su se moduli spojili i uspostavljena zajednička posada u stanici „Mir“. Kao da je svemir postao neutralan teren za kontakt dve supersile. Tek kasnije su se Regan i Gorbačov zagrlili na Zemlji. Nakon toga, svi živi su počeli da lansiraju satelite, proradila je satelitska televizija – pa je svaka kuća (a naročito one na Kosovu) imala satelitsku antenu za TV program. Kosmos je zato ovde shvaćen kao prostor eksteritorijalne slobode – etar!
Posle spejs šatla interes za kosmička istraživanja je ponovo opao. Ispalo je kao da su naši junaci (astronauti ili kosmoplovci) samo povremeno tokom istorije televizije dostizali rekordnu gledanost. Mnoga istraživanja svemira, naročito u SAD, dobijala su manje budžete, jer nisu izazivala veći interes javnosti. Popularnost svemira je, naravno, bila posledica činjenice da su se kosmička istraživanja (a naročito trka) koristila u unutrašnjoj politici supersila. Kenedi je obećao Amerikancima Mesec kada je shvatio da su Rusi pokazali premoć u tehnologiji. Ova ideja se vratila sa projektom „Rata zvezda“ i raketnim štitom koji je i danas aktuelan i predstavlja najveću posledicu „gvozdene zavese“ prema Rusiji.
No, skok Feliksa Baumgartnera je na televiziju vratio svemir na malo drugačiji način. Ovde vidimo pojedinca (neustrašivog superheroja) koji ispituje granice ljudskog tela i opreme. U njegovom poduhvatu ima mnogo elemenata mađioničarskog nastupa, počev od leta balonom, preko slobodnog pada, koji podseća na tačke legendarnog Hudinija. Ovde je rizik za Feliksa bio mnogo iznad granica rizika kosmičkih letova. Na zemlji je tokom prenosa bilo kao u Hjustonu, a pratili smo i reakcije porodice (i, naravno, ljepote đevojke sa pletenicama).
Sa psihološkog stanovišta – onaj trenutak kada Feliks stoji na pragu kapsule i gleda poluloptu Zemlje pod sobom sa visine od 35 kilometara – predstavlja, u izvesnom smislu, trenutak samoubilačke hrabrosti. Prirodna reakcija vašeg organizma je da ne skačete (to znaju padobranci), ali ćete u adrenalinskom naletu pobediti nagon za samoodržanjem.
Nagrada je takođe u duhu civilizacije medija. Istina da Baumgartner sada drži nekoliko svetskih rekorda, ali je mnogo važnija mera njegovog uspeha – televizijski rejting. Red bul je dobio svetsku promociju pred stotinama miliona gledalaca, Feliks je medijska zvezda, a ovdašnji emiter, TV B92 je zabeležio rekordnu gledanost od 2,5 miliona!
Dakle, uverili smo se još jednom da su Kosmos i Čovek vezani elektromagnetskim talasima – televizijom. Ona postaje smisao i mera, jer bi, inače, ovaj skok bio besmislen.
