A da se nije zamerio kralju Aleksandru…

Vladan Đorđević je učinio mnogo toga važnog za ovdašnju medicinu, za razvitak prestonice i države, za književnost, pa ipak, javnost je sve doskora omalovažavala i pogrešno vrednovala njegovo delo. O ovome je nedavno govorila dr Jelena Jovanović Simić, viša kustoskinja Muzeja nauke i tehnike, na skupu u organizaciji “Lunjine”, Srpsko-cincarskog društva (kasnije će biti reči zašto Cincari).

fotografije: muzej nauke i tehinke

Vladan Đorđević (1844–1930) je po obrazovanju doktor medicine, prvi Srbin specijalista hirurgije, u Nišu je inicirao osnivanje Vojne bolnice, osnovao je Srpsko lekarsko društvo i Crveni krst Srbije i Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje, koje je bilo jezgro razvoja srpskog sokolarstva.

Bio je gradonačelnik Beograda godinu dana i za to vreme je postavio osnove komunalnog uređenja prestonice. Bio je ministar prosvete i crkvenih poslova, zastupnik ministra narodne privrede, kraljevski poslanik u Atini i Carigradu, i na kraju predsednik vlade i ministar inostranih dela. Pisao je pripovetke, drame, putopisne novele.

Pa ipak, do pre dvadesetak godina za njegovo ime vezivan je pogrdan naziv – vladanovština. “Skovan u žutoj štampi neposredno po ostavci vlade, taj termin je jedno vreme korišćen kao sinonim za represivni režim. Kao predsednik vlade koji u mnogim pitanjima nije uspevao da se suprotstavi dvoru, Vladan Đorđević je svakako imao moralnu odgovornost za pojedine događaje, ali nije bio njihov pokretač niti glavni akter. Negativna reputacija koju je tada stekao nadvila se nad čitavo Đorđevićevo delo i u velikoj meri doprinela njegovom potiskivanju iz kulture sećanja srpskog naroda”, ocenjuje Jelena Jovanović Simić.

Njegova prva velika biografija objavljena je tek 2007. godine, autorka je dr Suzana Rajić. Zatim je Srpska akademija nauka i umetnosti 2020. godinu proglasila godinom Vladana Đorđevića, održan je veliki skup o njemu, a te godine su otkrivene biste s njegovim likom u krugu VMA i  Kliničkog centra Srbije. Održane su i dve izložbe, prvo Ivane Gruden iz Narodnog muzeja u Nišu, a zatim i Jelene Jovanović Simić Portret neumornog stvaraoca (SANU i Muzej nauke i tehnike), koja je i autorka kataloga iz koga citiramo:

GRADONAČELNIK BEOGRADA

„Na tu dužnost je postavljen kao politička ličnost, član Napredne stranke, ali i kao uspešan reformator zdravstvene službe za kojeg se s pravom pretpostavljalo da će umeti da rukovodi planiranim poslovima modernizacije srpske prestonice. Sam Đorđević je isticao da se tog mesta primio ‘jedino u nameri da bi na jednom velikom primeru pokazao kako valja vršiti sanitetske reforme’. Predložio ga je Stojan Novaković, ministar unutrašnjih dela.

Čim je stupio na dužnost, Vladan Đorđević je, na lekarski način, prionuo da utvrdi status praesens svih opštinskih poslova. Ustanovio je da opštinska administracija posluje bez ikakvog zakonskog okvira, da je broj zaposlenih ogroman (čak 672 lica), da se na plate troši više od polovine opštinskog budžeta, a da uz sve to postoji 6.000 neizvršenih presuda, te da suma od nenaplaćenih poreza dostiže petinu budžeta. Zaveo je strogu radnu disciplinu – činovnici su svakog dana morali lično njemu da podnose izveštaje o radu. Rezultat nije izostao – za samo četiri nedelje rešeno je 468 predmeta i prikupljeno 30 odsto zaostalog poreza.

Najobimniji i najvažniji poslovi – izgradnja vodovoda i kanalizacije, trebalo je da budu završeni za četiri godine. Za uvođenje modernog javnog osvetljenja razmatrana su dva načina, električnom energijom i gasom. Odluka je doneta u korist gasa kao jeftinijeg, pouzdanijeg i komercijalno isplativijeg proizvoda. Gradska gasna centrala trebalo je da bude puštena u rad 1886. godine. Za popločavanje ulica izabrane su dve vrste materijala, za glavne kamena kocka, a za sporedne makadam. Planirani poslovi obuhvatali su još i podizanje higijenskih školskih zgrada, natkrivenih pijaca, uređenje keja i parkova i podizanje modernog pristaništa na Savi sa velikim magacinima za robu, koje bi Beograd pozicioniralo kao važnu trgovačku luku.

Uporedo sa radom na projektu komunalnih sistema, Đorđević je pripremio predloge dva nova zakona – Nacrt za Zakon o opštini glavne i prestone varoši Beograda i Ustrojstvo beogradske varoške trošarine (zakon o trošarinskoj taksi). Oba predloga podneta su Vladi s molbom za što hitnije rešavanje. Međutim, baš u to vreme došlo je do sukoba između predsednika vlade Milutina Garašanina i Stojana Novakovića, koji se završio Novakovićevom ostavkom. Đorđević je stao uz Novakovića, svog najboljeg prijatelja i pobratima, a to je značilo gubitak podrške vlade koja je sada činila sve da praktično onemogući usvajanje zakona, a samim tim i pripremljenu reformu. U takvoj situaciji, Đorđeviću nije preostalo ništa drugo nego da podnese ostavku.“

Jelena Jovanović Simić u katalogu naglašava da iako su veliki poslovi ostali u pripremnoj fazi, „Vladan Đorđević je tokom godinu dana upravljanja Beogradom uspeo da ostvari značajne rezultate. Groblje je konačno izmešteno na periferiju grada i dobilo je naziv Novo groblje, a Beograđani su ga dugo zvali Vladanovac; utemeljena je služba gradske čistoće; kaldrmisano je oko 80.000 kvadratnih metara ulica; renovirano je opštinsko zdanje; uređen je park na Velikoj pijaci – danas Studentski park; zasađeno je 1.300 stabala drveća i udvostručen broj uličnih fenjera. Sve što je Vladan Đorđević planirao, ostvareno je dosta kasnije – Zakon o beogradskoj trošarini usvojen je 1890. godine, vodovod je pušten u rad 1892. godine, Beograd je modernu rasvetu, ali električnu, dobio 1893. godine, dok je izgradnja kanalizacije započeta tek 1905. godine.“

MINISTAR PROSVETE

Čim je 1888. godine postavljen za ministra prosvete, Đorđević je uputio dva raspisa, piše u katalogu: „jedan rektorima Velike škole i Bogoslovije i upravnicima srednjih i osnovnih škola, a drugi mitropolitu Teodosiju, u kojima ih je uputio da za nastavnike, odnosno sveštenike biraju moralne ličnosti koje će biti posvećene svojim dužnostima. Od mladosti ubeđen da je uloga škole ‘formiranje karaktera’, naglasio je važnost vaspitne uloge nastavnika i neophodnost uvođenja nastavnih metoda koje će učenicima zaista omogućiti sticanje znanja. Za glavne zadatke prosvetnog programa odredio je sprovođenje u život Zakona o obaveznom osnovnom obrazovanju iz 1882. godine, povećanje broja osnovnih škola, otvaranje škola za žensku decu, podizanje higijenskih školskih zgrada i reformu nastavnih programa za osnovne i srednje škole. Pretvaranjem polugimnazija i realki u zanatlijske i privredne škole, želeo je da postigne dva cilja – smanjenje činovničkog aparata i stvaranje stručnog kadra za podizanje privrede, na čemu je uporedo radio.

Bilans desetomesečnog Đorđevićevog rada u resoru prosvete čini 29 novootvorenih osnovnih škola, produženje gimnazijskog školovanja na osam godina, osnivanje Geodetskog zavoda Velike škole i slanje 15 stipendista u inostranstvo, na studije prirodnih nauka, rudarstva, ekonomije, statistike, pedagogije i drugih nauka. Utemeljio je sistem pomoći srpskim školama u Staroj Srbiji i Makedoniji.“

PREDSEDNIK VLADE

U leto 1897. godine kralj Aleksandar Obrenović se pomirio sa svojim ocem kraljem Milanom, koji je posle godina provedenih u inostranstvu želeo da se vrati u Srbiju i uključi u državni život. „U to vreme na vlasti je bila Radikalna stranka, godinama suprotstavljena kralju Milanu, pa je trebalo radikalsku vladu zameniti jednom neutralnom vladom koja će sprovoditi politiku dvora. Za mandatara nove vlade Vladana Đorđevića je nesumnjivo predložio kralj Milan. Osim što je bio ‘pouzdani obrenovićevac’, Đorđević je bio čovek konzervativnih političkih uverenja, a zvanično, od napuštanja Napredne stranke 1889. godine, nestranačka ličnost.

Iako je veoma dobro poznavao političke prilike i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, Vladan Đorđević je mesto predsednika vlade prihvatio s izvesnom dozom idealizma. On je zaista verovao da je dobio priliku da ostvari davnašnje ideje i planove za unapređenje Srbije i u svoj rad je uložio ogromnu energiju. Međutim, samovolja dvojice kraljeva, teškoće na finansijskom planu, neprijateljstvo Rusije i Ivanjdanski atentat ograničavali su mu uzan prostor za delovanje. Kao predsednik vlade u jednom autokratskom režimu, Vladan Đorđević nije bio ličnost koja donosi glavne odluke. Pa ipak, po padu vlade, poneo je najveći deo tereta njene nepopularnosti, čak je i pogrdan naziv za čitav režim – ‘vladanovština’ – izveden iz njegovog imena. Kako je do toga došlo?

Da bi ostvario svoju nameru, ženidbu sa Dragom Mašin, kralj Aleksandar je u junu 1900. godine Vladana Đorđevića i kralja Milana uklonio iz Beograda tako što ih je uputio na odmor u inostranstvo. Sutradan po objavljenoj veridbi Đorđevićeva vlada je podnela ostavku ne pristajući da sačeka obrazovanje novog kabineta, zbog čega se kralj obrušio na nju u zvaničnim novinama. Dok je bila na vlasti, naveo je, bivša vlada ga je ‘isticala ispred sebe’ i tako “stavljala na nišan”, a onda je sebi dozvolila ‘neustavno postupanje’ – ‘stidno bekstvo sa dužnosti’. Prvi čovek te ocrnjene vlade postao je glavna meta novinskih napisa, a sam izraz ‘vladanovština’ skovao je Božidar Savić, vlasnik i urednik Malog žurnala. Savić se rukovodio ličnom mržnjom jer mu je u vreme Đorđevićevog upravljanja sanitetom bila oduzeta stipendija zbog nesavesnog studiranja na Medicinskom fakultetu u Beču.“

Jelena Jovanović Simić dalje navodi da se Vladan Đorđević  sredinom avgusta, nakon kraljevog venčanja, vratio u Beograd. „Budući da je bio ogorčeni protivnik kraljice Drage, kralj je u njemu video najvećeg neprijatelja. Kada mu je kralj ukazom oduzeo čin rezervnog sanitetskog pukovnika, a zatim i penziju, otišao je u ‘dobrovoljno izgnanstvo’ u Beč. Pisanjem članaka za bečke političke novine finansijski se ispomagao sve dok mu posle devet meseci, odlukom Državnog saveta, penzija nije bila vraćena. Naviknut da o svemu što je radio “javno položi račun”, započeo je rad na knjizi u kojoj je potanko opisao i dokumentovao sve događaje iz vremena svog rukovođenja vladom. Knjiga, objavljena 1905. godine u Beogradu, nosi naslov Kraj jedne dinastije.

Kad je posle Majskog prevrata i dolaska na presto Petra Karađorđevića, Vladan Đorđević stupio u pregovore u vezi sa kandidaturom za predsednika Opštine Beograda, to je bilo previše za vladajuću Samostalnu radikalnu stranku, koja je očigledno strahovala da bi joj ljudi iz starog režima mogli postati ozbiljna konkurencija. Način da se Đorđeviću onemogući učešće u političkom životu pronašao je Jovan Žujović, ministar inostranih dela. Pošto su u knjizi Kraj jedne dinastije štampani i pojedini izveštaji bivšeg ruskog poslanika u Srbiji Žadovskog, vlada je protiv Đorđevića podigla optužnicu zbog objavljivanja poverljivih dokumenata koja su vlasništvo države. Đorđeviću nije suđeno po Krivičnom zakonu, već po Zakonu o štampi i to iz 1884. godine, koji više nije bio na snazi zato što je u njemu postojala tačka o krivici zbog objavljivanja službene prepiske bez odobrenja vlasti. U svojoj odbrani pred sudom, koju je temeljno pripremio i publikovao, Đorđević je ukazao na tu činjenicu, ali to nije pomoglo – osuđen je na šest meseci zatvora u čuvenoj Glavnjači, od marta do septembra 1906. godine. Dnevnik koji je u vidu pisama Vukašinu Petroviću vodio u zatvoru, objavio je 1909. godine pod naslovom Ministar u apsu.“

foto: muzej nauke i tehnike

PORODICA

Osim karijere Vladana Đorđevića, javnost je pogrešno interpretirala i njegov privatni život. Jelena Simić kaže da ga je Janko Veselinović u romanu Junak naših dana predstavio u liku Sretena Srećkovića kako ostavlja gospođicu kojom je hteo da se oženi zato što mu je naišla bolja prilika, a da se Đorđevićev rođak Aleksandar Deroko u knjizi A ondak je letio jeroplan nad Beogradom okomio na Paulinu, Đorđevićevu suprugu, rekavši da je imala dvadeset četvoro dece pa nije zna koliko ih je ni koje je koje. Ništa od svega toga nije bilo tačno.

„U jesen 1865. godine, Vladan Đorđević, medicinar treće godine studija, upoznao je u Beču Paulinu Bitner, osamnaestogodišnju devojku iz oficirske porodice. Iz Vladanove i Paulinine veze, “đačkog braka”, kako je on govorio, u Beču je rođeno dvoje dece, kćerka Stajka i sin Đorđe. Kao državni stipendista, Vladan nije mogao ni da pomišlja na ženidbu i zajednički život s Paulinom. Kćerku su zato ubrzo po rođenju dali u hraniteljsku porodicu u jednom selu nadomak Beča, gde su je vikendom posećivali. Devojčica nije dugo poživela, a njena smrt je još više zbližila roditelje. Kada je rođen Đorđe, Vladan je bio na kraju specijalističkih studija i odlučio je da se oženi Paulinom. Uspeo je da slomi otpor svog oca koji je predlagao da Paulinu “isplati” i da se u Beogradu oženi “kako mu dolikuje”, devojkom iz neke “bolje kuće”.

Vladan i Paulina su se venčali 23. novembra 1871. godine, u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu. Njihova svadba je bila senzacija u konzervativnoj beogradskoj čaršiji jer se još nije dogodilo da se mlad, školovan čovek oženi svojom “ljubavnicom”, s kojom čak ima i dete. Paulina je bila razborita žena vedre naravi koja je tokom šest decenija zajedničkog života svom mužu bila najbolji prijatelj. Zajedno su prošli kroz sve Vladanove uspone i padove u karijeri i delili teške trenutke bolesti i smrti dece. Od jedanaestoro dece, koliko su imali, za života roditelja je preminulo osmoro.“

POREKLO

Vladan Đorđević je cincarskog porekla, pa je to bio i povod pomenutom, nedavnom predavanju Jelene Jovanović Simić o njemu, koje je organizovalo Srpsko-cincarsko društvo “Lunjina”.

Jelena Jovanović Simić navodi da su „njegovi roditelji, Đorđe i Marija, poticali su iz cincarskih porodica koje su zbog tursko-albanskih pogroma napustile svoju postojbinu u severozapadnoj Grčkoj, tada u Osmanskom carstvu. Vladanov deda po ocu, Dimitrije Čuleka, bio je iz sela Furka u Epiru. Imao je veliko imanje koje je leti obrađivalo “stotinu radnika” i ergelu konja, a bavio se i trgovinom poslujući čak u Beču. Vladan Đorđević u Uspomenama navodi da su za vreme jednog Dimitrijevog putovanja čete Ali-paše Janjinskog poharale njegov dom, ubile mu oca i zeta, a najmlađu kćerku odvele u ropstvo, te da je Dimitrije odmah potom sa porodicom prebegao u Srbiju.

foto: muzej nauke i tehnike

Vladanov deda po majci, Marko Leko, bio je iz poznatog cincarskog sela Vlahoklisura. Početkom 19. veka nastanio se u Beloj Crkvi, tada u Habzburškoj monarhiji, gde se i oženio. Sa suprugom Anom imao je sina i tri kćerke. Po preseljenju porodice u Beograd oko 1820. godine, Marko se uspešno bavio trgovinom, a posao je posle njegove smrti još više razvio njegov sin Toma. Iz porodice Leko, koja je u 19. veku bila među najuglednijim beogradskim porodicama, potekli su brojni intelektualci, od kojih je prvi bio hemičar Marko T. Leko.

Za razliku od porodice Leko, koja je i u novoj otadžbini zadržala svoje prezime, u porodici Čuleka prezime se menjalo. Izgleda da je ono prvobitno glasilo Džimo. Dimitrije je kao prezime koristio očev nadimak Čuleka, reč koja je u njihovom kraju označavala onoga ko je ‘gizdav i ponosit’. Prezime Đorđević prvi je uzeo Vladanov otac Đorđe, a braća su ga sledila.

U braku Đorđa i Marije Đorđević rođeno je šestoro dece, ali je samo drugorođeni Vladan doživeo odraslo doba. Nadenuvši mu na krštenju ime ‘oca medicine’, kum Konstantin German je dečaku poželeo da jednog dana obrazovanjem nadmaši oca i postane ‘pravi’ lekar. Ipokrat je zaista postao lekar, ali je pre toga svoje ime ‘posrbio’ u Vladan i postao jedan od ljudi koji su gradili modernu Srbiju.“