Oko gleda a um vidi

Povod za ovaj razgovor su Priče u ogledalu, najnovija knjiga Aleksandra Đurića, koju je nedavno objavila Srpska književna zadruga. Kao što sam naslov kaže, priče su lične, a lično je u slučaju njihovog autora, koji je i književnik i likovni umetnik, spoj ova dva pogleda na svet.

Aleksandar Đurić izlaže još od 1980. godine (Galerija Kolarca, Salon Muzeja savremene umetnosti, Paviljon “Cvijeta Zuzorić”…), dela su mu uvrštena u antologiju srpskog slikarstva, čuvaju se u Narodnom muzeju, u Muzeju savremene umetnosti, Zepter, doživotni je počasni predsednik “Lade”, najstarijeg Društva srpskih umetnika, predavao je na Fakultetu za umetnost i dizajn, Univerziteta Megatrend, objavio je knjigu likovnih kritika Pogledi, traktat o integralnosti slike Simultano oko, troknjižje za decu Mala slikarska trilogija, zbirku pesama Na drugom mestu. I da ne nabrajam više.

Hram 2015.

Likovni umetnici po pravilu nisu vešti sa rečima, da se iskažu koriste linije, boje, forme, materijale. O svom delu ne vole da govore zato što veruju da je u njemu sve već sadržano. Aleksandar Đurić je među retkim našim autorima koji znaju kako da besprekorno približe posmatraču i svoje i tuđe radove. To što je diplomirao jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu, a na poslediplomskim studijama bio u klasi čuvenog profesora Lazara Trifunovića na Katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, presudno je uticalo na njegovu rečitost: “Od profesora Trifunovića pre svega sam naučio kako da pristupam odgonetanju likovnih dela. Na polaganju diferencijalnog ispita, koji je bio uslov za prelazak sa Filološkog na Filozofski fakultet, pokazao mi je karakterističnu sliku Pita Mondrijana i tražio da opišem šta vidim. Isprva zbunjen, odgovorio sam da me slika podseća na prozor sa rešetkama na kome su delovi stakla zamenjeni neprozirnim pločama. Položio sam, a profesor mi je potom objasnio da je procenio da umem da pravim razliku između onog što predstavlja prostor i onoga što je materijalnost boje. Kasnije je naš odnos prerastao u prijateljstvo u kome nije bilo mesta povlađivanju. Uticaj profesora Trifunovića, bez obzira na zablude u koje je i sam upadao, smatram izuzetno značajnim za generacije kojima je predavao.”

Njegova prva samostalna izložba Ko Laži u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca bila je zapažena kao nešto novo i sveže. Prema rečima autora, nagovestila je njegov kasnije definisani kredo “Esenciju likovnog vratiti u izobilje vizuelnog, to je put da se umetnost vrati svetu”. Gradeći slike od isečaka iz žurnala i časopisa, stavljajući ih u posebne odnose, provocirao je imaginaciju i stvarao simbiozu likovnog i poetskog. Ispostavilo se da je svaka nova postavka značila prevazilaženje postojećeg: “Izložba na kojoj se dogodilo da sam pronašao sopstvenu poetiku bila je Slikarska radionica u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1985. godine. Izložio sam slike-objekte i predložio čitanje svakodnevice pomoću umetnosti što je realijama iz običnog života promenilo značenje. Bilo je to suprotno od popartističkog uvođenja običnih predmeta u umetničko delo.”

Ukoliko su, kao u Đurićevom slučaju, slikar maštar i pesnik jedno, put do lične poetike moguće je opisati kako je to on učinio u priči Slikarsko platno. Opisujući poznatu scenu iz slikarskog ateljea: slikarska platna okrenuta licem prema zidu kako bi se zaštitilo ono što je na njima naslikano, u pomenutoj priči Đurić opisuje slikara koji je “zaista prvi put ugledao poleđine sopstvenih slika. Bilo bi interesantno, pomislio je, kada bi slikarsko platno moglo da progovori u prvom licu jednine, odnosno kada bi samo predočilo sopstvenu egzistenciju. U tim pričama ne bi bilo reči samo o biljci, materiji i materijalu, već i o predmetima sazdanim od njih. Kroz reminiscencije na nebo i zemlju, sunce, vetar, vodu i vazduh, bilo bi reči o jedrima, kišobranima, suncobranima, ciradama, odorama, zastavama, stolnjacima…,svemu onome što je upotrebni predmet, a može biti i slika”.

O motivima koji obeležavaju njegove cikluse kaže da su “veoma različiti, čak udaljeni međusobno. Ipak, može se uočiti nit koja ih povezuje, a to je moje stalno interesovanje za misiju slikarstva kao discipline. Integral mojih likovnih ostvarenja je Uroboros, odnosno struktura koja samu sebe obznanjuje. Na primer, kada sam kao motiv izabrao jedrilicu, nisam slikao jedra, već su sama slikarska platna tretirana kao jedra. Ja ne slikam predstave brodova, već pravim slike brodova. Ili, ne slikam predstave kišobrana, već pravim Slikobrane (izložba u Galeriji ULUS 2010. godine). Zbog toga, slike simultano govore i autorovim i sopstvenim jezikom.”

Smrt u Veneciji, 1994.

Kritičari kažu da je Đurić jedan od najkompleksnijih savremenih srpskih likovnih stvaralaca, koji poetiku zasniva na integralnoj slici. Kako objašnjava pojam integralne slike, da li je ona iluzija, realan predmet, metafora? “Fenomen slike izmiče teorijskim uvidima. Postoje razni vidovi slike – realne koje nas okružuju, slike sećanja, vizija, iluzija, zatim one dvodimenzionalne, pokretne, holografske, pa slike u različitim medijima. Njihov integral nalazi se u duhu i nije neposredno vidljiv. Kroz predmet Čitanje slike upućivao sam studente da razlikuju pojmove gledanja i viđenja. Oko gleda, a um vidi. Integralna slika se naslućuje, shvata, pojmi, vidi unutrašnjim duhovnim okom.”

Posle studija književnosti krenuo je nesigurnim, skliskim putem ka likovnoj umetnosti koji ne garantuje ni uspeh ni egzistenciju, zato što je shvatio da će ga likovno stvaralaštvo učiniti najsrećnijim: “U ranom detinjstvu uspavljivao sam se posmatranjem jedne umetničke slike okačene naspram uzglavlja mog kreveta. Njen autor bio je poznati srpski scenograf, moj ujak Miomir Denić, a predstavljala je marinu u Kraljevici kod Crikvenice. Gledajući je, svake večeri ispredao sam novu priču. Mnogo godina kasnije spoznao sam da je svaka istinska umetnost, bez obzira na medij u kojem se iskazuje, zasnovana na nekoj od velikih tema – o ljubavi i mržnji, ratu i miru, sreći i nesreći, slobodi i ropstvu, životu i smrti… Od načina na koji se one iskažu zavisi umetnički domet. Trudim se da u svom umetničkom izrazu ostvarim esenciju iskaza, da kao u onoj kineskoj mudrosti o slici koja vredi hiljadu reči, izdvojim ono najpotrebnije i najlepše.”

Društvo srpskih umetnika Lada, čiji je Đurić počasni predsednik, osnovano je na ideji kulturno-umetničkog povezivanja Južnih Slovena. “Lada nije esnafsko udruženje koje brine o egzistencionalnim problemima svojih članova, što ga razlikuje od ULUS-a, već nastoji da prepozna, izdvoji i preporuči javnosti istinske umetničke rezultate. Kod nas je umetničko tržište haotično, koristoljublje je prepokrilo tradicionalne vrednosti, a novouspostavljene ne zaslužuju ozbiljnu pažnju. Zato Lada svojim postojanjem i delovanjem brani i potvrđuje sistem vrednosti u likovnoj umetnosti kome se može verovati bez zazora. U stvari, na neki posredan način radi ono što bi trebalo da čini likovna kritika koja je utihnula.”

Milenin luk 1993 PRINT

Inače, kaže Đurić, kao dugogodišnji likovni kritičar Politike, nije negovao stav neprikosnovenog arbitra, već je želeo da pruži podršku umetnicima kadgod su za to postojali razlozi koje bi i struka opravdala. “Takođe, nastojao sam da pojasnim čitaocima pojavu tada aktuelnih postmodernih prosedea. Polovinom osamdesetih godina prošlog veka bilo je mnogo nepoznanica i nedoumica u tom smislu. Krčio sam teorijske puteve za umetničke pristupe koji su kasnije postali opšteprihvaćeni.”

“Dok čitam, zamišljam slike, dok gledam slike, odgonetam njihove priče”, piše Aleksandar Đurić u Pričama u ogledalu i to bi mogao biti kredo njegovog celokupnog, ne samo likovnog stvaralaštva. Za Đurićevu književnost može se reći da je slikovita, baš kao što su njegova likovna ostvarenja slojevita i rečita. Ista smo generacija, vaspitavana da je važno znati sve, ili bar najviše što je moguće, o onom čime se baviš. Kod istih smo profesora studirali, družili se sa istim ljudima, delili bliske poglede na svet. Tada, sredinom sedamdesetih godina, ozbiljan rad i kvalitet bili su dovoljna garancija za egzistencijalnu i svaku drugu životnu sigurnost. Sada važi pravilo “snađi se”, talenat i kvalitet su skrajnuti, a ljudi najčešće demoralisani i izgubljeni. Pitam ispisnika šta bi rekao studentima ali i našoj generaciji o tome kako u vremenima “burnim” sačuvati pamet i radost. “Premda je naša sadašnjost bremenita sumnjama u bolju sutrašnjicu, ipak verujem u proširenu svest koja se zadobija edukacijom, prosvećenjem, negovanjem moralnih kvaliteta, slobodom. Sadašnje vreme rasprodaje buduće, pri čemu se licemerno manifestuje brižnost za potomstvo. Slično je i sa govorom o potrebi očuvanja mira, a istovremeno se uvećavaju budžeti za proizvodnju oružja. Uprkos svemu, mislim da glasovi beznađa i smrti ne mogu biti jači od glasova umetnosti i svetlosti.”