Bojan Stanojević,
menadžer Grada Beograda i funkcioner DS-a, „pred novu izbornu trku za prvog čoveka prestonice“, kaže da DS ima pet potencijalnih kandidata i otkriva zašto on nije u konkurenciji:
„Nisam. Ponekad sam nezreo i nespreman za vid političke kulture koji postoji u Srbiji. Ne mogu da sedim u televizijskoj emisiji i trpim kada me neko vređa. Nemam ‘stomak’ za takve stvari i reakcije su mi burne. Reagujem vrlo emotivno i takvi se okršaji ne bi završavali samo verbalno, a to nije primereno profesionalnom bavljenju politikom.“
(„Večernje novosti“)
Radmila Radenović,
voditeljka TV Pinka, na pitanje da li je bila u vezi sa muškarcima sa kojima je dovode u vezu, kaže:
„Ukoliko javno otkrijem sve o svom privatnom životu, neću imati šta da pričam o svom budućem mužu.“
Da li se lepo provela u Španiji?
„Nisam, ali mi je na letovanju bilo predivno. Otkrila sam najlepše mesto za odmor, a to je Ibica, gde sam provela mesec dana. Pored toga, drago mi je što sam imala vremena da posetim rodbinu u Sremu.“
(„Story“)
Bojana Lekić,
„jedan od najboljih novinara današnjice“, bila je na letovanju u Crnoj Gori i priča:
„Na moru sam vrlo ležerna, frizura mi se svodi na konjski repić, odeća na majice, tri-četiri haljinice i šortseve. Plaže mi ne predstavljaju modne piste, kao nekim mojim koleginicama, koje traže da ih prijatelji slikaju u stilu paparaca, da bi se te fotografije, neverovatno dobre i u fotošopu obrađene, našle u novinama.“
Šta je videla i odlučila:
„Zanimljivo je da sam videla javnosti poznate ličnosti, za koje sam u domaćoj štampi čitala da se nalaze na Francuskoj rivijeri. Pošto je moja davnašnja želja bila da institucionalizujem sopstvenu borbu za demistifikaicju, a protiv sveopšte hipokrizije, sestre Kažić, Bojan i ja osnovali smo udruženje Anonsa. Jer, koleginice iz branše, među kojima je važilo ubeđenje da je dobro da se jedni drugima smeškamo, najradije bi međusobno oči povadile.“
Kako se provodila:
„Gotovo svaki dan plivala sam tri-četiri ture od po dvadeset minuta, na lepim terasama sa pogledom na horizont pila jutarnje kafe i beskrajno se smejala među opuštenim ljudima. Nažalost, imali smo i jedan peh: zbog bure, dobili smo upalu ušiju. Zato nismo mogli da plivamo pa smo noću divljali po diskotekama. Videli smo kako izgleda klasičan crnogorski provod: posle večere u dobrim, ali ne jeftinim restoranima, odlazi se u kazino, gde se igra rulet, potom se popije piće, seda u džipove, od kojih je ove godine priličan broj blindiran, a završi se u diskoteci Trokadero, gde vas dočekuju narodnjaci.“
(„Story“)
Lazar Ristovski,
glumac, na pitanje da li ima podršku porodice, kaže:
„Poznato je da sam žrtvovao sve za film Belo odelo. Imao sam podršku moje žene Danice i zato je sve bilo lakše. Porodica ne može da trpi ili da bude nesrećna kada ima oca koji troši poslednju banku na ono što ga čini srećnim. To smatram činom prave ljubavi.“
Nerado snima ljubavne scene, jer „ne može od ekipe da sakrije svoju muškost“:
„Ništa me ne pitajte. Nije u pitanju stidljivost, on je u pitanju. Budala jedna.“
O svetskom trendu singl života:
„Neka svako radi kako mu se dopada. To je demokratija. Samo da ne ugrožava druge. Ne smetaju mi ni pederi, ali neka se drže podalje od mene.“
Da li bi potrošio ušteđevinu za let u vasionu:
„Ne bih za to dao ni dinara, jer to radim svakodnevno i besplatno, u mislima. Radeći otkrivam vasionu. Sada sam nekako više okrenut sebi. Vrtim se u dvorištu ličnih traganja. Vežbam da me prolaznost boli što manje.“
(„Story“)
Svetomir Šešić,
muzičar i suprug Usnije Redžepove, priča o svom vrtu:
„Lepo smo sredili dvorište, ali sad su pristigle godine, a mi smo sami sa psom Atosom, koji neće da nam pomogne.“
(„Story“)
Boško Jakovljević,
voditelj na TV Pinku, predstavlja novu emisiju koju će voditi:
„Sve što je novo za mene predstavlja izazov, a ‘Plesom do snova’ je kompleksnija i zahtevnija emisija od onih koje sam do sada radio, jer su osim retorike potrebni i mnogi drugi talenti.“
(„Story“)
Ana Karić,
„lepotica kojoj izgled i prezime obećavaju svetlu budućnost, toliko je opsednuta modom da bi za dobru haljinu žrtvovala najbolji provod“, kaže:
„Iako stanujem u dva grada, nikad mi se nije desilo da iz jednog u drugi putujem bez kofera, ali iz Londona uvek nosim veći. Tata se uvek čudio tome i pitao šta stalno vučem sa sobom, kao da nemam kuću. Nema razumevanja za taj moj kapric, iako ima smisla za odevanje.“
Da nije lako naći priliku za glamuroznu garderobu, potvrđuje rečima:
„Krivo mi je što retko imam prilike da obučem svečanu haljinu. Ipak, ova godina je za porodicu Karić bila neobično uzbudljiva jer je sklopljeno nekoliko brakova.“
(„Gloria“)
Srđan Vukčević,
ugledni podgorički slikar, ima asocijaciju na slovo E:
„Elizabet den Biman de Has, svoju galeristkinju iz Holandije. Vozi crvenog jaguara, a posle gutljaja dobro rashlađenog belog vina uvek zapali cigaru.“
(„Gloria“)
Tamara Jestrović,
supruga fudbalera Crvene zvezde Nenada Jestrovića, „priča o svom porodičnom gnezdu“ na Dedinju i životu u Dubaiju:
„Okruženje nam je divno, da smo ga sami birali, ne bismo bolje izabrali. S francuskim ambasadorom četo pijemo kafu ili vino, dok holandskom diplomati pomažemo oko snalaženja sa plaćanjem računa za komunalije. U Emiratima je život veoma jednostavan. Plaća se samo fiksni telefon, sve ostalo je besplatno, uključujući i električnu energiju. Za petnaest evra možete napuniti rezervoar džipa, a ni hrana nije skupa. Kupili smo stan u Dubaiju. To je isplativa investicija, rentiraćemo ga kad nismo tamo.“
Kako su opremali stan:
„Nameštaj smo kupili pre nekoliko godina u Španiji. Ušli smo u prodavnicu i kad smo videli komode i vitrine od svetlog drveta, ostali smo bez reči. Pogledima smo se sporazumeli. Znali smo da ćemo u njemu uživati. Dizajnirao ga je u baroknom stilu Italijan Renato Kosta. Na istom mestu smo pazarili i tri slike koje stilom asociraju na tu epohu između renesanse i romantizma. Nameštaj je, osim drveta, izrađen i od mermera, pa kad smo se useljavali bilo je potrebno šest snažnih muškaraca da nose jednu komodu ili sto. Imamo mnogo umetničkih slika. Neke smo sami birali, ali smo većinu dobili od prijatelja. Posebno nam je draga ona koju nam je darovao kum Nenad Džodić.“
(„Gloria“)
Jelena Tinska,
bivša Lokica, priča o svom vegetarijanstvu:
„Volela sam jedno jare na Braču, s njim sam se igrala, a onda su mi jednog dana rekli da to jare imamo za ručak. Pošto smo uvek imali neko kuče, moj obrok bi obično završavao ispod stola. Kad sam porasla, odlučila sam da više ne jedem meso. To je bilo pre dvadeset pet godina.
Kada sam na moru, ne mogu da izdržim bez dalmatinskog, odnosno njeguškog pršuta. To mi uopšte ne izgleda kao meso. Najteži trenutak je kada mi iz komšiluka zamiriše roštilj, i ma šta divno imala na stolu, izgubim volju i ništa mi se ne jede. Ali, moja odluka je da ne probam ubijene životinje. Desi se nekada da moj domaćin peče kobasice, a ja tražim da za mene posebno pripremi tikvice, krompir i pečurke, ali ipak na kraju ne mogu da odolim pa pojedem i poneku kobaju.“
O kuvanju i muškarcima.
„Moj prijatelj Rade Štoka me je naučio da spremam mediteranska i tajlandska jela. Pošto je bio zaljubljen u mene, nije mu bilo teško da dođe iz Pirana, ode na riblju pijacu, donese punu torbu hrane i spremi večeru za dvadeset pet osoba. Posle toga mi još kupi devedeset devet ruža. To je najluđe i najukusnije što je jedan muškarac učinio za mene. Od njega sam krala zanat i naučila da je suština kuvanja u začinima. Međutim, otkad mi je umrla mama, a deca odrasla, sve ređe sam za šporetom. Ne volim da spremam hranu samo zato da bi mi se neko divio.“
(„Gloria“)
