Zvuk koji pamti okean – vasionu

U svojoj Ispreturanoj biografiji Arsenije Arsa Jovanović, govoreći o druženju sa Vladom Petrićem, piše: “Lakše je pisati o neprijateljima nego o prijateljima.” Nije ni o prijateljima lako, moj Aresnije, dodao bih. Pišući ovaj tekst nekoliko dana nakon što je moj prijatelj kapetan i pustolov, umetnik i bitnik, tumač morskog beskraja i čitač tajnih znakova mističkih obasjanja umetnosti – Arsa Jovanović – zaplovio nebeskim morem, napokon da i to more prebrodi, ono mu je samo još ostalo neotkriveno, muči me sasvim drugačije iskušenje konteksta sećanja. Naime, ovakvim tekstovima bilo bi prigodno da obuhvatimo život bar u onim osnovnim premisama važnim za obično ljudsko sećanje. Nažalost, na početku moram odmah da priznam svoju veliku prijateljsku tugu i ne manje prijateljsku, svakako iskrenu, nemoć da bar formalno “obuhvatim” Arsin život, da razdvojim važne stvari i nevažne potisnem. Jer sve je u njegovom životu bilo važno i sve je zauzimalo prostor misli obuzimajući njegovu skoro dečiju prirodu, jer on nikada nije prestao da bude radoznalo dete, nepatvoreno i naivno u svojoj iskrenosti kojom uvek isponova otkriva svet. Kako uostalom drugačije objasniti čudesna melodijska prostranstva koja je stvarao i koja su zadivila svet, a iznad svih Terensa Malika, koji je u svojim filmovima koristio Arsinu muziku. U koju sferu tumačenja i vrednovanja staviti njegov TV film Openhajmer, snimljen pedeset godina pre “senzacionalističkog” ponovnog otkrivanja života i dela ovog “đavolovog šegrta”. Arsina verzija je bolja, odgovorno tvrdim, i mogu samo da zamislim šta bi napravio da je imao sredstva i mogućnosti holivudske produkcije. A možda je već sve to i postigao onda kada je on to želeo, i nastavio dalje sa hodočašćem po srpskim manastirima ili svetskim morima, stvarajući jedinstvene emisije koje su i sada, tada pogotovu, bile prava mala avangradna remek-dela vizuelne i zvučne umetnosti. Njegovi prioriteti su bili vezani za beskraj a ne za male konačnosti varljive svetske slave. Šta su mu ljudi mogli dati više od onoga što je ovaj večiti moreplovac već uzeo (i stalno uzimao) od mora. Možda je ovaj tekst mogao da počne i rečima: “Zovite me Išmail”, kako počinje roman Mobi Dik Hermana Melvila, iako nisam siguran koju bih ulogu dao Arsi, biblijskog kapetana Ahaba ili mitsko obličje metafore slobode belog kita. Možda obe istovremeno, ali siguran sam da je na Arsin život i umetničku kreativnost primenjiva ona mudra maksima: “Intelektualac je Mobi Dik, sve ostalo je more.” Kako drugačije da objasnimo njegove misli iz Autobiografije, zapisane u “okeanu vasioni” (Arsina sintagma): “Doživljavam brod kao biće…”, “Vetrovi su brodovima koreografi…”, ili kao što jedan posvećenik vode, Ćamil Sijarić, kaže: “Kap vode i u njoj sve, drvo i nebo i ja.” Milijarde kapi su okruživale Arsina morska bespuća i u njima je video sve kao i Ćamil, ali i mnogo, mnogo više.

Kada sam čitao našu dugogodišnju prepisku, već pominjana i sveprisutna nemoć da se sve obuhvati jednim tekstom dobijala je na intenzitetu u nekoj samo njemu jasnoj topografiji i toponimiji. Počinjali bismo razgovorom o njegovom serijalu “Vreme fresaka”, koji se remasterizovan upravo reprizirao na RTS 3, a nastavljali melodijskim značenjima i sinestezijskim rukavcima njegove poslednje kompozicije ”Orison”, molitve sklopljene od mnogih svetskih religija, pa komentarisali šta o tome misli Terens Malik u svom pismu, da bi mi onda, sasvim neočekivano, prosledio mejl prijateljice iz Harkova koja piše o životu u ratom zahvaćenoj Ukrajini. Reklo bi se “ništa ni s čim”, dva dokona sabesednika pričaju o čemu im padne na pamet, ali onda shvatiš (u stvari ja shvatim, a on je već sve to znao) da sve ima veoma veze jedno sa drugim, jer svaki doživljaj diskurzivno predstavljen ima više dimenzija. Primarna je svakako memoarska, a onda ide prostorna, da bi zvučna objedinila sve aspekte emotivnog postojanja doživljaja u koordinatama totaliteta. Dakle, nema slučajnosti, sve su to tragovi i koridori koje kapetan Arsa upisuje u svoje tajne nautičke mape, samo treba biti dovoljno otvoren da bi ih se moglo pratiti. Zato je “ispreturao” svoju autobiografiju, ne da uništi linearnost kazvanja već da otvori prostor značenjima.

Sarađivao sam sa njim kao urednik na dve knjige; Obnavljanje hrama – zapisi o nastanku Bitef teatra i Kosančićev venac 19, o kući slikara na Kosančićevom vencu, odnosno o njenim stanovnicima čije je monologe i dijaloge, razigrana višeglasja čudesnih individualnosti, vredni Arsa snimao na magnetofonske trake, a zatim izlivao na papir kao neku potpuno drugačiju vrstu sećanja, oživljenu u drugačijem zapisu “da čarolija ne bi nestala, da se slika ne ukruti i ne osiromaši zloupotrebom reči…”, kako je pisao o svojim mislima u danima kada su se u Beogradu stvarali avangradno pozorište i festival. Poslednju knjigu nisam uredio, iako sam u svim fazama njenog nastanka (i one prethodne, povučene) bio u prepisci sa Arsom. Sokoleći ga kada bi posustajao i kočeći njegove zanose kada bi otišao predaleko. I jedno i drugo su sasvim relativne konstatacije u njegovom slučaju, ovde ih upotrebljavam samo da bi čitaocu bio jasan taj beskrajni luk od ekstatičnog do melanholičnog, tipičan za sve umetnike. Pogotovo za one koji su rođeni takvi, oni ne postaju umetnici kao što nikada ne prestaju da traju u nekom novom obliku u nekoj drugoj ili drugačijoj inspiraciji. Upravo kao Arsa Jovanović koji je inspirisao i oplemenio mnoge, neki će to javno priznati a većina neće, ja priznajem.