Bilo je to veče Zvezdine premijere u Ligi šampiona i plašio sam se da će ljudi ostati kod kuće, ali je ipak sala bila dupke puna.
Kao moderator večeri, želeo sam da napravimo svoju verziju ovog panel formata jer su u Nemačkoj ugledne ličnosti sa levog političkog spektra čitali hate poruke poslate uglavnom sa pozicije simpatizera ekstremne desnice. Naša javna scena odavno je doživela incestuozne veze levice i desnice, te bi takva ideološka podela ovde bila nepotpuna i netačna. Nadalje, za razliku od Nemačke koja, bez obzira na kontroverze i populizam, ima jasno uređen javni prostor gde su pravila polemike isključiva po pitanju jezika mržnje, kod nas se mržnja izlila iz medija koji su bez ove regulacije – iz rijaliti programa, i iz neprekidnog predizbornog političkog marketinga i poruka mržnje sa najviših mesta moći.
Takođe, čini mi se da je upotreba društvenih mreža olakšala da se mržnja distribuira i pojavi u gotovo svakoj situaciji, pa se pitam da li je uopšte moguće zamisliti HATE FREE sadržaj. Prvo veče hate poezije u Krokodilu uz Borku i Nedima je pokazalo da je ipak u pitanju mehanizam koji uporno i perfidno u društvu dijalog i polemiku, koji su možda najvažniji princip demokratije, zamenjuje vređanjem i mržnjom, sa logikom da je broj lajkova ili dislajkova na mreži pokazatelj stepena slaganja odnosno osvojenih procenata na izborima.
Na mrežama je mržnju lako kvantifikovati i pretvoriti u podršku vlasti, odnosno osudu neistomišljenika.
Za čitanje zaista gnusnih poruka bila je potrebna značajna doza hrabrosti, na čemu bih zahvalio učesnicima, ali je takođe bilo moguće osetiti katarzično dejstvo javnog čitanja. Poruke mržnje dobijate u svom domu, kada ste sami ili u intimnom, privatnom prostoru. To mešanje privatnog i javnog je takođe osobenost hate poruka, pa sam vođen tom idejom emitovao snimak pisama Željka Mitrovića svojim političkim protivnicima, koji su, gle čuda, i protivnici vlasti.
Ta kontaminiranost mržnjom je bila očigledna pa je veče delovalo proročki, jer se narednih dana razvila afera sa Mitrovićem, ministrom kulture i premijerkom oko regulisanja emitovanja rijaliti programa.
Hate poetry mučne poruke mržnje prevodi i transponuje u poeziju, u jedan privatni format izražavanja, koji je opet, po mom dubokom uverenju, u stanju da prenese univerzalna ljudska stanja duše i duha.
Moglo se takođe osetiti kako poruke mržnje u sebi sadrže u psihološkom smislu dva načina mišljenja: iracionalni, jer su uvrede, pretnje i vizije mučenja ponekad strašnija od slika iz logora smrti ili Danteovog pakla, a zatim se pojave elementi racionalnog, kauzalnog, gde se govori o savetima onome ko se mrzi kako bi mogao „da se popravi“.
Ukratko, imao sam čast da u Beogradu, u Krokodilu, prisustvujem jednoj isceljujućoj večeri, koju će pratiti još mnoge, jer je u pitanju svojevrsno oslobađanje od nagomilanih slojeva toksične komunikacije u našem društvu.
Za kraj, dugo sam razmišljao da li poruke mržnje imaju u sebi bilo kakav nagoveštaj smisla i ipak sam pronašao jedno zrnce u tom katranu duše.
Poruke mržnje, ma kako strašne ili opasne bile, pokazuju u patološkom obliku jednu univerzalnu ljudsku potrebu za komunikacijom.
U društvima gde ona ne postoji, odnosno ne gaji se kao razmena i rasprava argumentima već vlada zakon sile brojnijeg, mržnja ostaje jedina, patološka forma. Ako se nje oslobodimo pretvarajući je u poeziju, onda smo učinili nešto, ne samo za lično oslobađanje od straha, već i za društvo.
