Zrak nade u srcu tame

Iste godine kad je Dejvid Bouvi stvorio svoje pravo oproštajno delo Scary Monsters (and Super Creeps), a Joy Division se istinski rastali od nas sa Closer, Talking Heads su napravili svoju najbolju i načudniju ploču – sve tri zajedno deluju kao neka vrsta veličanstvenog kraja new wavea i otvaranje novog poglavlja za rokenrol budućnosti, čije se posledice osećaju do danas.

Remain in Light (1980, Sire Records) neobičan je projekat na svaki način. Brajan Ino, svežih ideja i osokoljen uspesima posle saradnje sa Bouvijem na berlinskoj trilogiji, vraća se u Njujork gde je još ranije sarađivao sa tamošnjim umetničkim undergroundom. Kao producent čuvene kompilacije novih no wave grupa pod nazivom „No New York“, te par albuma samih Talking Heads, poznavao je i milje i preokupacije u avangardnim rok krugovima – interesovanja vezana za plemenske ritmove afričke muzike, kao i za eksperimentalnu stranu nove klasike – potpuno drugačiju filozofiju rokenrola koja je dopuštala da se on preformuliše u muziku sveta. Nešto zasnovano na gitarama i bubnjevima, ali što slobodno inkorporira i druge muzičke izraze, pa čak i sa nekih dalekih podneblja. Činilo se da je svim tada aktivnim bendovima imperativ bilo stvaranje nečeg potpuno „novog“.

Ino je upoznao Talking Heads posle njihovog šarmantno nervoznog debi albuma „77“, na kom su još uvek bili art-rok grupa iz pank kluba CBGB, koja se zaneseno šali sa konvencijama, ali ih ne ruši. Njihova saradnja dovela je do preformatiranja TH u umetnički ambiciozne muzičare i solidnog uspeha relativno rokerski standardnog More Songs About Buildings and Food (1978), te pojave velikog kritičarskog miljenika Fear of Music (1979), začudnog sazvučja i halucinantne poetske vizije sveta. Ovaj poslednji činio se kao ono najviše što se moglo izraziti ako ste želeli da ostanete u rokenrolu, a da budete nadrealisti, na način koji bi verovatno bio priznat od pripadnika ovog istorijskog avangardnog pokreta da je kojim slučajem u njegovo doba postojala takva muzika. Ali i taj monolitni pozni vrhunac američkog new wavea postao je vrlo brzo nešto već rečeno – jedan novi kreativni nivo njime je bio postignut, i naizgled se nije moglo dalje u reinvenciji rokenrola kao forme… Zato je bilo krajnje vreme da se učini nešto nezamislivo više i napravi ploča koja će izaći izvan njegovih okvira.

U činjenici da su u tome uspeli leži neugasla revolucionarnost Remain in Light, albuma koji je kao duh ostao do danas prisutan, stojeći jednom nogom u istoriji rok muzike, a drugom zalazeći duboko u njegovu budućnost, predodređujući je.

JEDNOM U ŽIVOTU

Osnovni sadržaj rada Talking Heads i Brajana Inoa na Remain in Light („Ostani na svetlu“) jeste preplitanje američke i afričke muzike – kao da se američka muzika vratila afričkoj, pronalazeći svoje zaturene slojeve i novi smisao za koji se mislilo da ga više neće naći.

Postoji skrivena predistorija koja objašnjava genezu ovog jedinstvenog projekta – ona se odvijala tokom 1960-ih i 1970-ih na afričkom kontinentu, gde su počele da se izdaju vinilne ploče i audio-kasete. To je doprinelo stvaranju, beleženju i distribuciji lokalnih muzičkih oblika, od kojih su neki nastali na licu mesta, kombinacijom tamošnjih tradicija sa uticajima iz Amerike i Evrope. Studenti iz tek oslobođenih zemalja crne Afrike išli su u London ili Pariz kao bivše kolonijalne centre, i tamo sticali prva saznanja o modernom životu – ideje koje su doneli kući često su bile revolucionarne, pa je tako bilo i u muzici. Jedan od tih heroja svakako je bio Fela Kuti, čiji je afrobeat zvuk – fuzija američkog funka i lokalnih ritmova, obeležena njegovom muhamed-alijevskom ličnošću i hiper-angažovanim tekstovima – upravo tad doživljavao ogromnu popularnost širom Nigerije, ali i mnogo dalje. Njegovo remek-delo Afrodisiac (1973) Ino je odneo Talking Heads-ima da ga prouče kad je pokušao da im objasni kakvu spektakularno novu viziju zvuka ima za njihov sledeći album.

Ino je već nešto slično pokušao da skicira na A strani Bouvijevog albuma Lodger (1979, RCA), koja ima i dalje taj rokerski, a ipak pomalo world music šmek. No, sa Talking Heads-ima nadrastao je koncept rokenrola koji inkorporira uticaje iz egzotičnih zemalja, a nije se okrenuo tek slepom sviranju ili kopiranju etničke muzike sa nekog dalekog mesta. Umesto toga, Afrika je stigla u rokenrol – na Remain in Light kreirano je sazvučje kakvo nikad do tad nije postojalo i koje ranije i nije moglo da postoji. Ovaj fascinantan album svakako je najbolja saradnja koju je Brajan Ino potpisao, uz Bouvijev Heroes, zaokružujući svoja interesovanja za umetničku avangardu XX veka, premeštena u popularnu muziku. Na prethodnom TH projektu, pomenutom Fear of Music, nalazi se stvar pod imenom I Zimbra, sastavljena od poznate apstraktne nabrajalice umetnika Huga Bala, te insistirajućih sklopova ritmova i gitare koja dodaje beat – prvobitni nadrealisti prepoznavali su podsvesne slojeve unutar civilizacije koja se raspala tokom Prvog svetskog rata i koristili su kvaziprimitivne uticaje da bi prizvali poslednje tragove iskrenih emocija u čoveku. Sva je prilika da je Ino upravo tim putem došao na ideju da pokuša da izazove ono praiskonsko u nama, koristeći se jezikom crnog kontinenta.

Tako se prvi put desilo da neko sa Zapada nije došao da ukrade afričku muziku, nego da ravnopravno razgovara sa njom. Dejvid Birn, kao frontmen Talking Heads, i Brajan Ino, kao stvaralački partner, nekoliko meseci kasnije izdaju kultni parnjak pod imenom My Life in the Bush of Ghosts, zajednički projekat inspirisan istraživanjem iz koga je proistekao Remain in Light – on je kolažan, apstraktan, kao uzorak sastavljen od komada jednog univerzuma koji govori svim jezicima i muzikama, što je u tom trenutku postojao samo kao mogućnost u glavama svojih stvaralaca, a danas je sveprisutan kroz digitalne medije. Ova dva komplementarna stuba stajala su kao modernistički spomenici usred tadašnjeg tržišnog šarenila, i kao takvi ostali su do danas, prepuni beskonačne vere istinskih umetnika da savremeni svet treba gledati drugačijim očima. To je filozofija što je ostavila dubok utisak i na zagrebačku i na beogradsku novotalasnu scenu, kad su Talking Heads zašli u ove krajeve 1982, kao redak primer benda koji nas je obišao na svom vrhuncu, promovišući upravo svoj legendarni album.

ROĐEN POD UDARCIMA

Realnost koju je kreirao Remain in Light bila je hipnotička realnost. Ona nije postojala dok je nisu stvorili za nas Talking Heads i Ino kao pridruženi član, dajući nam mogućnost da doživimo jednu novu, misterioznu dimenziju stvarnosti, očiglednu već na omotu na kome se nalaze kompjuterskom grafikom maskirana lica članova benda (prvi put se računarsko vizuelno rešenje pojavljuje na nekoj ploči!). Već sam taj likovni iskaz govori o nameri ovog albuma da nam otkrije jedan paralelni svet, koji je tu sa nama, ali ga mi ne vidimo.

Hit koji ih je učinio prepoznatljivim na svim top listama jeste Once in a Lifetime, u kome susrećemo prvu u nizu ovde opisanih uznemirenih ličnosti što se bore da održe svoj identitet. Međutim, ovde ni na hit kompoziciji nema jasne poruke, osim čuđenja nad svojim životnim putem, a refren je više misterija nego što nam daje neki određen zaključak. Takav je i ostatak albuma – prepun zagonetki u tekstovima koji nas uvode u avanturu u kojoj sva čula rade prekovremeno, ali nema pouzdanih putokaza kako da sve to shvatimo, jer se muzika događa onako začuđujuće neobjašnjivo kao što se dešava sam život.

Ključna numera na albumu svakako je Born Under Punches (The Heat Goes On), u kojoj se junak predstavlja kao čovek koji radi za vladu, ali i prevrtljivac što menja strane. Na jednom mestu on navodi kako „nikad nije video tako nešto: tela koja padaju po podu“ – najavljujući masovne zločine koje će tek doneti buduća vremena, u kojima će ljudski život sve manje vredeti. Intenzivna ritmička vožnja ove programske pesme i njen nadrealni politizovani svet čak i više odgovaraju dobu u kome živimo sad, nego što je to onda bilo.

Stvari se nastavljaju u istoj brzini – The Great Curve još jedna je monster vožnja sa nezamislivim brojem obrtaja perkusivnih točkova, uz fantazmagorične poteze teške gitare Adrijana Belua, koji se direktno sa ključnih Bouvijevih albuma preselio ovde. Uz to, ona funkcioniše i kao oda neuništivoj ženskoj snazi. Numera Listening Wind obeležava drugu stranu političkom porukom takođe, u kojoj zatičemo nekog ko se bori protiv Amerikanaca što su nezvani došli u njegovu zemlju, u trenutku u kom veruje kako je stigao čas da mu vetar pomogne da uradi ono što treba, ne bi li ih oterao. Pesma kojom se opus završava, The Overload, uzbudljivo je van konteksta jer uopšte nema ritma, i više služi kao epilog priče – njeni melanholični elektronski zidovi proučavani su intenzivno tokom 1990-ih, služeći kao vodič za mnoge avangardne autore post–clubbinga.

Spektar tema koje donosi Remain in Light toliko pripada sadašnjem trenutku da je to pomalo zastrašujuće – kao čitanje dnevnih vesti, odnosno konteksta u kome one nastaju. Tribalni ritmovi i call and response pevanje – možda opisuju današnji život u globalnim mobilnim plemenima i na internetu. Afrobeat koji grabi brže od vaših nogu, ukršta se sa pobesnelim betonskim blokovima gitara što padaju na glavu i lupaju vas po potiljku – nalikujući eksplozivnom sazvučju video-igara. Nikad pre čuveni zaumni produkcijski audio-efekti daju celokupnom doživljaju neobičan 3D utisak – prizivajući virtuelnu realnost iskustva ulaska u jedan dotad nepoznati univerzum.

Neurotični stihovi belog čoveka opasno su se dobro sklapali sa pulsiranjem plemenskih udaraljki i fank sinkopama onog crnog, i sve se vrtelo u plesu koji je opisivao život planetarne zajednice u nastajanju – u to vreme povezane i opisane samo televizijom – i ovom pločom. Talking Heads su, bar za trenutak, na Remain in Light srećno razrešili sve crnačko/belačke dileme u korist obeju strana i zbog toga ova ploča i danas zvuči krajnje sveže – bila je to pametna muzika uz koju se moglo igrati, ili plesna muzika uz koju se nisi osećao jeftino. Spoj koji će dati osnovu za klupski zvuk budućnosti.

Ako ovog časa preslušate album Remain in Light – osim što ćete postati svesni koliko moderne muzike je on porodio, od rok do dens motiva – biće vam jasno da zvuči kao da je deo savremenog života, koji je napokon dorastao do njegove vizije. Specifične istorijske okolnosti otvorile su mogućnost da se pre četiri decenije stvori nova mešana muzička forma koja je postala standard po kome se i danas mere autori – štaviše, danas je ono što je zacrtano na Remain in Light neka vrsta norme – savremeni pop gradi se od svih uticaja koji mogu da ga prodaju. U svoje vreme žanrovski nedozvoljen, ovaj album je slobodoumnim kombinovanjem stilova otvorio vrata transžanrovskom dobu koje sad živimo, u kome je svaka inspiracija dozvoljena i gde je sve što pomaže da se nešto kaže – dobrodošlo.

…I VRELINA SE NASTAVLJA

Srce tame koje se nadvijalo nad svima nama još i tada, danas je jače nego ikad od vremena Drugog svetskog rata. U svoje doba album Remain in Light izgledao je kao ozbiljan zrak nade da se stvari mogu urediti drugačije nego što su to hladnoratovske sile želele. Mapa se od tad promenila samo utoliko što su ogromna prostranstva Trećeg sveta postala lovište podjednako zapadnjačkog multinacionalnog kapitala, kao i dirigovanog državnog kapitala zemalja nekadašnjeg Istoka, da ovladaju prirodnim resursima. Grabež je postao nekako prihvaćen model ponašanja, na neki način čak i politički korektan, jer donosi zaposlenje. Umesto dve sučeljene hladnoratovske ideologije, danas imamo samo jednu, profitnu, za koju igraju svi igrači na svetskoj političkoj sceni – ni ona se uskoro neće moći smatrati zaista političkom, nego nekom vrstom otvorene berze akcija, u kojoj svaka partija širom sveta upreže sve svoje snage ne bi li bila što korisnija nadnacionalnom krupnom kapitalu. Ali, to je neka druga priča.

Danas smo više zajedno sa Trećim svetom i njegovim mukama i patnjama nego ikad – ako ni zbog čega drugog, onda zato što nam je došao pod prozor – kako je ovaj album i predvideo. Njegova osnovna ideja, zapisana onomad, bila je skupno sanjanje o jednoj novoj zajednici u kojoj ćemo svi moći da budemo ono što jesmo. Talking Heads su, kao kakvi muzički migranti, pre 40 godina pošli na put bez povratka, koji ih je vodio u sasvim neizvesnu budućnost, u futurističko podneblje u kome mi danas živimo kao urbani bušmani – opaljeni suncem više nego što možemo da zamislimo, ugroženi virusom koji ima šifru, ali ne i ime, udišući nešto za šta merimo da li je još uvek vazduh, vrteći se na izjedenoj Zemlji, iz koje sve brže vadimo poslednje grumenčiće zlata. Prepoznali su i opisali jednu osnovnu istinu – u tom svetu budućnosti nepravde neće nedostajati. I biće jača nego ikad jer će se zvati zakonom koji važi za sve.

Kao i na svakom dobrom albumu utemeljenom na afričkom osećaju stvarnosti, muzika na Remain in Light obraća se onostranim silama da bi se bolje razumelo šta se realno dešava. Po nekim tamošnjim shvatanjima, jedini dopušteni način za sviranje bilo čega jeste da prizovete duhove, pa da vam oni objasne šta smete da kažete – jer bez prisustva duhova nema istinite muzike. Album Remain in Light zato je divlja, neobuzdana molitva za razumevanje sa svetom.