Slobodno se može reći da imam sukob interesa: kao suradnik na scenariju učestvovao sam u procesu nastanka igranog filma Ustanička ulica, a sada – evo – intervjuiram producenta i glavnog glumca Gordana Kičića. Međutim, može se naći nekoliko olakšavajućih, točnije oslobađajućih okolnosti. Prvo, ukoliko i postoji neki moj doprinos realizaciji Ustaničke ulice, on je daleko od bilo kakve važnosti za ovaj složen, dobar i veoma važan film u našoj kinematografiji. Drugo, o svemu ovome što slijedi nikad nisam razgovarao sa svojim sugovornikom; to je bilo nešto za što se ili nije imalo vremena ili se podrazumijevalo mada nije trebalo, jer je značajno za konačni proizvod. I, konačno, postoji i treći, najvažniji razlog. Sa Gordanom i scenaristom i piscem Đorđem Milosavljevićem godinama sam maštao, razgovarao, dijelio euforije i depresije tako da iz prve ruke znam koliko je nezahvalno baviti se filmadžilukom u Srbiji. Moram priznati da na samom početku, a i dugo potom, uopće nisam vjerovao da će ovaj igrani film zaista i biti snimljen. Ipak, Kičićev entuzijazam i upornost na granici tvrdoglavosti izazivali su i poštovanje i empatiju. Slušajući ga kada smo se tek upoznali kako oduševljeno i energično govori o filmu za koji izuzev bazične ideje nije imao ni scenario, a još manje novac, obećao sam mu da ćemo napraviti intervju za „Vreme“ neposredno pred premijeru. Ovaj dug zato plaćam sa izuzetnim zadovoljstvom.
„VREME„: Kako si se odlučio da budeš producent?
GORDAN KIČIĆ: Želeo sam da napravim neke filmove koje bih i sam voleo da gledam… Angažovane filmove, pre svega. Prva dva projekata, Kandže i Beogradsku trilogiju, nisam mogao da realizujem. Uspeo sam tek iz trećeg pokušaja – igrani film Ustanička ulica delo je moje firme „Kombajn film“, u kojoj sam jedini zaposleni.
Zašto su Kandže i Beogradska trilogija propali?
Nisam uspeo da nabavim dovoljno para. Jednostavno. Kandže su bile jako skup projekat koji se bavio građanskim protestima 1996/97. tako da bez masovnih scena film ne bi bio uverljiv.
Da li si ti bio učesnik protesta?
Naravno da jesam! Ja sam nosio barjak Fakulteta dramskih umetnosti, govorio na skupovima… Kandže su, zapravo, trebale da budu film o mojoj generaciji.
Kakva je to generacija?
To je jedna politički veoma svesna generacija. Imali smo svest o trenutku u kom živimo i što želimo… Mi smo posleratna generacija – dok je rat trajao u Hrvatskoj i Bosni, bili smo klinci, a 1996/97. imali smo nekih devetnaest, dvadeset godina…
Ali bili ste obilježeni ratom i njegovim posljedicama…
Tačno tako. Zbog sveg tog bagaža koji smo – hteli to ili ne – nosili, mučilo me to što se stvarno dešavalo tih ratnih godina. Jer 1990. i 1991, kada je krenuo rat i svo to sranje, bio sam klinac i, naravno, nisam stvarno bio svestan šta se sve dešava, a posle, od 1992. do 1996, živeo sam u inostranstvu. Ceo taj period za mene je nekako bio izmešten… Tek kada sam došao u zrelije godine, počeo sam da razmišljam o toj našoj skorijoj istoriji, da se obaveštavam, istražujem… Hteo sam da znam kako je realno funkcionisao taj mehanizam iz devedesetih godina.
A kako ti je to onda izgledalo?
Ja nemam nikakav neposredni dodir sa ratnim zbivanjem iz devedesetih. Moja generacija se bunila protiv Slobodana Miloševića, išli smo na proteste, pa je onda došlo bombardovanje… Jednostavno, nismo bili u prilici da napravimo otklon od svega onog što je rat nosio. Tek kasnije, kada se povukla crta, kada se sve završilo, kada je došlo do kakvih-takvih promena, tek onda smo počeli otvoreno da razgovaramo o tome šta nam se desilo, da imamo različita mišljenja, krenula su neka suočavanja sa ratnim zbivanjima u bivšoj Jugoslaviji…
Kao glumac mnogo si putovao po bivšoj, posleratnoj Jugoslaviji. Kakva su tvoja iskustva?
Moja branša je veoma povezana i prijateljski nastrojena. Niko od tih ljudi s kojima sam dolazio u kontakt, iz Slovenije, Hrvatske i Bosne, nije bio raspoložen da pričamo o ratu. Razgovarali smo o poslu, o umetnosti…
Čini mi se nemogućim da u Sarajevu nisi razgovarao o opsadi tog grada?
Slušao sam koliko je to trajalo, ko je odakle gruvao, kako je bilo… Saznavao sam stvari koje ranije nisam znao. Sve je to bilo nešto o čemu se ranije nije govorilo u Beogradu i dalo mi je jednu novu sliku realnosti.
Da li su te ta saznanja motivirala da snimiš film Ustanička ulica?
Ne! Daleko od toga! Mene je najviše intrigirao rad Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu. Ti ljudi rade jedan veoma težak i nepopularan posao, pošto oni, kako da kažem, treba da sude „svojima“. Onda sam pitao da li se isto to radi i u Bosni? Rekli su mi – pa ne baš. Aha! A da li to rade Hrvati, pitam ja. Opet mi kažu – pa ne baš. A mi? Mi to radimo. E sad, da li je to pritisak Evrope ili nekog drugog, uopšte me nije interesovalo. Mene lično je zanimalo kako je tim ljudima koji rade u Specijalnom sudu, jer znam da trpe veliki pritisak sa svih strana; mene je zanimalo iz umetničkog ugla ko su ti ljudi, kakvi su, kakav je njihov život… To što rade izuzetno je teško, ponekad liči na borbu sa vetrenjačama, a opet je izuzetno važno. Sad s tobom ne govorim kao glumac, već kao kreativan producent koji je došao na ideju da se upozna sa ljudima iz Specijalnog suda za ratne zločine, da vidi kakav je njihov posao i da li se od toga može napraviti film
I što si saznao?
Da su se iza celog rata krili politički i materijalni interesi manjine; da je ogromna većina ljudi na različite načine iskorišćena… Govorim o ratu, o svim strahotama, o svemu što se desilo… Ispod svih tih velikih ideja, ispod patriotizma, ispod ideolgija bila je samo gola korist nekih ljudi.
Na kakav si način doživio ulogu koju tumačiš?
Ja igram Dušana Ilića, mlađeg čoveka, neiskvarenog, nekoga ko pripada mojoj generaciji koja nije učestvovala u ratovima… I on sada treba da se suoči sa mrakom iz prošlosti i strukturama koje tu deluju.
Kako ti je u njegovoj koži?
Ne osećam se dobro, jer ni Dušanu Iliću nije baš dobro…
Zašto?
Zato što ulazi u jedan svet za koji ne zna kako realno funkcioniše. A ono što će saznati ostaviće ozbiljan trag na njemu.
Kakav je Dušan Ilić prije nego što je dobio predmet?
On je sin poznatog beogradskog profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ima kompleks oca i želi da se afirmiše. Zaposlen je preko veze u Tužilaštvu za ratne zločine, ali upravo ta želja da se dokaže i pred drugima i, još više, pred samim sobom jeste ono što ga pokreće. A onda je dobio slučaj koji je skoro zatvoren, o kome ne zna gotovo ništa, otvara ga i tako otvara Pandorinu kutiju…
Kakav je kada se sve završi?
On je promenjen. Ali kako – neka svaki gledalac sam zaključi.
A da li vjeruješ da tvoja generacija zaista ima potrebu da sazna šta se stvarno dešavalo tokom devedesetih?
Ne mogu da govorim u ime cele generacije. Ali, mene zaista jeste interesovalo da saznam šta se stvarno dešavalo u tim godinama.
Kako kao producent vidiš vlastiti doprinos ulozi koju tumačiš?
U razgovoru sa piscima i rediteljem tražio sam da moj lik na početku filma bude jedna vrsta osobe, a na kraju sasvim druga; da mu se desi život u tih sat i četrdeset minuta. Hteo sam da pokažem kako on reaguje na razne loše stvari koje mu se dešavaju, kako one utiču na njega, šta on radi s tim dalje, da li ide napred, da li odustaje… Moram da priznam da sam sada kada je film završen potpuno drugačiji nego što sam bio na početku rada. Sve što sam prošao sa ovim filmom i sa kakvim sam se nedaćama susretao tokom njegovog pravljenja, povezao sam na neki imaginaran način sa ulogom koju tumačim.
Što ti je ovaj film donio, a ranije nisi imao?
Ozbiljnost i tragediju koje nosi lik koji tumačim do sada nisam imao prilike da igram na filmu.
Ova uloga prilično se i razlikuje od svih ostalih koje si igrao…
Tačno. Reditelj Miša Terzić – ovo je čoveku prvi film, ali kad ga ljudi pogledaju izgledaće kao da mu je peti – i ja smo kroz razgovore i rad od prvog snimajućeg dana uradili sve da ne ponovim ništa od glumačkih rešenja iz drugih filmova u kojima sam igrao. Mislim da je to najveći kvalitet uloge koju tumačim. Rešenja nisam tražio iz ranijih fazona, već sam se pitao šta bi stvarno uradio Dušan Ilić.
Kao producent učestvovao si u svim fazama filma…
Ja nisam autor ovog filma. Ja sam samo dao osnovnu ideju. Ali tu je radilo još najmanje deset ljudi koji su napravili ovaj film takvim kakav jeste.
A da li ti je teško pala odgovornost kao producentu?
Ne.
Zašto?
Zato što sam izabrao dobre saradnike.
Čega si se najviše plašio.
Plašio sam se da ne budemo tačni, da ne budemo istiniti, da budemo lažni… I da onda neko ko pogleda film pita zašto su oni to radili, o čemu se ovde radi? Plašio sam se i da se ne upustimo u neko političko i ideološko vaganje da li je trebalo ovo ili ono, da li ovo smemo ili ne… Ovaj film prati likove i ništa više. Samo što je jedan lik zamenik tužioca za ratne zločine, drugi bivši pripadnik izvesne paravojne formacije… To je sve.
Kakav je to film?
To je politički triler sa ozbiljnim umetničkim uplivom. Mada ne koristimo prava imena, niti konkretne slučajeve, ovaj film sve nas dotiče i tako smo ga i napravili. Reč je o fikciji oslonjenoj na realnost, o slobodnoj umetničkoj imaginaciji. Ovo nije film o ratnim zločinima, ovo je film o tužiocu za ratne zločine. To je velika razlika.
A u čemu je razlika?
Stvar je u tome što se mi ne bavimo ratnim zločinom, već sudbinama ljudi. Taj zločin povezuje te ljude, spaja ih, preklapa im sudbine i – razvaljuje ih. Ali, mi ni u jednom trenutku nismo uzeli ulogu sudije. Ništa u ovom filmu nije crno–belo. Nikad i nije ništa crno–belo. Ovaj rat nije se desio tek tako, nego je na tome odavno rađeno. Tu postoji toliki bagaž iz istorije koji narodi u bivšoj Jugoslaviji nose da je to sumanuto. Sve nas je to potkačilo na ovaj ili onaj način. To je sastavni deo mog života. Od kada znam za sebe, postoji neki rat, neko ludilo. Imao sam trinaest-četrnaest godina 1990/91. i od tada do danas je stalno neko sranje. Non-stop – da još samo ovo prođe, pa još ovo, pa samo ovo… Evo i sad smo kandidati za Evropsku uniju, ali da sačekamo da još nešto naiđe i prođe… To je psihoza koju živimo. A mene je zanimalo kako je do te psihoze došlo. Kakvi su likovi koji na kraju iz svega toga izlaze, da li su se i kako oni promenili.
Da li se plašiš optužbi da si napravio antisrpski film?
Neko to može reći ovako apriori, ali kada bude pogledao film to neće moći da kaže. Ništa nije crno-belo. Mi ne osuđujemo, niti upiremo prstom: posložili smo karte i ispričali priču o ljudskim sudbinama. Zato mislim da je ovaj film dobar i da će moći da se gleda i za deset i za dvadeset godina; zato nam je i trebalo pet godina rada.
Da li si u toku tog perioda pomišljao da nećeš uspjeti?
Bilo je raznih problema, pauza u radu, odustajanja… Ali, moraš da veruješ… Ja sam imao viziju filma kakvog želim da napravim. Ali važno je bilo i da ljudi s kojima sam radio podele to viđenje. I onda kada se to desilo – tek tada je nastao film.
Kako to izgleda biti glumac i producent?
Ogromno je zadovoljstvo igrati sa takvim veličinama kao što su Rade Šerbedžija, Petar Božović, Predrag Ejdus, ali i sa mlađim kolegama kao što je Uliks Fehmiu, Jelena Đokić, Milica Mihajlović… Osim zadovoljstva, to je uveliko i olakšalo rad. Hoću da kažem i da ne možeš kolegi dati neki bezveze scenario. Ne ide to. Kao producent smatram za najveći svoj uspeh to što sam se okružio dobrim ljudima i to ne samo u umetničkom, već i u produkcijskom smislu. Imao sam fantastičnog reditelja Mišu Terzića, izvršnog producenta Snežanu Penev i gomilu drugih ljude. Ja sam u prednosti nad drugim producentima i zato što sam ja radio na drugoj strani. Tačno znam u filmskoj ekipi ko je ko i ko šta i kako radi – od tete Ruže iz keteringa do reditelja… Ja sve te ljude znam jer sam mnogo puta radio s njima.
Međutim, režiju si povjerio debitantu. Miša Terzić je izuzetno iskusan kada su u pitanju reklame i spotovi, ali do sada nije iza sebe imao igrani film…
Znao sam da je Miši kao i meni stalo da ovaj film bude što bolji, a čovek koji režira prvi film nema problem s tim da li će moći da dâ sve od sebe. I napravio sam odličan izbor. Naravno, i celoj autorskoj ekipi bilo je stalo… Ništa u ovom filmu nije tipično, počevši od mene pa nadalje. Sve je potpuno novo i drugačije.
I na kraju, šta misliš da si svim ovim dobio?
Isterao sam nešto svoje. Bio sam rešen da isteram Ustaničku ulicu. Dva projekta su mi propala, a ovaj sam želeo da isteram. Ako i propadnem kao producent, uvek mi ostaje gluma, ali pre toga sam želeo sam da napravim film o ljudima koji idu glavom kroz zid, protiv struje.
Da li vjeruješ da stvarno postoje takvi ljudi?
Ja sam umetnik i ja u to verujem.
