Zlatna plaketa „Beograd“ za film Pileći izbori na ovogodišnjem Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, prva je nagrada Gorana Radovanovića za dokumentarni film. Goran Radovanović nije početnik: snima dokumentarce petnaestak godina, prikazani su svuda po svetu i osvojili trideset međunarodnih nagrada. Ovde su Radovanovićevi dokumentarni filmovi malo poznati i retko prikazivani. Kad se, na primer, u petooktobarskoj euforiji neko setio njegovog filma Moja domovina i prikazao ga na RTS-u, javnost se čudila da je taj film učestvovao na 60 festivala i osvojio 12 Gran prija.
Pre nagrade za Pileće izbore, u zemlji je dobio nagrade samo za scenarije za igrani film Oktoberfest i TV film Vizantija 1988. Pre dve godine Goran Radovanović je postao član Evropske filmske akademije. Gostuje kao predavač na filmskim fakultetima u Njujorku, Čikagu i Berlinu. Po preporuci direktora Berlinske filmske akademije, Pileći izbori će se ovog septembra takmičiti u Montrealu.
„VREME„: Pileći izbori su priča o našem odnosu prema selu, i o odnosu sela prema stvarnosti. Oba problema ste prikazali uz nežnu ironiju, i kritikovali ih s mnogo razumevanja.
GORAN RADOVANOVIĆ: Film ima metaforičnost zasnovanu na apsurdu realizma i tereta prošlosti. Naslov je kao ram trebalo da podrži apsurd življenja i propadanja sela, njegove egzistencije koja je ovde van svakog društvenog konteksta. Siromaštvo na selu niko ne sme da načne. Svi imamo emocionalne veze sa selom, ali ono propada. Izopštenost sela je skorojevićki momenat i time sam se bavio u filmu, mada ja film ne koristim za sopstvenu promociju, već pokušavam da se stopim sa svetom iz priče koju pričam i da kao umetnik ne postojim.
I u poslednjem i u prethodnom filmu Kasting, vidno je mešanje dokumentarnog i igranog filma.
Ja nisam jeretički čist dokumentarista niti to želim da budem. Koristim stvarnost da je na umetnički način preobrazim, nadgradim, i vratim u simuliranu dokumentarnu stvarnost. Da bih to postigao, koristim osobine i dokumentarnog i igranog filma. U Pilećim izborima glumila je moja tetka. Volim da snimam ljude koje poznajem: Romkinja, bebisiterka moje dece, glumila je u filmu o Romima, naša spremačica u filmu o izbeglicama. Svi učesnici Kastinga plaćeni su kao glumci.
Kasting je drama devojaka i mladića koji pristaju na sve ne bi li opstali.
Čim sam dotakao ljudsku dramu, brzo sam pobegao od nje da mi ne bi zasmetala da razotkrijem društvenu stvarnost, konzumne vetrove novog srpskog kapitalizma, novih estetika. Kasting je na Zapadu običan posao, a kod nas je drama, borba za opstanak.
Država nije sufinansirala vaše filmove.
Nije, osim poslednjeg dokumentarnog – dobio sam novac za postprodukciju od Ministarstva kulture i inicijalna sredstva od Skupštine grada – i pre dve godine za razvoj projekta, za igrani dokumetražni film Ispovest. Inače, ja sam filmski umetnik u slobodnom statusu, u 47. godini nisam primio nijednu platu, nisam pristao ni na kakvu vrstu korupcije. Umetnik ne može da prima platu, mora da živi od projekta i za projekat. Znam da to može da bude moralizatorski stav, ali to je nezavisna pozicija koja mi dozvoljava komfor da budem kritičan prema svemu. Sva sredstva za filmove dobijam na konkursima u inostranstvu, i iz filmskih fondova. Tu je velika konkurencija, ali mi to odavno nije problem. Bez obzira na to što konkurišem za inostrane finansije, nikad nisam pravio filmove kao eksportne proizvode. Ako je čovek otvoren prema sebi i ako mu je sloboda u radu dragocena, nema kompromisa. Zašto su moji filmovi nagrađivani i izazivaju pažnju u Tokiju, Sijetlu, Kanarskim ostrvima, svuda? Zbog njihove forme, sadržaja, komunikacije. Vi ne možete da pričate o velikoj temi, kakvih ima mnogo u Srbiji, pomoću bajate forme s off tekstom, montažom iz šezdesetih. Nova forma, to ih zanima, i to moji filmovi imaju.
Izjavili ste da kratka forma ubija dokumentarni film.
Iz vremena Dunav i Zastava filma, iz šezdesetih godina, ostalo je mišljenje da dokumentarni film treba da traje desetak minuta. Ovaj festival u naslovu nosi kratkometražnu formu, pa i nesvesno forsira to mišljenje. Ono što se u svetu zove dokumentarni film podrazumeva trajanje od jednog sata zbog emitovanja na televiziji ili od sat i po zbog bioskopa. A ovde su zbog dužine odbijali moje filmove koji su prikazani na svetskim festivalima A kategorije. Snimljeno je mnogo poetskih manje-više uspešnih izraza od desetak minuta o našim velikim temama, ali sintetički film koji može da ostane u Kinoteci i bude dokument za budućnost – nijedan. Zatim: zašto bi država ulagala u nešto što nigde ne može da se prikaže osim na Beogradskom festivalu? Kreativni dokumentarizam ne postoji kod nas, a postoji očekivanje pomoći od države za autorov lični poetski izraz. To je nezamislivo!
Šta mislite o Beogradskom festivalu nakon najnovijih koncepcijskih promena?
Trebalo bi se osloboditi selekcione komisije koja, od godine do godine, sa novim članovima bira filmove. Zato je teško da Festival izgradi svoj profil. Neophodno je da jedan čovek koji ima svoju ekipu bira sve filmove i potpisuje program. Druga primedba tiče se studentskog filma: treba otvoriti poseban program za sve snimljene filmove u godini i vrteti ih četiri noći, to bi dalo šarm Festivalu. Dalje, trebalo bi, po meni, favorizovati dugometražnu formu. Vidim da se i mladi momci, Đorđević, Mitić, Todorović, bave dugometražnom dokumentarnom formom, a to su naučili napolju. Eto to je put da naš dokumentarni film živi i posle Festivala, da se prebaci na tržište. Treba iskoristiti popularnost dugometražne forme Majkla Mura. Moji filmovi se prikazuju u nemačkim i italijanskim bioskopima, u Londonu, prisutan sam tamo a ovde nisam – razumljivo, zato što ovde nema tržišta. A priznaćete, nije dobro ako film traje samo dok traje i Festival.
S.Ć.
