Živeti bez vlasti

Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je Situacionističkoj internacionali, pokretu nastalom u Francuskoj pedesetih godina prošlog veka koji se bavio radikalnom kritikom društva i izvršio važan uticaj na evropsku intelektualnu klimu šezdesetih godina. Urednik i priređivač ovog zbornika je Aleksa Golijanin, prevodilac i urednik anarhističke edicije „Anarhija – blok 45“ u okviru kojeg je objavio niz knjiga koje se bave kritikom modernog društva, među kojima je i čuvena studija Gija Debora Društvo spektakla. Ove knjige se nikad nisu našle u slobodnoj prodaji, već su besplatno deljene zainteresovanima, što je u skladu kako sa izdavačkim načelima i ubeđenjima tako i sa sadržajem ovih knjiga. Sa Golijaninom razgovaramo o situacionistima, o savremenom srpskom društvu, ali i o stanju na ovdašnjoj levoj i anarhističkoj alternativnoj sceni.

„VREME„: „Gradac“ posvećen Situacionističkoj internacionali koji ste vi uredili prvi je obuhvatniji zbornik posvećen situacionistima kod nas.

ALEKSA GOLIJANIN: To je bila ideja Branka Kukića. „Gradac“ je još 1996. objavio knjigu Grejla Markusa Tajna istorija kulture XX veka, u velikoj meri odgovornu za drugi ili treći veliki talas interesovanja za situacionističke ideje, makar na Zapadu – tako da signal nije slučajno došao baš s te strane. Dobro je da se takva zbirka pojavila i to baš za „Gradac“. To je malo žilavija edicija, prilično dosledna, čija se izdanja prate, a kad krene veliko spremanje, ti časopisi po pravilu ne lete iz kuće. Ovaj trobroj donosi izbor od 107 tekstova situacionističke grupe, iz perioda 1952–1972, koji pružaju prilično detaljan uvid u jedan od najradikalnijih, ali i najuzbudljivijih teorijskih i praktičnih pokušaja iz druge polovine XX veka. Ta grupa snosi i najveću odgovornost za pobunu iz maja–juna 1968, makar u Francuskoj – što je važno, ali što možda ne treba prenaglašavati, jer je tih mesec i po dana ipak bilo samo trenutak u njihovom delovanju. Iz razloga koji mi ni dan danas nisu sasvim jasni, to je kod nas bilo uporno zaobilaženo, makar među izdavačima. Ali, sada imamo ovu zbirku, a tu su i tri situacionistička naslova iz naše izdavačke produkcije, iz perioda 2003–2006, što je sve dostupno za džabe.

Ko su bili situacionisti i zašto ih danas treba čitati?

Situacionisti – tačnije Letristička internacionala u periodu 1952–1957, a zatim Situacionistička internacionala (SI), od 1957–1972 – bili su grupa mladih uličara, s prilično dobrim uvidom u prethodne avangardne pokušaje (dada, nadrealizam i „letrizam“ Isidora Isua bili su im posebno važni), koja je pokušala da razvije sveobuhvatnu kritiku sistema dominacije. Od početka pedesetih taj sistem je počeo da poprima neke izrazito moderne crte. Vlast i roba, ruku pod ruku, kreću u novi pohod, ovog puta uz obećanje opšte participacije, bez prevaziđenih i nepraktičnih oblika segregacije. Svako je dobrodošao u svet rada i potrošnje; to važi i danas, zar ne? Neki novi trendovi, posebno u politici zapošljavanja, to možda podrivaju (ako niste mladi i lepi, ipak imate slabije šanse na tržištu rada), neki režimi još pate od raznih anahronizama, ne zapada svakome samo ono najbolje itd., ali to je i dalje parola dana, u svakoj modernoj, tržišnoj demokratiji. Sve to se našlo na udaru skoro istog trena kada je bilo formulisano kao strategija. Ništa bolje nisu prošli ni svi tada poznati oblici takozvane socijalističke alternative, koji su nudili samo još bleđu i siromašniju iluziju učešća, slobode i zajednice. Za razliku od ostalih levičarskih struja tog vremena, situacionisti su tražili izlaz iz „perspektive vlasti“, iz samog tog fizičkog i mentalnog okvira, ka uslovima u kojima bi se život na planeti Zemlji ponovo spojio sa onim što mu jedino daje smisao i draž: sa uživancijom, „strasnom avanturom“, sa slobodnim istraživanjem ličnih i zajedničkih mogućnosti. Stari produkcionistički i autoritarni imperativi, s ma koje strane dolazili, tu prosto nisu imali šta da traže. Bilo je i drugih noviteta u opštem gardu i pristupu, bilo je i nekih teških kontradikcija, ali ako pogledate njihove tekstove, videćete da oni pokrivaju skoro celu mapu modernog društva: od vlasti i robe do filma i urbanizma. Napad na celu jednu kulturu ili shvatanje života: to odavno nismo imali, možda zato vredi obratiti pažnju.

Koliko se društveni kontekst promenio u međuvremenu i zbog čega su oni danas aktuelni?

Promenilo se sve, a opet je sve bitno ostalo isto: i dalje ne znamo kako da živimo bez robe i vlasti, a da nam bude dobro. Ako je nekome još uvek stalo do potrage u tom pravcu, situacionisti će sigurno biti od koristi, makar do neke tačke. Onda bismo već mogli da pokažemo i malo talenta za prevazilaženje, pošto zaista nisu uvek bili u pravu. O tome sam izneo prilično detaljan izveštaj u predgovoru za ovu zbirku, ali pre svega kao predlog za diskusiju, sigurno ne kao ekspertsku tezu. Što se aktuelnosti tiče, tu, nažalost – pošto ništa nismo prevazišli – stojimo najbolje. Evo jednog odlomka, koji sam često navodio kada je trebalo nekako predstaviti SI, u današnjem kontekstu: „Dobro znamo s kakvim su slepim fanatizmom neprivilegovani spremni da brane osrednje prednosti svog položaja. Ta patetična iluzija o privilegijama direktno je povezana s vladajućom, buržoaskom idejom o sreći, koju pothranjuje ceo propagandni sistem. Tu je uključeno sve: od Marloove estetike do koka-kole. Kriza te ideje o sreći mora biti podsticana u svim prilikama i svim mogućim sredstvima.“

To je Gi Debor, odlomak iz teksta napisanog još 1955. To bi trebalo da je akutno aktuelno u sredini čiji „slobodnomisleći intelektualci“ reklamiraju šoping molove, a cele generacije mladih kreću u juriš zbog penzionerskih ciljeva – „normalnog života“.

Jedna od ključnih situacionističkih knjiga, Društvo spektakla Gija Debora, pisana je u vreme kada globalna dominacija medija u svakoj oblasti društvenog života još nije bila ovakva i ovolika. Kolika je razlika u pogledu na savremeno društvo spektakla iz, recimo, Pariza, i Beograda sa svojim nasleđem nedavnih ratova, raspada i bliske istorije?

Treba reći da pod „spektaklom“ Debor nije mislio toliko na medije, koliko na „opštu organizaciju privida“ – slobode, aktivnosti, autentičnosti, života – kao i na pasivnost, u svim njenim izdanjima. Mediji su samo delić te slike, najpovršniji aspekt spektakla. Ipak, ta površina ima zaista ogromnu ulogu. Nije toliko stvar u tome da mediji obmanjuju i lažu – što čine često, ali ne uvek – koliko u tome što nas okružuju zidom pitanja, kontroverzi i drugih sadržaja, koje uvek priprema i diktira neko drugi. Taj zid zaklanja svaku drugu perspektivu, unapred blokira istinski slobodno mišljenje i viziju. U takvim uslovima, svi odgovori do kojih dolazimo su korektni, nema pogrešnih: kakofonija „ličnih mišljenja“ je više nego poželjna, jer će nam tako sigurno teže pasti na pamet da celu tu situaciju dovedemo u pitanje. To nisu uslovi koji idu naruku dečaku iz „Carevog novog odela“. Ali, pošto on još može da se pojavi, kakofonija se samo pojačava i probija sve granice. Tu su sada i novi kanali koji pružaju iluziju učešća, komunikacije, ličnog i autentičnog izražavanja ili stava. Inicijativu ima onaj ko diktira pitanja. Odgovori mogu slobodno da variraju, do krajnosti. Nebitno je, sve dok se postrojavamo uz ove ili one autoritete i koljemo po rupčagama kada njihovi interesi dođu u sukob ili krenu da prave neki novi raspored.

Veza s ratovima i opštim rasulom ovde kod nas je očigledna. Pogledajte zbog kakvih smo ciljeva ušli u rat. Zaboravlja se da su glavna obećanja bila ista kao današnja „mirnodopska“: Evropa i „normalan život kao svuda u normalnom svetu“. Samo je trebalo odbaciti sav nepotrebni balast, što je svaka strana definisala drugačije. Širi istorijski i geopolitički kontekst, koji je opet kontekst dominacije i predatorskih interesa, takođe je odigrao ključnu ulogu; o tome danas malo opuštenije, ali i poštenije pričaju čak i oni koji su do juče svaku širu sliku tumačili kao „paranoju“ ili „teoriju zavere“. Ali, na terenu smo imali ne građanski, nego malograđanski rat. U konkretnim okolnostima, nacionalizam je bio moćno gorivo, koje ni danas ne gubi na zapaljivosti, naprotiv. Ali, o ratu su odlučivali, vodili ga i usmeravali čisti malograđani. Pogledajte te profile, te „vrednosti“, ciljeve. Kako biste opisali te likove? Da nisu političari, da nema te podsvesne fascinacije tako istaknutim figurama, o svima njima bismo govorili kao o poslednjim seljoberima. Aktuelnu političku garnituru – ne samo našu ili balkansku – od onih na vlasti do svih pretendenata na vlast, takođe ne treba definisati drugačije. To je vrlo precizna i važna definicija. To je mentalitet s kojim se moramo obračunati. Nismo se ubijali, tačnije, počeli sa ubijanjem – pošto rat, kad jednom krene, nameće svoju dinamiku i situacije – iz čiste mržnje, već zbog jedne kretenske predstave o životu.

Pojmovi bitni za situacioniste su „spektakl“ i „svakodnevica„, odnosno raskrinkavanje prvog i afirmacija drugog? Kakav je u Srbiji danas odnos između proizvodnje spektakla i svakodnevice?

Kod nas je specifično možda samo to što se još dešavaju zaista neočekivane stvari. Neki obrti prevazilaze sve što bi se moglo zamisliti, makar pri čistoj svesti. To nijedna mašina za generisanje spektakla ne može da proizvede. Ali, malo šire gledano, problem je u tome što taj medijsko-politički zid stalno pronalazi načine da regeneriše političku sferu u celini, uprkos stalnim razočaranjima publike. S jedne strane, moglo bi se pomisliti da smo zapravo u privilegovanom položaju: za svega petnaestak godina proživeli smo celu političku istoriju Evrope. Videli smo sve i razočarali se u sve. Posle početnog entuzijazma, izborna izlaznost je brzo počela da opada. Ali, bilo je naivno očekivati da to samo po sebi može dovesti do šireg okretanja od ideje vlasti ili makar do neke nove, bitno drugačije situacije. Ne samo da ne znamo da živimo bez vlasti nego je i taj demokratski cirkus uvek pronalazio način da se održi na nogama. Taman kada bi počeo da posustaje, pojavio bi se neki novi, bizarni politički činilac, koji laže, maže i dernja se na sva usta, bez trunke kompleksa i tako samo podiže interesovanje za izbore i medije uopšte. Jednom je to, u kritičnom trenutku, bio putujući cirkus Bogoljuba Karića; poslednjih nekoliko godina tu ulogu igra onaj Čede Jovanovića. Sada verovatno sledi nešto novo. Glavni razlozi ostaju isti: cela kultura pasivnosti i uglavnom prećutna, ali snažna svest da ovaj način života može organizovati samo nekakva vlast, makar i najtrapavija; ali, ovi politički Simpsoni u sve unose potrebnu dozu strasti, kontroverze, neko novo zrnce dinamike. Oni nastaju iz naše potrebe za vlašću, za prepuštanjem inicijative i odgovornosti; niko se ne bavi smišljanjem takvih prevara. To je uvreda koju sami sebi bacamo u lice, uvek iznova. Ali, odgovor je i dalje isti, ma koliko nekome delovao „nerealno“: okretanje od svega toga, ka samima sebi i onima do sebe. Od te komunikacije se još može nešto očekivati, sigurno više nego od sledećih izbora.

U Srbiji postoje brojne aktivne i bučne desničarske i nacionalističke alternativne grupe. Zbog čega levičarske grupe, kojih ovde takođe ima, za razliku od desničarskih nisu uspele da otvore i nametnu nijednu temu u javnosti?

Ne znam tačno zašto, ali u uslovima hronične konfuzije svi pokazujemo sklonost da se vežemo za prvi lažni odgovor koji nam se nađe pri ruci. Nacionalizam, na koji se naši internacionalci toliko žale, predstavlja jedan takav lažni odgovor na potrebu za istinskom zajednicom, što je možda najvažnija ljudska potreba koju masovno društvo najsurovije osujećuje. Svaka kritika nacionali-

zma – i drugih ekskluzivnih kolektivističkih ideologija – koja to ne uviđa jeste najobičniji moralizam i zato tako nepogrešivo proizvodi kontraefekte. Lažan odgovor, autentična potreba; mislim da se nad time vredi zamisliti.

Drugo, „normalan život“, ta neherojska svakodnevica – oblast rintanja, služenja, poniženja i osrednjih zadovoljstava – uvek će stvarati potrebu za nekim „jačim“ sadržajem. Prema tome, na šta se naši internacionalci žale? S kojim pravom? I kakav je taj njihov „internacionalizam“? Samo doslovna, štreberska reprodukcija imperativa i ambicija kapitala, tog osvedočenog i superiornog internacionaliste. Jedno hrani drugo. Ako hoćete kreditne kartice, dobar ekonomski rezultat, stalni rast, živahnu berzu itd., morate računati i na nove horde navijača, koji lome ruke i noge svaki put kad im nešto nije po volji. Hoćete tržište, konkurenciju, potpuno standardizovan i regulisan život – što sve redom ukazuje na klimu nepoverenja, straha, dominacije, gaženja i radikalnog isključivanja – a žalite se na posledice.

O levici je danas deplasirano pričati kao o odgovoru na to stanje stvari. Nisu samo naše zvanične levičarske formacije prigrlile kapitalizam kao konačno društveno rešenje. U načelu, koje važi i za mnogo časnije predstavnike te klasične opozicije kapitalizmu, levica je samo dočekala svoj trenutak istine: masovno društvo je nemoguće socijalizovati ili komunalizovati, pretvoriti u zajednicu; tu pomaže samo čvrsta ruka. Prosto, sama složenost tog mehanizma, njegovi ogromni radni i energetski zahtevi – o predatorskim ambicijama da i ne govorim – prave sprdnju od svih naših dobrih namera. Ishod je nužno autoritaran i totalitaran. Sam naš način života, čak i ako ste najiskrenije protiv kapitalizma, zahteva kapital: masivne i prisilne akumulacije rada, energije i sirovina. Zato se sam taj okvir mora dovesti u pitanje. Ako ne promenimo ciljeve, rasprava o metodama nema nikakvog smisla. Sve to je, u ovom trenutku, beskrajno daleko od svesti i interesovanja većine levičara, ali i drugih aktivista, čak i onih anarhističkih, koji ostaju na produkcionističkim i progresističkim pozicijama („na terenu kapitala“, kako je to rekao Žak Kamat). Ali, ništa nije gotovo, nego tek počinje. Sve zavisi od toga da li ćemo se okrenuti na drugu stranu. U stvari, pred nama je sav prostor. Sve smo probali, sve modalitete vlasti – samo ne i da živimo bez vlasti. To nije stvar pukog bezvlašća, čime nas stalno plaše, nego učenja, borbe, eksperimentisanja. Ceo jedan program, pri tom, vrlo pozitivan; čak suviše pozitivan, makar za moj ukus! Tek kada usvojimo kulturni stav po kojem je nemoguće da o našim životima priča i odlučuje bilo ko osim nas samih, imaćemo neku novu situaciju. Tu kulturu vredi afirmisati.

Vi ste aktivni u okviru „izdavačke družine“ pod imenom „Anarhija – blok 45„, koja je objavila veći broj teoretskih knjiga autora iz situacionističkog i anarhističkog kruga, i besplatno ih delili ne praveći od toga medijski događaj. Zašto ste se odlučili na ovaj vid delovanja i koliko ste zadovoljni odzivom?

Zadovoljan sam odzivom, utoliko što sam upoznao neke sjajne ljude, s celog prostora bivše Jugoslavije i malo šire, što mi je potpuno promenilo život. Ta ravan je sve što se računa, odatle sve počinje. Odziv je, inače, bio dobar ili makar u odnosu na naše resurse; sve se praktično odmah odlepilo od „margine“, na koju su tako skromni pokušaji po pravilu osuđeni – iako je istina da je ovde u Srbiji, tačnije, baš u Beogradu, taj odnos između središta i periferije krajnje fluidan i proizvoljan (ako uradite nešto iole originalno, ne gine vam šest minuta pažnje, hteli – ne hteli, čak i u mejnstrimu, kao meni sada ili u par navrata ranije). S druge strane, nisam zadovoljan, jer su rad, roba, vlast i Opera i dalje tu. Voleo bih da nisu. Nastavljamo da radimo na tome.