Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Režija: Andžej Bartkoviak; igraju: Stiven Sigal, DiEmEks (DMX), Tom Arnold, Antoni Anderson, Džil Henesi
Uz tugu, setu i osećanje krivice, morali smo tokom poslednjih par godina, jedan po jedan, najzad sebi da priznamo da je gotovo: akcioni junak od krvi i mesa više ne postoji. Dečaci koji su sa sedišta „20. oktobra“ urlali borbene pokliče sada troše energiju na svoje dečake. Ovi, pak, na dela junačka imaju sopstveni pogled. Tako, recimo, klasičan stih „More, Marko, man’se četovanja“ iz domaćeg akcionog korpusa sada izaziva velike nedoumice: kako je to Marko uopšte četovao kada internet još nije bio izmišljen? A i taj Marko, da je ovih dana dete, i sam bi valjda video da su od četovanja ipak bolje igrice, a ne tamo neki ispumpani Rambo ili fejsliftovani mister univerzum. Ko ih jebe, kad neće da rade na dugmence ili džojstik, nego sve samo kako oni hoće.
Tako smo nekako zamišljali situaciju dok su jedan za drugim propadali filmovi naših heroja iz detinjstva, poslednjih izdanaka politički nekorektne civilizacije, koji su još imali pravo na svoj lični izbor i sopstvenu, privatnu pravdu. No prethodni Sigal je otišao pravo na video, i kurčenju je zvanično bio kraj. Osim video-igrica, prodavali su se samo specijalni efekti, animacije, zemljotresi, tornada, čudovišta, asteroidi, dinosaurusi i Istine O Životu U Kosmosu. I kao što je sublimat Reganove ere bio, recimo, bezlični patriotski klon-ideal Američki nindža, tako je simbol doba Bila i Hilari valjda zapanjujući Dan nezavisnosti: bilo je uputno izražavati se propisno, nacionalno-poučno, što debilnije, no jednako bezlično.
I taman što smo otkukali, kad – kao neočekivana kolateralna korist pri pristignuću Buša mlađeg – evo nama nazad našeg Sigala, zdravog i čitavog! I visoko na top-listama gledanosti! A tu je i Stalone u novom hitu sve boljeg Renija Harlina (Driven)! I uopšte… kao da, u stvari, nikad ništa nije ni bilo drugačije. Kao da niko nije ni pokušavao da ubije hirovite zvezde i zameni ih poslušnim kompjuterom. Kao da Stalone nije zatim očajnički pohitao da se okuša u Sudiji Dredu. Kao da usput nije bilo frljanja serioznim ekološkim porukama, socijalnim poukama i humanističkim naravoučenijima. Ulagivanja kritici i vaskolikoj intelektualštini nisu se isplatila. CGI tehnologija brzo se pokazala nedovoljnom. Politička korektnost je bila i ostala dosadna. A pojavila se tu negde i Monika Levinski.
Ukratko, nade za svet još ima! Poslednji bastion sirovih mišića nije se dao, kao što se, fatalizam s osmehom na stranu, nije dala ni publika!
Sve to nas vraća na sto grama semenki po gledaocu, mnogo tona iskrivljenog automobilskog lima, opasnu policijsku zaveru, krađu heroina, policajku prijatnog izgleda, iskušenje razaznavanja zlih momaka od dobrih. I obrnuto. A zbog svega ovoga Stiven Sigal mora mnogo da se tuče, normalno, i to sam protiv svih.
Njegovo ime je ovaj put Orin Bojd, pamtljivo i prepoznatljivo, kako smo i navikli. Ime filma je Žive rane. Reditelj je bivši snimatelj čiji je nedavni rediteljski debi bio Romeo mora da umre, sa Džetom Lijem. Iz istog je preuzet i mladi reper DiEmEks. A isti je i producent – Džoel Silver (Matriks, Umri muški, Smrtonosno oružje). Šta je novo?
Dosta prostora za ostale likove, time i njihove interpretatore. Kao posledica toga, prijatan višak humora. Odličan antikorektan okvir: prva scena, u kojoj Bojd spasava potpredsednika Sjedinjenih Država tako što ga baca sa mosta u reku. Ovaj je igrom slučaja neplivač. Zabavne scene na grupnoj psiho-terapiji na koju je naš junak poslat, na početku i pri kraju. Fascinantna scena posle odjavne špice, gde Tom Arnold i Entoni Anderson ispoljavaju rableovsko uživanje u opisivanju sve većih gadosti tokom sve dužeg vremena, ipak uporno ostajući smešni. I da, dobro ste razumeli, u toj sceni nema Sigala.
A ukoliko vas toliki noviteti plaše, nema nikakvog razloga: Sigal i Bartkoviak su se potrudili da suština bude ista. Ništa manje tuče nego što želite; ništa lošije, a koreografija možda i bolja nego što ste navikli (istina, malo „vrljavo“ montirane, ali nije vreme za cepidlačenje); isti jednostavan zaplet koji otvara prostor za mnooogo koreografija. Ista količina ljudske i emotivne osetljivosti: kada pri kraju filma pogine glavni ženski lik, Bojdova dotadašnja sentimentalna fiksacija, ovaj se bukvalno i ne okrene. Isti Sigal, srećan kad udara i nešto manje oduševljen kad ima neku repliku.
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve