Biće da je rokenrol kultura napokon i Na Ovim Prostorima dovoljno sazrela – ili omatorela? – da je shvatamo kao nasleđe u najboljem smislu reči, kao deo svog intimno-emotivnog, ali i intelektualnog i civilizacijskog prtljaga. Pa se otuda prema tom nasleđu valja i odnositi kao prema jošte živoj, podsticajnoj klasici. Hm, ali zar nije gotovo pa opšteprihvaćena teza da je rokenrol ovde ionako pro(lu)pao, ili naprosto umro? Ako je to tačno, ispada da je r’n’r prvo umro, a onda ostario? Zvuči bizarno, ali zar to nije u skladu s onom – živi brzo (bez onog japijevsko-sponzoruškog: „i hrani se lako“!), umri mlad i budi lep leš? Dakle, rokenrol je u krajevima koji su preostali na razvalinama Jugoslavije bezbeli lep leš, pa kad je već tako, nema nam druge nego da nad njim još malo (po)metanišemo.
Pankrti su, ne pišem ovo po prvi put, po mnogo čemu jedan od usamljenih vrhova vaskolike SFRJ-scene. Nedavno je o njima snimljen i dokumentarac (v. Vreme br. 833), a sada je pred nama i album zamišljen i realizovan kao tribute Lovšinu, Tomcu, Žiberni i drugovima: Pankrti 06, kolekcija od dvadeset i dve pesme, u ukupnom trajanju od skoro pa osamdesetak minuta, prava poslastica za fanove, ali i kolekcija čiji se smisao i domet ne iscrpljuju u pukom draškanju nostalgije. Naprotiv, radi se o odličnoj, i uglavnom dobro iskorišćenoj prilici za kreativnu reinterpretaciju mnogih „opštih mesta“, ali i „skrivenih aduta“ njihovog opusa. Na ovom albumu, naime – i to je mudra, neziheraška odluka – Pankrti ne pevaju sami sebe od nekad, niti se time bave njihovi saborci iz davnih, partizanskih dana. Umesto takvih, danas svugde po svetu vrlo popularnih i lukrativnih reunion ili duets with friends projekata, album Pankrti 06 svojim (više nego) slobodnim viđenjem Nasleđa ispunjavaju mladi i neafirmisani bendovi, kao i oni koji su „stekli ime“, ali tek u poslednjih desetak i kusur godina; to će reći da su još kao klinci vrteli ploče Pankrta do posvemašnjeg izlizavanja, i to u vreme kada njih više nije ni bilo na sceni…
A šta su „klinci“ uradili s pesmama Pankrta? Ima tu svega i svačega, od relativno vernog pridržavanja originala i svirke u ključu čvrstog, moćnog punk’n’roll prženja, pa nadalje; najbolji je primer za ovo prvo možda ono što je uradio novosadski Ritam nereda, koji i otvara ploču (čuj, ploču!) izvanrednom obradom Anarhista. Ritam nereda?! O, da, u ovoj su kolekciji i te kako zastupljene i grupe iz Srbije, što nije samo nekakav kurtoazni gest, nego prirodna stvar iz milion razloga, od kojih nije nikako na poslednjem mestu fakat da su Pankrti – uprkos famoznoj „jezičnoj barijeri“ – i te kako uticali i na Scenu istočno od Sutle. I ti su „naši“ bendovi uradili odličan posao: Block Out je besprekorno prepevao Volkove na srpski, niški Novembar nije omanuo sa Kdo so ti ljudje?, a Atheist Rap su kroz Modro nebo eksplicitnije nego inače razjasnili svoje pankerske korene. Velika većina drugih imena izvođača ovde ne znače mnogo (najbolji lek protiv neinformisanosti: www.radiostudent.si), ali po(t)kazuju potencijale trenutne SLO-scene. Uz „rokerske“, na albumu je nekoliko vrlo interesantnih obrada u ska te reggae-dub stilu; čudna je ta „tajna veza“ panka i regea, još od Kleša do danas, zar ne? Ima tu i suvislih i manje suvislih izleta u elektroniku i koječega drugog, sve u svemu: možda nije ništa epohalno, ali ovo je kolekcija koja itekako „vozi“, i koja otvara razne alternativne pravce do jednog te istog cilja: do novog slušanja onih koji i danas imaju toliko toga da nam kažu. U redu, i Sistem i Država danas se drugačije zovu, ali ljudi… Ljudi su isti. Kdo so ti ljudje?!
