Teško da na „ovim našim prostorima“ danas ima pozorišnog reditelja koji, osmišljavajući svoje predstave, preciznije, pažljivije i doslednije, gotovo pa opsesivno, vodi računa o društvenom i kulturnom kontekstu u kojem one nastaju, i u kojem treba da žive i „zrače“, nego što to radi Oliver Frljić. Pa dobro, reći ćete, otuda i taj sveprisutni imidž „incidentnosti“ i „provokativnosti“ najpoznatijih njegovih predstava, poput Bakhi, Turbofolka, Kukavičluka, Mrzim istinu ili Zorana Đinđića. Da, naravno, ali stvar je u tome da ovo ne važi samo za takve, eksplicitno „burne“ predstave, koje polemičku recepciju sežuću daleko izvan „čisto estetskih“ pitanja unapred inkorporiraju, nego i za onaj njegov na površinskoj ravni manje „žestok“ rediteljski opus. To se, ta briga za kontekst kao važan element dejstva i smisla svakog umetničkog, pa tako i pozorišnog čina, dobro može videti na primeru Frljićeve postavke Nušićeve Gospođe ministarke.
Dakako, svi su već čuli da se ovom predstavom, ali i letošnjim Pokojnikom Lenke Udovički (nijesmo gledali), Nušić „vratio“ na velike hrvatske scene. To jeste intrigantno, ali ne toliko da bi po sebi bilo neka toliko velika stvar. Međutim, to da je Frljić postavio Ministarku bez ikakve tzv. jezičke adaptacije, jeste nešto što se u Hrvatskoj, bar na glavnim pozornicama, još nije događalo u postjugoslovenskim produkcijama srpskih autora i autorki (Srbljanović, Kovačević etc.), jer su sve one bivale, pa makar i sasvim blago, „jezički adaptirane“, šta god to bilo i čemu god to služilo. Tu reditelj uvodi i dodatni twist i, uz pomoć lingvistkinje Snježane Kordić (sjajne demistifikatorke nacionalističkih mitova u lingvistici – prevashodno, ali nikako ne i isključivo „hrvatskih“) pravi hrvatski titl za svoju inscenaciju Gospođe ministarke u zagrebačkom Satiričkom kazalištu Kerempuh, ne bi li ironijski podvukao besmislenost samog čina titlovanja, tj. paraprevođenja sa jedne na drugu podvarijantu bazično zajedničkog jezika. Kako ta stvar funkcioniše? Kao scenski rekvizit od jednokratnog dejstva, što zapravo znači kao statement: gledaočeve oči na samom početku predstave lociraju titl, možda isprate sa zanimanjem nekoliko prvih titlovanih replika, i ubrzo sasvim zaborave na njega: razumljivo i neizbežno, jer njegova svrha i nije da bilo šta bilo kome „prevede“, nego da svojim suvišnim postojanjem subvertira samu ideju koja iza titlerskih poduhvata stoji.
E, sad idemo ka glavnom: ka predstavi samoj. Nisam gledao premijeru (22. 9. 2012), nego jednu od prvih repriza, onu od 27. 9. Kerempuh je bio prepun, publika otprilike onakve strukture kakvu možete očekivati da vidite na ranim reprizama u pozorištu koje nije „elitno“ i „visokoumetničko“, ali nije ni baš sasvim „bulevarsko“; njegov bi najbliži pandan u Beogradu bio Zvezdara teatar. Neki od prikaza premijere navodili su da je ansambl predstave pomalo ukočen i istremiran pred u neku ruku osetljivim zadatkom; ako je tako i bilo na premijeri, izgleda da je grč brzo popustio, i(li) ja bar nisam osetio ništa ni nalik tome u igri Kerempuhovih glumaca. Biće da je to otuda što je reditelj znao šta hoće sa ovom predstavom i od nje, a onda, pa još ako imaš iole pristojne saradnike, ni rezultat ne može da omane.
A šta je Frljić hteo? Tu se vraćamo na pitanje konteksta. Frljić je jedan od onih reditelja koji, na užasavanje i stručnih i amaterskih gledalaca nešto tradicionalnijeg ukusa, mogu da uzmu neki klasični dramski predložak i da ga saseku na froncle, da od njega ne ostane gotovo ništa osim kostura i neke najosnovnije ideje, a da sve drugo podredi svom naumu, uglavnom u vidu besomučne, svesno pamfletske aktuelizacije; to je, recimo, uradio s Vedekindovim Buđenjem proleća u Zagrebačkom kazalištu mladih (gostovalo i u JDP-u). Da li je nešto slično mogao da uradi i sa Gospođom ministarkom? Naravno da je mogao. I rezultat tog rada bi verovatno bio u najmanju ruku zanimljiv. Međutim, Frljić se odlučio za nešto sasvim drugačije, i tu svoju odluku (do kraja svesnu i promišljenu ili pak ne?) u potpunosti odbranio. Njegova Gospođa ministarka je zapravo jedna znatnim delom sasvim klasična, sasvim „strejt“ Gospođa ministarka. Nije u njoj samo jezik izvoran, onaj Nušićev starosrbijanski s početka XX veka, nego je manje-više sve „klasično“ i vrlo čvrsto u granicama očekivanog za nekoga ko nije prespavao građanski teatar XX veka, iako doduše besprekorno vešto podešeno na mestimično veoma ubrzan, čak frenetičan tempo igre koji kanda više godi današnjem gledaocu. Nema, dakle, ovde – i to ne samo na nivou kostima, scenografije ili jezika – nikakve eksplicitne aktuelizacije, nema ni Jugoslavije i socijalizma, a kamoli „tranzicije“ i današnjeg Balkana i sveta, i svaki minut u ovih brzo prolazećih dva sata predstave svedoči o jednom: nema ih jer im to uopšte nije potrebno. Dok prati uspijanja Živke ministarke, zeta joj Čede, Ujka Vase, Pere pisara „iz administrativnog odeljenja“ i ostale bratije, gledalac ni sekunde ne može ne biti svestan da taj Branislav Nušić piše o njemu i njegovom okruženju, i da je Nušić otuda u potpunosti em savremen em domaći pisac, a ne nekakav davno preminuli Srbin iz neke ubuđale lektire. Gledaoče, ovo je i tvoja baština, i to vrlo živuća; tek kada se oko toga dogovorimo, možemo da idemo da je „dekonstruišemo“, moglo bi biti svojevrsno rediteljsko naravoučenije.
Otuda ta važnost konteksta; siguran sam da Frljić u Beogradu ili Novom Sadu nikada ne bi napravio ovakvu Ministarku, jer bi takva bila deplasirana. No, u Zagrebu A. D. 2012, baš je ovakva potrebna: ponekad se najsubverzivnije deluje naizgled najklasičnijim mogućim pristupom.
„Kerempuh“ je, rekoh već, pozorište čijoj estetici nije stran izvestan populizam i biranje najkraćeg puta do smeha i zadovoljstva publike, no svaku takvu moguću tendenciju Frljić spretno kanališe u produktivnijem pravcu, a da istovremeno ne ubija ništa od prirodnih sokova koji struje ovim komadom. Ansambl je uigran i na visini boljih očekivanja, a Elizabeta Kukić kao Živka ministarka gotovo briljantna, harizmatična, a opet nimalo glumački samodopadna.
Aplauz na kraju je dug i topao, bez onog muklog prizvuka olakšanja što je gotovo, kakav ume da prepozna svaki iskusniji i pažljiviji teatroposetitelj. Tačno u deset sati, eto nas napolju, na Ilici, na svežem, kišom prošaranom agramerskom vazduhu, klaj-klaj polako ka Trgu. Jedan usputni ilički grafit kaže: „Mamiću, Srbine“. Koji dan kasnije, eto i Sanadera kod Stankovića u emisiji. Što bi rekla Živka – ma, samo da prođe ovo malo bruke, i eto mene nazad. Pa ajde ti sad „aktuelizuj!“ nešto!?
