Žiri bez dileme

Nova izdanja Narodne knjige naišla su i ove godine na topao prijem Ninovog žirija kritike za roman godine, jer je nagradu dobio Vladan Matijević za delo Pisac izdaleka, koje je objavljeno u jednoj od biblioteka pomenute kuće. Knjiga autora srednje generacije iz Čačka koji je prethodno objavio romane Van kontrole i Neminovno, zbirku priča Prilično mrtvi i dve knjige pesama, jednoglasno je izabrana među sedam naslova koji su bili u najužem izboru, donevši Narodnoj knjizi četvrtu po redu Ninovu nagradu, mada se vlasnicima ovog izdavača u jednom trenutku učinilo da njihov logo ne nose baš svi naslovi koji imaju najviše izgleda da dobiju ovo priznanje, i da bi ono moglo pripasti Radovanu Belom Markoviću za Devet belih oblaka. Stoga su jednostavno posegnuli za knjigom koju je već objavio „Filip Višnjić“ pravdajući to, krajnje neuverljivo, kompletom izabranih dela ovog autora koja izlaze pod okriljem Narodne knjige. Da ogoljena žudnja za novim rukopisima autora s kojima bi se prethodno dogovorili o kompletu knjiga nije viđena ranije, moglo bi se naivno poverovati da nekakav kobni usud i ovog puta pravi smutnju oko Ninove nagrade. Ovako je ostao mučan prizor izdavačkih razmirica, ali je Ninova nagrada i ove godine izbacila na površinu ono što vredi u savremenoj književnoj produkciji, ali i moralni talog, značajna dela i podzemne strasti. Ako ništa drugo, u tome se jasno vidi značaj ovog priznanja, jer su mnogi spremni da guraju, gaze i lome sve oko sebe, da bi se dočepali te nagrade. Čak i kada za to nije bilo razloga.

KRŽljAVA SABRAĆA: Mada je tokom proteklih pet decenija bilo posrtanja i teturanja, vidljiviji je istančan kritičarski sud koji je birao romane godine. Ninova nagrada je bila i ostala jedino pravo književno priznanje na ovim prostorima, izdvajajući dužinom držalje u odnosu na „Zlatno pero despota Stefana“, barem uncom od „Borskog grumena“, dubljim značenjima u odnosu na „Šumadijske metafore“, boljom zaštitom od „Zlatne kacige“ i nesumnjivom punoćom ako bi se poredila sa „Kondirom Kosovke devojke“ ili bilo kojim drugim, od stotina sličnih priznanja koja se vuku po srpskoj književnosti, kao što se pravi pisac izdvaja u šumi kržljave sabraće. Kada bi se bacio jedan kratak pogled unazad, ipak bi se prikupio omanji naramak naslova Oskara Daviča, Jura Franičevića Pločara ili Petka Vojnića Purčara zbog kojih bi, pokušavajući da se sete o kojim je knjigama reč, češkali po glavi i oni koji su za njih glasali. Bilo je vraćanja nagrade i nekih čudnih odluka, pa tako, prve godine dodeljivanja, za najbolji roman nije izabrana Prokleta avlija Iva Andrića, već Koreni Dobrice Ćosića, kao što ni tri sezone kasnije nagradu nije primio Vladan Desnica za Proljeće Ivana Galeba, već Aleksandar Vučo za Mrtve javke. Moglo bi se u tim tumaranjima primetiti kako članovi Ninovog žirija izbegavaju Drugu knjige Seoba Miloša Crnjanskog, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića ili Basarinu Famu o biciklistima, mada je proteklo vreme teško meriti naknadnim književnim iskustvom. Teško i nepravedno. Ne bi bilo manje zahvalno ni preispitivanje novijih odluka o nagrađenim romanima, ali da 1996. godine nije napravljen parapoetički zaokret u sastavu članova Ninovog žirija, koji je tek delimično ublažen krajem devedesetih, za najbolje romane sigurno ne bi bile proglašene knjige Milovana Danojlića, Maksimilijana Erenrajha Ostojića ili Mladena Markova. No, to su samo povremena lutanja u istoriji ovog priznanja čiji su laureati, uz nekoliko izuzetaka, već postali deo književne istorije, tako da Ninova nagrada može spokojno da se prepusti proslavi pedesetogodišnjice svog postojanja.

NOVI SAJAM: Ime ovogodišnjeg dobitnika Vladana Matijevića saopšteno je na početku novoustanovljenog Svetosavskog sajma knjiga, koji su organizovali Beogradski sajam, Nin i Udruženje izdavača i knjižara. Intimna atmosfera redakcije Nina, gde su sa uzbuđenjem očekivane odluke žirija, delimično je estradizovana tim novim ambijentom. Prijatno iščekivanje ishoda glasanja zamenilo je dosadno čekanje u polupraznoj, betonskoj hali.

S druge strane, taj sajam nije dobio naziv prema Rastku Nemanjiću, niti monaškom imenu Sava prvog srpskog prosvetitelja, utemeljivača srpske države, crkve i školstva, već po crkvenom prazniku. Datumi tog kalendara kao da su postali mera svetog, ali i svetovnog, s obzirom na to da je nedavno uspostavljen i Božićni sajam knjiga. Kako je krenulo, verovatno već neko razmišlja o „svetonikolajevskom“ sajmu, kada se već ukazala prilika da nešto takvo postoji, ali Ninova nagrada neće biti „jubilarnija“ niti značajnija vezivanjem za takve manifestacije. Izbor naslova na Svetosavskom sajmu knjiga i tako se ne razlikuje od ponude neke bolje gradske knjižare, bilo da su to Stubovi kulture, Plato ili Tačka, sasvim je svejedno.

DEMISTIFIKOVANjE: Uostalom, neka vrsta smernosti koja proizlazi iz naziva ove smotre knjiga, teško se može dovesti u vezu sa nagrađenim romanom Pisac izdaleka. Još će neki dušebrižnici zagalamiti kako je bogohulno da se na Svetosavskom sajmu dodeljuje nagrada Vladanu Matijeviću koji se ruga tradiciji, nacionalnom patosu, autoritetima, književnim priznanjima i kritičarima. Pisca neće odbraniti to što on ne štedi ni sebe samog. Ninova nagrada ipak nije isto što i priznanje Srpske fabrike šećera za kojim žudi junak njegovog romana, koji je i sam književnik. Možda bi se na tragu sveobuhvatnog demistifikovanja, kojem je Matijević sklon, novonagrađenom piscu dopalo što su na štandu Narodne knjige papirne trake sa napisom – „dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman“, koje su nekad krasile dela prošlogodišnjeg laureata, promptno stavljene na naslovnicu Pisca izdaleka. Naravno, ukoliko Narodnoj knjizi neko blagovremeno nije došapnuo da štampaju nove navlake, ali onda ne bi jurili za Devet belih oblaka Radovana Belog Markovića. Te nepotrošene reklame ipak na svoj način govore kako se prošlogodišnji dobitnik držao među čitaocima.