Filozofija je žilava biljka. Kao stvar elitne kulture, ona u dobrim vremenima živne, a u lošim vremenima je nema. Ili se tako čini. Poslednjih petnaestak godina nikako se ne mogu smatrati dobrim za filozofiju: odeljenja za filozofiju na univerzitetima se zatvaraju, a u srednjim školama ima je manje. Ali filozofija je, kako rekosmo, čudna biljka, žilava. Kao ono sumanuto uporno pustinjsko rastinje, kao gljive, pomalja se filozofija i na mestima s kojih je život dostojan življenja uspešno prognan. U Srbiji na primer. Srpska filozofska scena jedva da se sme nazvati scenom – ono malo polujavnog, naročito univerzitetskog prostora, zaposeli su profesori filozofije koji, s nekoliko izuzetaka, imaju pametnija posla nego da se bave filozofijom – ali tome uprkos jedan Institut, izdavači filozofske literature i filozofi s margine akademskog života, drže se svoje negostoljubive sredine kao ono pustinjsko rastinje, uporno, nepokolebljivo, zadivljujuće. Ako su prethodne godine dominirala prevedena dela – monumentalne knjige Petera Sloterdijka, Bruna Latura, ili Fransoa Kisea – godinu između dva Sajma knjiga obeležili su, pre svega, domaći autori.
Knjiga Predraga Krstića Strategije odrastanja. Prosvećenost i reakcije (Službeni glasnik) učvrstila je beogradskog filozofa na samom vrhu autora koji pišu na ovom jeziku. Ne samo što se upustio u kroćenje bezobalne teme – prosvećenost – nego je na sebi svojstven način uspeo da održi jezičko-filozofski izraz po kojem je postao prepoznatljiv: razigran i ozbiljan istovremeno, akademski besprekoran i, tome uprkos, svež. Kako, dakle, izaći iz samoskrivljene nezrelosti, pita Krstić varirajući možda i ključni problem doba prosvećenosti: u kom trenutku pojedinac, a s njim i ljudska zajednica, postaju odgovorni za sopstveni život i svoja dela? Ako je s modernim dobom transcendentni autoritet, bog, svrgnut s trona, što znači da našim životima ne upravljaju višnje sile nego mi sami – pa ako uprskamo stvar možemo izvoleti sebi da se žalimo, ne više bogu), koji je to momenat kada počinjemo da stvaramo sopstveni svet? Kako ga, naime, prepoznati? U istorijsko-pojmovnom igrokazu Krstić ispisuje ubedljiv tekst koji se odmah kandiduje kao literatura koja se ne sme zaobići.
Vladimir Milisavljević objavljuje studiju Kada su ljudi nicali iz zemlje. Autohtonost u govoru antičke Grčke (Fedon) aktualizujući izrazito frekventan i izrazito zapušten pojam autohtonosti. Na više od 450 stranica zgusnutog teksta Milisavljević nudi filozofsku gozbu na koju iznosi analize grčkih mitova o samoniklosti, čitanja Platona kakvih na domaćoj sceni gotovo da nije bilo, suočavanje sa savremenim piscima – pa će se autor, nesputan fascinacijom velikim imenima i siguran u svoje umeće, suprotstaviti autoritetima poput Deride, Loro, Detijena – i, pre svega, dinamiku pojmovnog mišljenja koje polaže računa jedino logici, učenosti i besprekornom jezičkom izrazu. Milisavljevića knjiga je majstorija na malome jeziku, ali ona ni po čemu ne zaostaje za onim što nam nude i velike filozofske sredine.
Novosadski filozof Dragan Prole u knjizi Pojave odsutnog. Prilozi savremenoj estetici (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića), upušta se u svojevrsni eksperiment sa sopstvenim filozofskim pretpostavkama i već izgrađenim stilom. Fenomenolog koji je, do sada, sve svoje knjige pisao upravo iz fenomenološke perspektive, oslanjajući se kako na nemačku tako i francusku fenomenološku školu, otisnuo se u analizu estetskih fenomena bez unapred osigurane metodološke perspektive, da bi se suočio s autorima poput Blanšoa, Ransijera, Grojsa, Kafke, Kandinskog ili Pikasa. Njegova poniranja u savremenu umetnost, ali i savremeni govor o umetnosti, ponekad ga ostavljaju bez daha – zaroni prebrzo, ili u novoj sredini ostane duže nego što rezervoari vazduha dopuštaju – ali ga filozofska obučenost vadi i iz mutnih situacija, te preovlađuje opšti utisak da se, uprkos povremenoj nesigurnosti, Prole odvažio na korak dostojan svake pažnje. Filozof se, naime, s vremena na vreme mora usuditi da izađe iz sopstvene sredine kako bi samoga sebe iskušao. U suprotnom, okružen debelim zidinama pojma, može dugo da istrajava, a da ne zna da je, u stvari, filozofski mrtav.
Conditio humana Hane Arent (Fedon, prevod Aleksandra Kostić) remek je delo autorke koja je skovala sintagmu „banalnost zla“. Šta je, dakle, to što čoveka čini čovekom, pita se ona, i odgovara: delanje, vita activa, delatan život, nasuprot teorijskom, ili kontemplativnom životu koji je, smatra Hana A, na svaki način precenjen. Lucidnost kojom čita klasične filozofske tekstove, način na koji razume savremenu prirodnu nauku i njena dostignuća, brutalnost kojom odbacuje tlapnje i predrasude, a naročito nepokolebljiva usredsređenost na pronalaženje argumenata, svrstavaju ovu knjigu u sam vrh onoga što nam je dvadeseti vek ostavio.
Fransoa Dos je sebe etablirao u francuskoj filozofiji kao pisac filozofskih biografija, ali i značajnih istorijskih pregleda filozofije. Njegova dvotomna Istorija strukturalizma (Karpos, prevod Olja Petronić) već je pokupila svu moguću pažnju, a objavljivanje prvog toma ovog poduhvata ne mali je izdavačko-prevodilački zahvat, na radost kako onih koji su već u filozofiji, tako i, naročito, onih koji u filozofiju ulaze.
