Protekle nedelje među glavnim vestima bile su i one koje govore o aktuelnom zdravstvenom stanju patrijarha srpskog gospodina Pavla. On je već mesecima u bolnici, stanje je navodno teško, a među arhijerejima se razvila sve izraženija težnja da se izabere novi patrijarh. Prema poslednjim informacijama, Njegova svetost je zatražila od Sinoda da bude razrešen funkcije, odnosno, aktuelni patrijarh je, laički rečeno, ponudio ostavku.
Za vreme ljudskog veka, prosečan Srbin doživi smenu tri-četiri patrijarha, pa se čak i periodi novije srpske istorije ponekad markiraju prema njihovom stolovanju. Uoči rata bio je tu patrijarh German, a Pavle je podneo teret najtežih godina naše novije istorije.
Crkva je takođe, to valja reći, prema anketama dugo bila institucija u koju su građani imali najveći stepen poverenja. Ne znam kako su na to poverenje uticali skandali i afere u koje su ponekad bili umešani najviši velikodostojnici, takođe kako na crkvu utiče očijukanje sa politikom, tek bolest patrijarha i eventualni izbor njegovog naslednika imaju veliki značaj.
Ono što je zanimljivo jeste prezentovanje Crkve na televiziji, koje je (u mom slučaju) počelo sa prenošenjem moštiju cara Lazara diljem srpskih zemalja pred poslednje ratove. Nakon toga pamtim prve žive prenose iz Saborne crkve (uoči Božića) koji su emitovani na pokojnoj BK televiziji, gde je i nastala tv-forma – verskog kalendara. Poslanice su redovno emitovane za Božić i Vaskrs, sećate se kada su demonstranti zviždali patrijarhu, kojeg smo istovremeno držali za „živog sveca“, veronauka je uvedena u škole za vreme mandata Zorana Đinđića, a dobili smo i emisije koje pokušavaju da daju duhovne odgovore na izazove savremenog života. Ipak, SPC se pred tv-kamerama nikada nije najbolje snalazila. Ili je Crkva delovala kao dekor, instrument politike, ili su odgovori na izazove jezive društvene stvarnosti bili nemušti, retki i disonantni.
Poslednjih nedelja, dok praktično traje lobiranje za novog patrijarha, mi na televiziji gledamo vladike koje se eufemistički rečeno ne slažu, nemamo jasne i nedvosmislene informacije o zdravstvenom stanju patrijarha Pavla, a neprovidni veo misterije o stanju u Crkvi malčice se smakao. Paradoksalno je da tokom kriznih perioda shvatimo da je Crkva u suštini organizacija, poput sportskog društva, gde postoji preklapanje različitih interesa koji nisu uvek duhovne prirode. Svojim autoritetom i neponovljivom snagom ličnog primera, patrijarh Pavle (zvanično prvi među jednakima) uspevao je da smiri nesložne arhijereje i dozove ih pameti.
Ono što danas gledamo pokazuje koliko našoj Crkvi nedostaje otvorenog razgovora o aktuelnim i nagomilanim problemima. Deluje neverovatno da se 2008. godine bavimo takvim arhaizmima i proceduralnim detaljima – poput zelenog mastila kojim bi imala biti napisana ostavka patrijarha Pavla da bi se imala smatrati autentičnom i punovažnom. Teolozi nam danas otkrivaju najmanje tri struje među vladikama, među kojima opet uslovno postoje tradicionalisti i modernisti, te prekodrinski, crnogorski, kosovski i šumadijski lobi. Bilo bi logično da se javnost upozna sa različitim stavovima unutar crkve, o spremnosti da se ona menja ili ne menja, jer različita mišljenja ne moraju nužno da znače neslogu, već želju da se problemi što obuhvatnije sagledaju.
Takođe, pomislio sam kako je jedno pojavljivanje patrijarha na televiziji (ukoliko za to već nije kasno) moglo da umiri napetost i neizvesnost. Zamislite, već mesecima nemamo valjanu informaciju o čoveku koji je na VMA, u eri kada je televizija praktično glavno sredstvo masovne komunikacije, a da paradoks bude veći, Srbija je zemlja u kojoj je predsednik državnog regulatornog tela za radiodifuziju – sveštenik! Umesto toga, nekakva komisija će utvrditi da li je ostavka pisana baš odgovarajućom nijansom zelenog mastila.
Na kraju, ispašće da je poslednja odbrana SPC-a od mogućnosti lobiranja ili uticaja na izbor novog patrijarha – apostolski izbor. Kada sve struje, lobiji i opcije među arhijerejima daju tri kandidata za uži izbor – novi patrijarh će biti izabran kockom! U nekim pravoslavnim crkvama osim tri ceduljice sa imenima finalista postoji i četvrta, sa Hristovim imenom – čije bi eventualno izvlačenje značilo da Gospod nije bio zadovoljan kandidatima. Kod nas se izgleda ne pitaju ni Bog ni narod.
