Dosta bre više špijunskih serijala na svim televizijama. Zar sva istraživanja ne pokazuju da narod više voli ljubavne serije, gde glavna junakinja uporno traži ljubav svog života. Umesto toga, na TV B92 vidim kapiju (zadnji izlaz), gde je valjda pred novinarima zbrisao Perišić, na RTS-u reporterka na ulici čita saopštenje republičke vlade upoznajući nas sa tekstom sa papirića, a na BK televiziji u ponoć gostuje gospodin Šarić, vlasnik istoimenog motela. Iz cele fertutme shvatio sam da je krajnje vreme (shodno morbidnosti medija i publike) za organizovanje turističke ture po kafanama na zlom glasu. Publika željna atrakcije mogla bi da vidi i jede u piceriji gde je ubijen Badža, pa onda na Banjicu i restoran FK Rad, a odskoro će ova tura biti dopunjena špijunskim mestom uz dalmatinsku kuhinju kod Šarića. Zloglasnih kafana imamo ko Englezi ukletih zamaka, pa što da neko ne zaradi na njima. Šarić je u tv-istoriju ušao reklamom na TV Palma, a zatim nagradnom igrom kod Minimaksa, gde je najbržim gledaocima poklanjao pečeno jagnje ili dalmatinski pršut. Nikada nisam bio dovoljno brz. Možda je i bolje, jer danas bih mog’o da zglajznem. Lepo je govorio čika Jova Zmaj u pesmici Zeka, zeka iz jendeka:
Gurkaju se u tom trku,
Ćuškaju se u tom huku,
Ko ih gleda ne mož znati,
Igraju se, il se tuku.
U međuvremenu niko se nije potresao oko nestanka Jugoslavije. Deset godina se ovde ljudi ubijaju, kolju i pale oko ove države, čak je i BBC (ko zadušna baba, snimio seriju „Smrt Jugoslavije“), da bi na kraju bilo po onoj narodnoj – bilo nešto pa ništa!
Nigde nisam video ni pokušaj (toliko tipičan za ovdašnje televizije) da se napravi istorijski osvrt, ne bi falilo ni nostalgije u tonu, čak se i YU info pravi lud, kao da se zove TV Na Prodaju. Čekaj malo, zar prvo nije bio JRT, pa Jutel i kako smo svi odjednom shvatili da smo živeli u lešu od države. Umrla je valjda kad su Slovenci napustili partijski kongres, poneki sa suzom u oku. Žešće brzo kapiramo istorijske promene, zar ne? Samo, ja još ne znam gde u ovom trenutku živim – kako se ovo sad zove.
Priznajem da mi je mnogo laknulo kad sam čuo za srpske čiuvave. Vesna Rivas, estradna umetnica ovdašnja, odlučila je da samoinicijativno privede veri pravoslavnoj dva svoja kučeta – mezimca, do tog trenutka – dva nekrsta. Čin je obavljen pred ikonom Bogorodice, koliko sam video – u ranohrišćanskom maniru, dakle bez službenog lica iz SPC-a (oni su za to vreme u Čačku osveštali kamen temeljac fabrike cigara – Sveti dim). Elem, po rečima Vesne Rivas, Bog će oprostiti jer čin krštenja kučića jeste čin ljubavi, automatski je stvorena autohtona rasa – srpska čiuvava.
U paralelnom svetu Srbije, van DOS-a i estrade, počela je akcija za pomoć Dečijoj klinici u Tiršovoj. Vesti B92 su prikazale deo hirurške opreme koja se koristi, a koja je stara i do 50 godina i liči na zarđale sprave za mučenje. Voda za kupanje beba greje se u loncima, majke spavaju po stolicama, zgrada iznutra izgleda kao bombardovano talibansko uporište. Slučajevi poput ovog zahtevaju hitnu akciju za normalizovanje stanja, a zatim konstantnu brigu. Nema prečih stvari, državnih tajni, omiljenih kućnih ljubimaca nestrpljivih da se krste, nema „posle i videćemo“. Dinar od benzina, dinar od piva, pare za zipo upaljače za muriju, pare od ekstraprofitera, provizija od zamene maraka u eure, humanitarna prodaja zaplenjenog heroina – svaki božji dinar, da u ovoj zemlji, ma kako se ona zvala, nikada dečije bolnice ne izgledaju kao danas.
Primetio sam trend popularan među voditeljkama, naročito na BK televiziji, Pinku i Yu info kanalu. Fora je da imaš nadograđene nokte i lak što svetlije boje koji će ih maksimalno istaći. Na primer, predstavnica Telekoma na BK televiziji ima problem da demonstrira upotrebu novog aparata jer su nokti smetnja. Onaj harmonikaški noktić na malom prstu (valjda zbog šireg raspona tonova) mogao sam da razumem, ali kandže na tigricama bile su zaštitni znak američkih filmova za odrasle tokom osamdesetih. Eto kako porno estetika stiče svoj legitimitet.
Na kraju – ajd što izgubismo državu, biće neka druga, samo nikada više nećemo imati drugog Batu Stojkovića. Uskoro više neće biti gospode glumaca.
Moto Nišvil džez teatarskog festivala glasi „Igrati ili ne igrati” jer zaista živimo tu dualnost koju živi Hamlet i koja asocira na „biti ili ne biti”, kaže za „Vreme” Maja Mitić, umetnička direktorka i selektorka festivala
Ko zapravo politizuje Festival scenarija u Vrnjačkoj banji i da li je Srpska napredna stranka napravila festival za sebe i svoju kulturu
Barem desetak festivala različite muzike biće održano do kraja avgusta diljem Srbije, nekoliko njih čak i istovremeno
Bivši niški odbornik tužio je pisca Dejana Stojiljkovića zbog nanesene duševne boli koja je trajala tri dana a počela, koicidencijom, dan nakon što je Stojiljković studentima predao svoju nagradu „11. januar“
Producent šest od devet filmova Glavnog programa Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji je Željko Mitrović. Javnosti se to nije dopalo. Producent festivala Marko Jovičić kaže da nije imao drugu opciju
Srbija srlja u građanske sukobe na jesen kada se oni koji su otišli na odmor vrate orni i poletni da se više ne povlače pred golom silom koja brani bezakonje
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
