Zazor od okvira

Zdrav razum nam govori da bi ogroman uspeh koji je u ovdašnjim i obližnjim bioskopima postigao akcioni triler „Južni vetar“ Miloša Avramovića nužno trebalo da inicira kakvu-takvu ali vidnu najezdu filmova sličnih ambicija i profila. Na stranu što filmovi (i ovde mahom) nastaju sporo i što se ne može tek tako ispovrnuti novi a za prikazivanje u bliskoj budućnosti spreman film, mora se imati u vidu i postojan i teško shvatljiv zazor ovdašnjih autora i producenata od žanrovski nedvosmisleno profilisanih filmskih ostvarenja.

To je do te mere evidentno da se mirne duše može ustvrditi da je u dugom međuvremenu od početaka profesionalne kinematografije u Srbiji taj zazor čak izmutirao u (para)žanr sam po sebi, a da je teško precizno dokučiti zašto je to tako. I pre nego što se anglosaksonska kovanica dramedija (spoj drame i komedije) uvrežila i na globalnom nivou, ovdašnji filmski stvaraoci nekako su neizostavno a svesno ili podsvesno svoje filmove utemeljivali prevashodno upravo u taj inače pipav nadžanr. Možda nečega tu ima i u pretpostavljenom ukusu šire publike, naučenom ili stečenom elitističkom preziru prema žanrovskoj čistoti, ličnim preferencama, kao i doživljaju ovdašnjih gledalačkih dominantnih naravi i svetonazora, ali sva je prilika da se dobar deo objašnjenja krije i u izvesnoj autorskoj lenjosti i spremnosti na bespogovornu veru u moć zicera, sigurnih rešenja i što lagodnijeg hoda po već utabanim stazama.

Ako je već tako, ako se u pogledu repertoarskog filma najviše i najčešće ciljalo u metu komičnih drama i donekle dramatičnih komedija, ostavimo onda u ovoj kraćoj analizi žanrovskih filmskih prilika u srpskom filmu ta dva polazna žanra po strani. Istina, u sjajnoj (a nažalost) prilično krhkoj tradiciji našeg filma bilo je dovoljno primera uspešne aproprijacije žanrovskih stilema. Praktično čitav rediteljski opus velikog Živorada Žike Mitrovića (na čelu sa vrsnim i kinestetskim i vanserijskim vrednim mu krimićima, poput filmova „Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda“ i „Nož“, ali i filmovima iz tzv. kosovskog ciklusa ovog jedinstvenog autora) može da posluži kao siguran temelj i kao zdrava osnova za neko dalje preispitivanje mogućnosti žanr-filma ovde i sada. A i mimo iščitavanja u pravcu uticaja vesternizacijskih i amerikanizacijskih estetskih, pop-kulturnih, pa i ideoloških procesa, nasleđe ovdašnjeg partizanskog filma (prvenstveno se tu misli na bučne i produkciono ambiciozne partizanske spektakle) takođe predstavlja dokaz u prilog tezi da je ovde i ranije bilo moguće film promišljati u okvirima specifičnijeg žanrovskog izraza. Na to se nadovezuje i omanja kasta srpskih filmova u kojima je žanrovski doživljaj filma stupao u prilično skladan spoj sa belosvetskim tendencijama u tzv. B filmu – po tom pitanju, istinski filmofili i kompletisti svakako će u dobro ime spominjati filmove Miomira Mikija Stamenkovića i Vlastimira Radovanovića (konkretno „Opasni trag“, „Neka druga žena“, „SB zatvara krug“, „Halo, taksi“…), a tu su i izrazito zanimljivi radovi poput „Pozorišne veze“ Milorada Lakovića i/ili „Moja luda glava“ Vuka Vuča.

Suzimo li vizir na uzorak od ovih dvadesetak godina novog milenijuma, žanrovski filmovi su tu i tamo umeli da vaskrsnu i u žižu onih kojima je do toga uopšte stalo vrate pitalicu iz uvodnog dela ovog teksta – zašto u skorašnjoj srpskoj kinematografiji nema više žanrovskih filmova. Bilo je odličnih izdanaka žanrovskog filma, bilo je i filmova tog soja uspešnih na ovdašnjem izgovoru za box office, bilo je i nedorečenih ali vanredno zanimljivih ostvarenja, privlačnih pokušaja i zaista nesvakidašnjih poduhvata. Tako već u 2004. nailazimo na odličan film koji je, pritom, ostvario i dobru gledanost tokom redovne bioskopske distribucije, film „1 na 1“ reditelja Mladena Matičevića. Njegovi autori su ponudili sveže i upečatljivo viđenje postavki tzv. urbanog vesterna, a uz to bes i tešku senku tragizma koje sa sobom nose životi unutar mreže kriminala, beznađa i sveprisutne surovosti, izvedene i u maniru dokufikcijskog verizma i sa odličnim i sočnim saundtrekom koji je vešto potcrtao nelagodu. Slično ovom dobrano i promišljeno amerikanizovanom filmu, postavljen je i pomalo začudan ali nesporno zanimljiv dugometražni animirani „Film Noir“ Riste Topaloskog i Srđe Penezića (navedenog pod pseudonimom D. Džad Džouns), koji se bavio baštinom američkog klasičnog noir-filma.

Dejan Zečević je svoj „TT Sindrom“ (2002) postavio i u delo sproveo kao konsekventan horor-film sa pregršt filmofilmskih referenci iz skorije istorije žanra, dok je Stevan Filipović u svom prvom celovečernjem filmu „Šejtanov ratnik“ (2006) pokazao podosta zarazne fanovske ushićenosti i maštovitosti, i može se reći da je šteta što nije nastavio u tom pravcu. Pomenuti „Šejtanov ratnik“ je bio vidno uronjen u stileme savremenog spoja fantazija i omladinskog filma, dok u istinski uzbudljivom i osobenom ostvarenju, prvencu Alekse Gajića, animiranom filmu „Tehnotajz: Edit i ja“ zatičemo nadahnut spoj fantastike, distopije i mentalitetske komedije. Sa „Zonom mrtvih“ Milana Konjevića i Milana Todorovića dobili smo prvi srpski profesionalni dugometražni zombi-horor, pa još i ogromnim delom na engleskom jeziku. Todorović je docnije sam režirao i horor „Mamula“, a oba filma su imala zapažen uspeh i u svetskim okvirima na tržištima i mekama koje prate i konzumiraju B-horore. To možda ukazuje na jedan od pravaca kojim bi deo srpske kinematografije mogao ili trebalo da se kreće, ako se kao cilj ima proboj na ino-tržišta, jer potražnja za žanrovskim ostvarenjima upravo te ili dovoljno sličnih fela ne jenjava. Milan Todorović je bio producent i već sada (sa podosta povoda pravično) zaboravljenog SF-a „Procep“ (2016) Dejana Zečevića, filma u kojem, baš kao i u pominjanoj „Zoni mrtvih“, značajnu ulogu tumači Ken Fori, veteran brzopoteznijih američkih horora još od osamdesetih godina prošlog veka. U tom smislu nije preterano ili neprecizno kao zapravo prvi pravi srpski SF film označiti prošlogodišnji uspeh, debitantski celovečernji film Lazara Bodrože, film „Ederlezi Rising“, koji će, nakon podužeg niza odličja na festivalima u raznim delovima sveta, već u prvoj polovini marta pred nama (pod nazivom A. I. Rising) ući u distribuciju (putem VOD platformi i DVD ponude) u Americi, ali i u većem delu ostatka filmofilske planete. Kako je i ovaj film, taj nesvakidašnji spoj konsekventnog poimanja postulata SF žanra i krajnje osobene estetizacije, urađen na engleskom jeziku, eto još jednog povoda za razmišljanja u tom pravcu.

I u tzv. glavnotokovskom srpskom filmu nailazimo na jasne obrise i uticaje žanrovskog filma, recimo, u filmovima „Aposlutnih sto“ i „Klopka“, oba u režiji Srdana Golubovića, kao i „Četvrtom čoveku“ Dejana Zečevića ili „Ustaničkoj ulici“, kojom se na konto znalačke režije pažnji filmoljubaca glasno preporučio Miša Terzić, reditelj baš ovih dana aktuelnih „Šavova“. Tu valja pomenuti i zadovoljavajuću „Čitulju za Eskobara“ (2008) Milorada Milinkovića, koja se, kao uspešna i rado gledana akciona komedija, može dovesti u analogiju sa najnovijim srpskim blokbasterom – filmom „Taksi bluz“ Miroslava Stamotova, a koji baš ovih dana beleži dobru posetu u ovdašnjim i obližnjim bioskopima. A nakon hit-filma „Mali Budo“, Danilo Bećković je u svojoj potonjoj „Jeseni samuraja“ posegnuo za blago komičnom sportskom dramom sa jakim uplivom dovoljno uzbudljivih akcionih segmenata.

Na drugom tasu je, pak, nekolicina debitantskih igranih filmova mlađih i mladih autora koji su lako uočljiv žanrovski profil svojih dela domišljato i vešto sjedinili sa zakonitostima po pitanju izraza i stila iz takozvanog arthouse domena. U tom odeljku se po krajnjim kvalitativnim dometima izdvajaju filmovi kao što su izvanredan i dosad u tom domenu neprevaziđen „Život i smrt porno bande“ Mladena Đorđevića, ishitreno oklevetani „Srpski film“ (2010) Srđana Spasojevića, koji je ostvario zavidan uspeh u svetu, te „Tmina“ (2014) Luke Bursaća, „Otvorena“ (2016) Momira Miloševića, „Inkarnacija“ (2016) Filipa Kovačevića, kao i posve nepravično skrajnuti „Flešbek“ (2010) Aleksandra Jankovića, sa svojim neuobičajenim i naglašeno estetizovanim osvrtom na noir-film prekookeanske sorte.

U bliskoj/doglednoj budućnosti trebalo bi i mogli bi da nam pristignu novi filmovi sa osetnijim uplivom žanrovskog („Ilijin povratak“ Mladena Đorđevića, „Volja sinovljeva“ Nemanje Ćeranića, „Mrak“ Dušana Milića, „Trag divljači“ Nenada Pavlovića, „Iz snova: Iluminious“ Boriše Simovića, „Jedini izlaz“ Darka Nikolića…). A kako nas život ionako svako malo pretiče, kako se gotovo svaki fenomen ubrzo može preobratiti čak i u vlastitu suprotnost, možda ćemo za već godinu-dve o srpskom filmu mirne duše moći da govorimo kao i o žanrovski osetno profilisanijem. Biće to važno dostignuće u nužnoj (samo)obnovi.