Nema mesta razočaranju kad neko umre, to je ipak očekivan ishod. Američki muzičar starije generacije David Crosby preminuo je 18. januara 2023. u svojoj 81. godini, najverovatnije od posledica infekcije kovidom 19, što nije prijalo njegovom napaćenom srcu koje je već znalo da popusti. Otišao je mirno i u snu, radeći i planirajući koncerte do poslednjeg dana – što je verovatno srećan epilog jednog života proživljenog u punoj brzini.
Takav događaj je uvek prilika da se svedu neki računi, a u slučaju Davida Crosbyja stvari su prilično jasne: taj čovek je bio ikona hipi Amerike i svega slobodoumnog što je ona predstavljala i ostavila svetu. Pesmama, izgledom, stavovima, ali najviše kao pokretačka snaga iza mnogih velikih i važnih dešavanja, on se dokazao kao “čovek trenutka”, osoba-katalizator istorijskih zbivanja koja su jednom davno promenila zapadna kapitalistička društva, dajući im za trenutak šansu da postanu humanija.
David Crosby je zapravo bio osoba koja je umela da radi samo sa drugima i kroz druge. Sproveo je u život sve hipi ideje o ultimativnom zajedništvu i ljubavi: kad se proslavio sa prvim velikim folk-rok sastavom The Byrds, okupio je i često održavao u životu legendarnu supergrupu Crosby, Stills & Nash (1969), i njenu proširenu verziju Crosby, Stills, Nash & Young, onu što je praktično debitovala pred pola miliona ljudi na Woodstocku – ukoliko niste sigurni u ovu tvrdnju, samo zamislite na šta bi ličilo da se sad okupe Stills, Young i Nash, bez njega… sve bi se raspalo bez nasmejanog brke u jelenskoj koži, čija su topla emotivna velikodušnost, enormni entuzijazam i nesebični idealizam držali ovaj bend zajedno. On je bio taj koji je bukvalno otkrio Joni Mitchell u klubu na Floridi, stavio je na svoj brodić i dovezao u Kaliforniju (1967), da bi konačno producirao njen prvi album, čime je započela njena fantastična karijera. Na kraju krajeva, on je bio taj koji je i mnoge druge pripadnike hipi krema okupljao na večernjim zabavama u Laurel Caynonu i drugde. Da nije bilo njega kao dobre duše u centru svih tih društvenih zbivanja, pitanje je na šta bi ona ličila.
Drugim rečima, David Crosby je bio jedna od ključnih ličnosti hipi pokreta: njegovo socijalno središte, simbol lepote i otelotvorenje konfuzija.
KO SU TI LJUDI KOJI STVARNO VODE OVU ZEMLJU?
No, ako biste se zapitali u čemu je muzička veličina Davida Crosbyja i kako se zovu ploče na kojima se on dokazao kao gigant, a da nisu u pitanju grupna izdanja sastava The Byrds ili CSN&Y (i njihovih kraćih verzija) – izbor bi se zapravo sveo na jednu jedinu, ali sasvim dovoljnu. To je njegov prvi solo album, pod poetski intrigantnim imenom “If I Could Only Remember My Name” (1971, Atlantic), koji je tek u retrospektivi prepoznat kao istinsko remek-delo svog doba.
I mada je u pitanju solo album – cela ploča je koncipirana oko druženja sa prijateljima i zajedničkog pravljenja muzike, sasvim u skladu sa već opisanom ličnom umetničkom ideologijom Davida Crosbyja. Pošto je celu svoju karijeru kasnije potrošio sarađujući sa članovima CSNY i naročito Grahamom Nashom, jasno nam je da je suština njegovog artističkog bivstvovanja uvek bila u tome da dođe do savršene muzike kroz rad sa drugima, pokrećući ih da i oni učestvuju u dosezanju nebeske perfekcije. Kad ne bi mogao da podeli tu sreću sa drugima – ni on sâm ne bi bio srećan. Nastao je pod tragičnim okolnostima, neposredno posle smrti u automobilskom sudaru njegove žene Christine Hinton. Ovde mu zato prijateljstvo uzvraćaju Nash, Young, Joni Mitchell, kao i članovi grupa Jefferson Airplane, The Grateful Dead i Santana, svi odreda na vrhuncu tadašnje slave.
“If I Could Only Remember My Name” jeste ploča na kojoj u prvi plan dolaze Crosbyjevi najvažniji kvaliteti: predivan glas koji je definisao rokenrol uzvišenost i nežnost, vilinske vokalne harmonije sa drugim pevačima koje je uvlačio u tu međuigru, i kosmičke melodije iz nekih još nepoznatih, zaumnih predela. Zapravo ono što ovaj album čini transcendentalnim remek-delom jeste upravo konceptualno sjedinjavanje ovih faktora u nepatvorenu viziju pop muzike kao apstrakcije, nešto što do tad još niko nije pokušao: od 9 numera, 4 su bez reči, a još 2 ili 3 ih imaju vrlo malo. Ipak, posle njega se osećate kao da ste upravo slušali savršenu poeziju, kao da je neko prošaputao božanstvene stihove pravo u vaše srce.
Uostalom, već sama pesma koja ga otvara jeste programski iskaz vere u moć umetnosti – “Music Is Love”. Sastoji se iz jedne rečenice sadržane u naslovu i trademark slaganja glasova koje je David tako dobro orkestrirao tokom života. Romantična fantazmagorija “Cowboy Movie”, u formi izmišljenog vestern zapleta, alegorično opisuje zamršene ljubavne odnose u koje su u tom trenutku bili upetljani neki članovi grupe, zaljubljeni u fatalnu Ritu Coolidge. I mada ova dugačka kompozicija odudara od ostalih svojom tenzijom električnih gitara, njena zlokobna atmosferičnost se savršeno uklapa u senzualni, ambijentalni ugođaj koji “If I Could Only Remember My Name” čini posve avangardnom pločom. “Tamalpais High (At About 3)” prva je od čistih apstrakcija koje zatičemo ovde, savršeno izvajana elegija nošena samo vokalima, što pominje planinski lokalitet u San Francisku kao tačku na kojoj se sabiraju misli. Pojava pesme bez reči, mali je šok i prava revolucija u slušalačkom iskustvu, kad su u pitanju pop albumi – Crosby je, po svojim kasnijim izjavama, isticao kako je upravo najviše uživao u toj kreaciji. Na kraju prve strane stiže nas dirljiva “Laughing” posvećena Georgeu Harrisonu i traganju za smislom života kod pomodnih istočnjačkih i svih drugih mudraca, koji verovatno i sami ne znaju ništa više nego mi. Pošteno je reći da je Crosby jasno video i lično proživeo sve neodumice hipi generacije, pa je imao i pravo da upozorava.
Protestna “What Are Their Names”, sastoji se zato iz samo jednog, ali onog najrelevantnijeg pitanja: ko su ljudi koji stvarno vode ovu zemlju, koja su njihova imena i gde stanuju? Suspence polako raste do kraja pesme, ali odgovora, naravno, ni od kuda nema, evo sve do danas… “Traction in the Rain” nas sučeljava sa teskobom gradskog života i željom da se iz njega pobegne. Brilijantna vokalna apstrakcija “Song with No Words (Tree with No Leaves)”, jedan je od vrhunaca ploče i predstavlja iskaz u kog je Crosby slio sve svoje namere – njena delikatnost nam pri svakom preslušavanju otkriva moguća nova emotivna presijavanja. Posebno dirljiva je i skoro na granici klasike “Orléans”, zasnovana na staroj francuskoj kompoziciji iz srednjeg veka (nikad nije sasvim pojašnjeno kako ju je naučio). Konačno, “I’d Swear There Was Somebody Here” kratka je vinjeta na kojoj Crosby posredstvom studijske tehnike slaže glasove sam sa sobom, završavajući ovu jedinstvenu ploču istinskim odlaskom u pravcu klasične muzike – i to skoro da je očekivano. Poslednje tri numere zapravo govore o titrajima duše koji mogu da se opišu samo na ovaj način – sredstvima visoke umetnosti, toplinom ljudskog glasa i bez ijedne reči.
Kada je izašao, album “If I Could Only Remember My Name” nije dobio priznanja koja je zasluživao. Tek mnogo kasnije je shvaćeno koliko je njegova unutrašnja prefinjenost veličanstveno postignuće, te je postao pokretač inspiracije freak folk pokreta iz 2000-ih, i svih novih mladih kantautora sa gitarama –značaj mu je revalorizovan, do te mere da su ga pomenuli i u nekom izboru vatikanskih novina L’Osservatore Romano kao drugo najbolje rok izdanje svih vremena. To verovatno najbolje govori o spokoju kog isijava ta ploča, tako drugačija u istoriji muzike po svojoj dubokoj smirenosti i traganju za čistom lepotom.
Ono što posle svega možemo sa sigurnošću tvrditi na osnovu ovog krajnje osetljivog, neobičnog, avangardnog i izazovnog albuma, jeste da je on zauvek zabeležio sve ono najbolje od hipi kulture. “If I Could Only Remember My Name” savršeno ocrtava i profil svog autora: David Crosby je bez sumnje kao ljudsko biće bio pomalo “na svoju ruku”, ali će ostati upamćen kao veliki umetnik i veliki humanista te epohe.
KAO DA TO DUGUJEM NEKOM
Ne verujem da je ikom svejedno kad mu ovako odlaze jedan po jedan idoli iz mladosti, ali šta su naše mladosti prema onima koje će tek doći? Ako smo verovali u slične stvari kao David, ako nas je njegovo životno delo dotaklo, to treba preneti drugima, bez žaljenja što su neke stvari prolazne.
Najpoznatija pesma koju je potpisao David Crosby, svakako je “Almost Cut My Hair” sa čuvenog albuma CSN&Y “Deja vu” – neuništiva, epska priča o osećaju progonjenosti i ponosu što si drugačiji, uprkos svima. Njen refren kaže da David neće popustiti paranoji zbog pritiska okoline, te da će uvek čuvati svoju slobodu, nositi dugu kosu i razlikovati se, jer oseća “kao da duguje to nekom”. Koliko toga neizrečenog dugujemo Davidu Crosbyju samo zato što je srcem hrabrio druge da izdrže i budu to što jesu?
