Zarazni hitovi

Poslednja nenametljiva supergrupa rokenrola prethodne Jugoslavije vratila nam se s ponešto ograničavajućim sloganom lokalnog organizatora – „Povedite svoje veštice na…“ – za nepretenciozan nastup s ulaznicama od 350 dinara, u Domu omladine Beograda, u gornjoj sali (za sve, od Dansinga do Pogona).

U drugoj polovini prošle decenije već bez mekog dodira basa Srđana Ž. Sahera (eks-Haustor, itd.), Vještice uživo sigurno počivaju na tandem-energiji i dvoglasu Borisa Laijnera (eks-Haustor, Azra; Rundek band) i Mladena Juričića Maksa (ex-Film, Le Cinema), a u najnovijoj postavi formalnu podršku im pružaju mlađi basista i klavijaturista.

Jedan od lepotana domaćeg novog talasa, u lister odeveni Maks svoju malu električnu gitaru (pa još sa 12 žica) često je tretirao mandolinsko-tamburaški, dok je Lajner u pojedinim trenucima – iznad svog besprekornog muziciranja – demonstrirao i onu demonsku, preciznu žestinu koja ga je postavila na sam vrh jugoslovenskih bubnjara.

Bez dvoumljenja, ovo je bilo pitanje nostalgije. Izvrsni debi album Vještica Totalno drukčiji od drugih (’89, Jugoton) doneo je svežinu i zarazne hitove kad smo već popustili da zaboravljamo novi talas; topovi još nisu počeli pa smo ipak slušali lupu svojih srca. Pošavši u etno trend od Zagorja, Vještice su već stvarale spoljnu domovinu. Proleća ’91. objavile su drugi LP, po svoj prilici poslednji diskografski vinil u zemlji čiji je raspad ostavio i to ostvarenje – Bez tišine (Plavi pilot) – gotovo nezapaženim; srećom ga je ’98. Dallas obnovio kao CD.

U jesen ’93. u Pragu i Berlinu bili su takoreći domaćini prvom srpsko-hrvatskom rokerskom susretu na neutralnim binama, „Ko to tamo peva?“ s EKV, Partibrejkersima i Električnim orgazmom. Treći studijski album Kradljivci srca (’96, CBS) doneo je i obradu Haustorovog albuma Neobičan dan, a ’99. već je bilo jasno da Vještice okončavaju svoju hobističku karijeru, dok je iz prometnog klupka muzičara Naturalna mistika/Rundek band uzleteo sastav/album Šo!Mazgoon (’99, Aquarius), oko gitariste Žana Jakopača okupivši i većinu gorepomenutih.

Prve večeri po prispeću u Beograd Vještice su nastupale uživo u studiju Trećeg kanala RTS gde se pomoću čudesa tehnologije telefonski iz Beča uključio i njihov prijatelj Vlada Divljan, da bi posle kraćeg ćaskanja Maks i momci bez problema (ekavski) izveli Radostan dan Idola. U tom duhu su zabavljali i stotine oduševljenih posetilaca u Domu omladine: hitovi s njihovih izdanja prošarani Klinčekom… i …Štruklima, podsećanja da …siromaštvo nije romantično i Nema mjesta suzama, uz poneku ovde manje poznatu kao Kako biti Indijanac a da te ne istrijebe. I opet je refren Reci mi, o reci/Da se ljubav može vratiti delovao puno osećajnije od samo ličnog osećanja .

Posle sat i četvrt, kad je već istekao 8. mart, Saherova (Moja) Prva ljubav bila je najlepša čestitka za praznik, no masovno „valjano“ O–oooo–o–o–ou! preplavilo je salu i bisevi krenuše nizbrdo: Azrin Užas je moja furka, pa naravno Film… Kao produžena ruka KST-a i drugih klubova koji organizuju (surogat) večeri „domaćica“, koncert je mogao da se pretvori u tezgu.

Volim novi talas i rado ga se sećam, te mi beše malo nelagodno. Odjavio sam se, no maler nije prestao ni na polivenoj ulici: pauk je odneo nepropisno parkirani vremeplov, pa peškice kući.