Nakon prošlogodišnjeg teksta u „Vremenu“ o debitantskom Exitu potpisnik ovih redova dobio je kritiku, reklo bi se, bivšeg (Titovog?) pionira, koji je ispravno čitav događaj procenio kao novi (srpski?) slet i našao za shodno da mu (drugarski?) ukaže da je nerazumevanje entuzijazma mladih (Novosađana?) akt gluposti, koji bi trebalo osuditi jer remeti temelje buduće kulturne tradicije, bratsko-jedinstvenu budućnost (eks-SFR-YU?) područja itd. i tome sl. Zato bi možda trebalo ovog puta pre sopstvenog prosuda navesti nekoliko mišljenja javnih ličnosti (citirano prema listu „Svet“ od 1. jula 2002): Bajaga kaže „da je Exit aktuelniji, samim tim što je međunarodni festival“; Đole iz grupe Tap 011 „ceni što Exit nije festival takmičarskog karaktera, već je totalno opuštena varijanta i više je festival za provod“; striptizeta Ruža „ne veruje da će ove godine ići jer se nekako umorila od gužvi“; a Miliću Vukašinoviću „ta muzika lično ne odgovara, zato što je debilna i ispira mozak“, dok pevačica Zorana „pozdravlja sve akcije kada je u pitanju unapređenje muzike“. Lako je pretpostaviti da i većina budućih posetilaca ovog festivala svoje mišljenje situira unutar ponuđenih. To je stvarno lako za pretpostaviti.
Svako ko je video luksuzni promotivni buklet festivala morao se barem začuditi nad nemoći njegovog pisca da u obilju superlativa iz srpskog rečnika uporno bira najbolji, najbolji, najbolji… Pored toga što čitava stvar u čitanju zamara, logično je upitati se – lažu li oni malo ili će ovo stvarno sve da bude ovako?
Dodatno objašnjenje stiže u megahit pionirskom poduhvatu organizatora – promotivnom glasniku Exita nazvanom „Exit News“, koji za samo 20 dinara interesentu nudi pregršt objašnjenja, zaključaka, reportaža, kao i intervjua s relevantnim ljudima festivala (predsednikom Exit teama, Exit PR-om, Exit booking menadžerom, gradonačelnikom Novog Sada, kao i selektorom Exit teatra). Na osam strana saznajemo „da s ovim Exitom počinje njegova internacionalna prepoznatljivost“, da je interesovanje stranih medija za festival poraslo (dolaze ekipe Chanel 4-a i BBC-ija…), da se ove godine bendovi nisu bukirali na drugarsku reč, jer je novac govorio da se s ovim parama nije moglo više i bolje, da su Asian Dub Foundation za prošlogodišnji koncert tražili da ih u bekstejdžu čekaju vodene bojice, da se nemali broj volontera iz sveta prijavio da pomaže na festivalu za hranu, smeštaj i prisustvo programima Exita (među njima i pedesetogodišnji Paolo iz Italije!), da je na predivnom (zelenkastom) plakatu za Exit šestogodišnja Ivana (koju će mama voditi na Exit!), potom manje-više sve to možemo da pročitamo i na engleskom (veliki profesionalni korak na putu za Evropu!), i konačno, na kraju, od gradonačelnika saznajemo gde bi još Exit mogao da se raširi u budućnosti po Novom Sadu. Sve u svemu, stvar stilom i namerom rastrzana između ozbiljne i promišljene promocije i priprema za Štafetu mladosti.
Ukoliko po strani ostavimo dosovska naricanja da novca nema i da je to presudan razlog ograničenim selektorskim manevrima, dolazimo do zaključka da ovogodišnji muzički program Exita pored nepotrebnih repriza (ipak i uvek hvala za Darka Rundeka) posetiocima nudi produkte bajatih scena (nesebičan doprinos izdavačke kuće Nation Records, čiji su puleni poput Trans Global Undergrounda bili hit pre ravno deset godina), pregršt drum’n’bassa čiji je zenit odavno za nama (čak i uprkos polovičnom uspehu Adama F-a i njegovog koketiranja sa američkom hip hop scenom), da bi ostatak programa zakrpile marginalne pojave trip-hop i downtempo scene, iz kojih treba izdvojiti sjajnu francusku postavu Telepopmusik. Stvar mnogo bolje stoji kada je u pitanju DJ stejdž, i otuda ne čudi što organizator ovaj prošlogodišnji podskup ove godine izvlači kao ravnopravan glavnom programu. Ostaje pitanje na koje delimično naslućujemo odgovor (money talks) – zašto se u godini povratka rokenrola insistira na anemičnoj i monotonoj plesnoj sceni. Osim ako nije reč o pomaku u profilisanju budućeg izgleda festivala. Što je, u tom slučaju, korak za žaljenje jer u Srbiji danas sasvim dobro pulsira plesna scena, dok su gostovanja stranih rokenrol bendova toliko povremena da je to neoprostivo i glupo. Sistematsko uključivanje većine relevantnih srpskih bendova u Exit treba ceniti kao značajan korak popularizaciji naše pop kulture, od koje će, u krajnjem slučaju, i sam festival profitirati. I da li je ikako moguće da budemo pošteđeni rege smarača?!!!
Neumoljiv marketing učinio je Exit poznatijim od MESAM-a (čega?!!!), Sinjske alke (ili kako god se zovu ti letnji festivali) i sličnih zabavnjačkih dogodovština čiji je doprinos u reanimaciji pop muzike u Srba jednak ozbiljnosti Veljine predsedničke kampanje. Bilo bi lepo očekivati da će u budućnosti nepodnošljivo hipersamohvalisanje biti zamenjeno rečitošću samog programa, kao i da će evidentno žanrovsko krpljenje biti zamenjeno profilisanijim izborom, barem toliko da zakamuflira (i) objektivne nemoći organizatora. Exit 2002 je zalogaj od koga bismo ovog puta mogli da se zadavimo, ali ako ga progutamo, imamo izglede da svi, u budućnosti, budemo siti.
