Zaglušujuća tišina

Svega dve godine rada (1981/83), 15 koncerata, jedna LP-ploča (Nestvarne stvari, 1984, Helidon) posthumno objavljena u manje od 1000 primeraka, i novosadski novotalasni kvartet Luna je unutrašnjim sagorevanjem nažalost nestao. U to doba glavni razdor u popularnoj muzici globalno je bio moda vs. strast (fashion vs. passion), a u Jugoslaviji naš pad u vrtlog reči još nije isisao smisao iz oznake kult-grupa. Osim na kasetnoj kompilaciji Hokej klub Virginitas (1988, Ding Dong), najvažnija – takoreći originalna – postava Lune, sa Slobodanom Tišmom pojavila se samo još jednom, uživo na festivalu EXIT 2004. u svom gradu, i bila na visini zadatka (vidi 20 godina pomračenja, Vreme 705).

Njihov izvanredni album Nestvarne stvari uglavnom su zaobišli i pirati ‘90-ih i nostalgija ‘80-ih, prepakovan je za CD kao USA-samizdat (2000, Fatalamanga), i nastavio polako da osvaja ljude. Zanimanje za Lunu donekle je oživljeno i kada je S. Tišma (r. ‘46) svoju spisateljsku karijeru krunisao NIN-ovom nagradom za roman Bernardijeva soba (2011, KC Novog Sada), i eto ih neočekivano na promocijama njima posvećene knjige Ogledala Lune (2017, Društvo ljubitelja popularne kulture, Beograd), uz koju je poklon remasterizovani CD Nestvarne stvari u reprodukovanom originalnom omotu. Neprilagodljiv i nepotkupljiv kao ikad, bend je pristao da nastupi u prestonicama Srbije (Mikser House) i Vojvodine (Think Tank, svog bubnjara Ivana Fecea – Firčija): ulaznice besplatne, distribuirane isključivo on-line, naravno munjevito razgrabljene.

Luna se ponovo, makar na kratko pomolila u vreme kad je i pop-muzika populistička više nego išta drugo. Njene dve, do 60 minuta najavljene svirke sticajem okolnosti savršeno su prikucale predizborno ćutanje Srbije, opet ophrvane kultom ličnosti. Punokrvno živeći poslednje dane na adresi u Savamali (ne, ne ruše ga u izbornoj noći, ali mora da se seli), Mikser je popunjen kao retko kad; puno ih ostalo ispred, a unutra taman još mesta za prijatelje koji nažalost ovo nisu doživeli. Predstavljanje knjige trajalo je baš koliko Lunina LP ploča, govorio je trio autora (Predrag – Buca Popović, Saša Rakezić, Goran Tarlać) poznatih u rasponu Džuboks–Vreme–Popboks. Cele škole fantastike i horora prošle su u 35 godina međuvremena, pokušavajući da ožive ono što Luna i onda i danas smesta evocira svojim nastupom, i to se još jednom potvrdilo.

Dočekan bučnim odobravanjem, bend je Spori Metropolis tiho provukao zagrevajući više prisutne nego sebe; nešto kasnije Muzika (isprazna…dosadna zabava) je još jedna tačka koja nije s albuma. Šarena publika gotovo neprekidno žamori, ali i prepoznaje pesme, no Luni i to sasvim nebitno – nikakvo verbalizovano obraćanje, kao što će na kraju biti samo izlazak/naklon. Sve alternative, avangarde i andergraundi su rogovi u vreći sećanja, kad krene da pulsira Amazon. Neobične unise, razdele i modulacije smenjuju manijakalni izlivi energije, Tišmine ne uvek razgovetne, ponekad namerno ne-tekstualne vokalne deonice odjednom postaju neobično raspevane, delikatni pasaži u Lambo ukazuju da im je bliža IKEA nego Bauhaus, pa sve provalom zadivljujuće snage eksplodira u paramparčad i iverje.

Neočekivane promene raspoloženja, zapravo prirodni prevrati dinamike i tempa karakteristični su za Lunu, u opsegu čije krajnosti retko doseže rokenrol; štaviše, gotovo da su vlasništvo (savremene) umetničke muzike. No pre nego ste svesni šta Vas tu iznenađuje, prepada i pokreće, daleko s one strane mračnjaštva zablistaju prateći vokali, opojni i obredni, opašu Vas kao pipci prijateljskog čudovišta i odvuku u dubine pesama kakva je božanstvena Intima. Tišma je sada dvostruko stariji nego kad su ostali u Luni počeli da ga zovu Deda, a tadašnji tinejdžeri preterali su 50, i svi preživeli dovoljno da nam odavno nije neophodno ritualno pijanstvo kako bi dosegli ono mladosti nedokučivo. Nova, posle rođena publika, pokušala je i da tapše u ritmu veličanstvenog Ogledala Lune, nije mnogo smetalo.

Malo je, ili previše, ovakvo muziciranje nazvati minimalističkim; u suprotnosti s rasprskavajućim bogatstvima zvuka koje nude u stranu kod stalka s papirima povučeni Tišma, diskretna klavijaturistkinja Jasmina – Mina Mitrušić, spektakularno uzdržani bubnjar Firči, i jedini naokolo pokretni član, gitarista Zoran Bulatović – Bale čija je virtuoznost u službi zaobilaženja tuđih originalnosti. Potonjih troje, nesporno nadarenih, čak i uz formalno obrazovanje, čudom su tako mladi besprekorno muzicirali i kreativno kontrolisali silnice u zajedničkom izvođenju; aranžman (sastav Luna) međutim nije opstao van proba i koncerata.

Dorasli smo da Minin Okean bude prekrasna uspavanka, baš kao što su Tišmina poveravanja mikrofonu jedva čujna, poput iskonskih ličnih preispitivanja. Intimni post-istinomer proverava šta smo predali i čemu smo još uvek predani, uprkos gubicima koji život znače. Balder na prozoru, 50 minuta, kraj nastupa. (O)kultno iskustvo. Dovoljno nadahnuća za sve izbore i lunarne godine posle.