Sve je počelo s trokingom. Obuću su činile obavezne "gumiđonke na spratove", a glavu je krasio pljosnat, aerodinamičan šešir što većeg oboda koji je mogao da se fazonira. Sada je sve postalo parti: house, trance, beat, drum’ ‘n’ bass. Nekada se plesalo sada se đuska
Svega nekoliko dana po okončanju ratnih dejstava u oslobođenom Beogradu, 24. ili 25. oktobra 1944, danas to više niko sa sigurnošću ne zna, bioskop Avala, koji se nalazio u zgradi današnjeg Radio Beograda, usred ruševina i dima otvoren je za publiku. Beograđani su tada imali priliku da pogledaju jedan film koji su, zajedno s kompresorom za struju, doneli sa sobom vojnici Crvene armije. Film je nekim čudom bio američki, ali s ruskim titlom (!?) i zvao se Serenada u dolini sunca (Sun Valley Serenade). Autor muzike bio je Glen Miler. Džez koji su Beograđani čuli s filmskog platna bio je zvuk slobode. Sreći prisutnih nije bilo kraja.
Ova projekcija odigrala je u poratnom Beogradu revolucionarnu ulogu između ostalog i zbog toga što je s ovim filmom stigla i moda jedne naročite vrste plesa – trokinga!
O društvenim, sociološkim, ideološkim i političkim implikacijama trokinga i srodnih pojava govori zanimljiva studija etnologa Ivane Lučić-Todosić Od trokinga do tvista – Igranke u Beogradu 1945–1963, koja se nedavno pojavila u izdanju Srpskog genealoškog centra. U svojoj knjizi Ivana Lučić-Todosić prati fenomen beogradskih igranki od 1945. do 1963. godine kada one polako prestaju da budu najvažnija forma društvene zabave mladih ustupajući mesto festivalima zabavne muzike, gitarijadama i diskotekama. Istoriju igranki autorka je podelila na četiri perioda, koja su bila u prvom redu uslovljena promenama državne spoljne politike – period od oslobođenja Beograda do kraja 1945, zatim vreme proletkulta i zabrane trokinga, razdoblje posle raskida sa Staljinom i delimičnog otvaranja ka Zapadu, i period od polovine pedesetih kada se usvajaju zapadne vrednosti do pojave rokenrola.
Uzbudljivo i studiozno pisana knjiga Ivane Lučić-Todosić nudi pregršt podataka na osnovu kojih se može rekonstruisati duh jednog vremena koje nam se danas čini čudnim i dalekim, a koji se formirao na ehu istorijskih događaja i dramatičnih političkih, ekonomskih i demografskih prevrata kakvi su iskustvo Drugog svetskog rata, dolazak komunista na vlast, Sremski front, Rezolucija Informbiroa, Goli otok, tršćanska kriza, prvi studentski nemiri.
Pa, kako su se zabavljali roditelji ovdašnje generacije X?
TROK, TROK: Sve je počelo s trokingom. Ovaj ples se upražnjavao na igrankama usred obnove i izgradnje, a koje su se u prvim poratnim danima organizovale samo u okviru prigodnih narodnooslobodilačkih priredbi. Program je bio ustaljen: posle recitala, skečeva, pesama i komada u čast oslobodilaca, sledila je „igranka do zore“ koja je počinjala i završavala se obaveznim kozaračkim kolom. Između dva kola svirao se džez, sving, bugi-vugi, bluz i ostala američka muzika zabranjena za vreme okupacije, uz tek poneku rusku temu. Plesao se tango, valcer, fokstrot, sloufoks, i – troking. Od milošte zvan „treskavac“ ili „trokiš“, troking se igrao u parovima, pri čemu su se partneri čedno držali za ruke i u ritmu muzike cupkali s jedne noge na drugu. Tekstovi melodija na koje se troking plesao bio je zanimljiv: Moj ćale kupi kozu s plavim očima/ i ona igra troking i mrda ušima…
Međutim, zapadna muzika nije se dugo tolerisala. Do kraja 1945. ona dobija etiketu kapitalističke, reakcionarne i buržoaske zabave koja kvari našu omladinu i vodi je u seksualnu i svaku drugu patologiju. Troking je, kao igra koja podriva disciplinu i javni moral početkom 1946. i zvanično zabranjen. Zaduženi drugovi bi pre početka igranke izlazili na binu da saopšte ovu zabranu, pa su parovi samo kriomice mogli da odđuskaju na nekoliko taktova svoje omiljene igre.
OSLOBOĐENI I OSLOBODIOCI: Prve igranke su, osim kao „ventil“ od revolucionarne i ratne askeze, služile i kao povod okupljanja i integracije starog gradskog stanovništva i pridošlica. A one su se u rekama slivale u grad. Beograd je krajem 1944. godine imao oko 240.000 stanovnika, 80.000 manje nego pred rat, dok je 1961. godine imao 619.000 stanovnika, dvostruko više nego pre rata, a pet puta više u odnosu na 1921. godinu. Socijalizacija i urbanizacija pridošlica nije išla glatko, a one su se vremenom prilagođavale novim uslovima života na „kursevima za ratom ometene“ potiskujući ostatke stare „građanske reakcije“ u geta i društvenu izolaciju.
To se videlo i na igrankama gde su se brzo formirale dve međusobno nepomirljive grupacije – „frajeri“ („mondeni“, „fišbajni“, „degeni“) s jedne, i „grafičari“ („šrafcigeri“) s druge strane. Razlikovali su se po poreklu, stilu oblačenja, ponašanju i pristupu trokingu. Osim ovih grupa, igranke su znali da prekinu i violentni Ličani i Crnogorci poigravajući u krugu zavičajna kola i ora, beleži u svojoj knjizi gospođa Lučić-Todosić.
Svaka grupacija imala je svoj look. Beogradski frajer bio je obučen u (očev) sako dužine do kolena s jako vatiranim ramenima („manje bata, više vata“), zatim u „frula“ pantalone koje su imale toliko uske nogavice („kao jagnjeća crevca“) da su se jedva navlačile, i bile dugačke samo do čukljeva da bi se videle prugaste čarape. Obuću su činile obavezne „gumiđonke“ („na spratove“), a glavu je krasio pljosnat, aerodinamičan šešir što većeg oboda koji je mogao da se fazonira – pozadi dignut, napred spušten, odozgo ulubljen. Uputstvo za frajere početnike glasilo je da kosa treba da bude duga do pola vrata, brčići kao u Klerka Gebla, a nokti dugački osam milimetara. Mašna vezana „na tesan čvor“, maramica u džepu s leve strane, tregeri, tamne naočare, briljantin, miris, prstenje na ruci („puna šaka“) bili su obavezni. Kako je pisao „Jež“ iz tog vremena, frajerski korak krasilo je ležerno držanje tipa „šnajderska drvena lutka“, a najfrekventniji štosevi bili su „šatro Mika, Pera, Laza“, „naivan k’o cokula“, „majka si Mile“, „vrišti k’o metla“, kao i upotreba stranih reči, izraza i nadimaka. Mondenke je krasila kratka suknja, „zebraste“ svilene čarape, cipele debelih gumenih đonova i duga raspletena kosa.
PASTIR KOSTJA: Za razliku od gradskih mondena, prigradski i siromašniji „grafičari“, odnosno, „šrafcigeri“ bili su radnička omladina koja je prezirala studente i ostale „degene“ (tepanje od „degenerik“) koje su smatrali parazitima i neradnicima. Kao znak raspoznavanja nosili su beretke, koje su znali da „prefazoniraju“ u šajkače. Grafičari su troking igrali tako što bi gornju polovinu drugarice priljubili sebi na grudi, a pozadinu odmakli što dalje od partnerkinog tela „čuvajući poštenje“. Ova osnovna podela na frajere i šrafcigere, kasnije „degene“ i „geliptere“, uz promenjeni kontekst, sadržaj i urbanizaciju ruralnih pridošlica, održala se sve vreme.
Nasuprot trulom kapitalizmu i njegovim ostacima, od početka 1946. agitpropovski su veličani proletkult i dostignuća sovjetskog društva, koje je, osim visoke svesti, rodoljublja i odnosa prema radu kao pitanju časti, potpuno ovladalo čak i „veštinom odmaranja“ koja je svog izraza nalazila i u modernim sovjetskim napevima. S druge strane, posetioca Američke čitaonice u kojoj su se slušale džez ploče, po izlasku iz nje znao je da sačeka kakav udbaš u kožnom mantilu i dotičnog prozapadnog elementa „ćorkira“. Partijski aktivisti, naročito oni iz redova pridošlica, bili su zakleti neprijatelji mondena. Znali su da makazama seku uske mondenske kravate i nogavice uže od propisanog prečnika od 22 centimetra. Džez i američka muzika su do kraja 1945. sasvim proterani s radio-talasa (naročito su smetali visoki tonovi u džez improvizacijama – „Ne puštati u program – truba vrišti“), a zapadni filmovi su nestali iz bioskopa. I narodna muzika je za novu vlast bila previše nacionalno obojena i opterećena tradicijom s kojom je valjalo raskrstiti, pa se Oj, Moravo mogla čuti samo u groznoj obradi u duhu klasične muzike. Za to vreme, jedino se još na igrankama džez muzika mogla svirati i one su bile svojevrsna „ostrva slobode“. Od 1947. s igranki čak polako izostaju kozaračka kola.
ISTORIJSKO „NE!“: Rezolucija Informbiroa i raskid sa Sovjetskim Savezom uslovili su još jedan radikalan zaokret u kulturnoj politici, koji se ogledao u delimičnom popuštanju stega i laganom otvaranju prema zapadnim uticajima. Ulogu koju je odigrao film Serenada u dolini sunca sredinom četrdesetih početkom pedesetih igra čuveni Bal na vodi Džordža Sidnija. S ovim filmom u Beograd stiže moda sambe i rumbe koje postaju omiljeni plesovi na igrankama.
Odlazak na igranke imao je ritualni karakter. Posle okupljanja društva iz kraja, organizovanog polaska u grad i promenade na „štrafti“ gde su se „šacovale ribe“, kretalo se na igranke. Svaki mladić koji je želeo da bude „bog plesa, bubnjeva i saksofona“ ili „ludi tancer“ morao je imati propisnu frizuru – kosa sa strane ulepljena, a na sredini nonšalantno raščešljana. Osim što je trebalo da ima tanke brčiće, morao se još razumeti u tajne modernih plesova kakvi su bugi-vugi, tvist ili rokenrol, čija je moda došla za rumbom i sambom. U to vreme, naročito popularna takmičenja u izvođenju „tvist gimnastike“ održavana su u Tri kostura u ulici Svetozara Markovića 43. Mesta održavanja igranki bile su sale domova kulture, bioskopi, menze, fakulteti, fiskulturne sale, a podijum za igru znao se posuti voskom od sveća da bi igrači mogli lakše da klize po njemu. Najpoznatije igranke održavane su u Lazarcu u Lazarevićevoj 4, na košarkaškim terenima Zvezde na Malom Kalemegdanu, u Poletu u Čika Ljubinoj 20, Teksasu u Cetinjskoj 32, Indeks baru u Balkanskoj 4, Euridici u Molerovoj 33…
VESTERNIZACIJA: Mušku, kao i žensku modu, umnogome je diktirao filmski repertoar. Devojke su s majkom znale i po nekoliko puta da gledaju omiljeni film da bi što bolje skinule kroj neke haljine. S druge strane, posle talasa kaubojskog filma, Knez-Mihailova ulica bila je puna Garija Kupera i Šejnova. Frizure tipa „tarzan“ posle uspeha filma Tramvaj zvani želja smenjuju „brandonke“. U modu vremenom ulaze i somotske pantalone zvoncare, košulje sa špicastim kragnama, rolke, uski „čaplinovski“ sakoi, a za njima i prve farmerice, sivi i plavi šuškavci. Devojke na igranke dolaze u belim bluzicama i tamnim suknjama (široko krojenim iz punog kruga – gloha, s velikim džepovima), ili diskretno dekoltovanim haljinama uzanog struka. Omiljeni su bili široki, čipkasti žiponi od šifona, šiveni iz tri karnera liht roze, žute i plave boje. Obavezna frizura za devojke postaje punđa i konjski rep, a važan detalj su bile ogrlice „od bisera“. Nakon gumiđonki, u modu ulaze baletanke, a za njima i šimike. Od početka pedesetih džez se polako etablira iako u štampi nije pošteđen kritika i etiketa zbog svog kapitalističkog porekla. U Šapcu je jedan džez orkestar, ne bi li „pomirio suprotnosti“, čak napravio modernu igru od pesme o narodnom heroju Savi Kovačeviću. Za dušebrižnike to je bio samo još jedan dokaz da mladima ništa nije sveto, a da histerija i epidemija džeza preti da zatruje sve oblike društvenog života. Maksima kojom su se džezeri branili bila je „Život je ritam, a ritam je džez“, iz koje se, osim muzičkog ukusa, navodno videla i želja za aktivnim učešćem gradske omladine u dinamičnom svetu punom promena.
S pojavom prvih festivala zabavne muzike, muzički Beograd se polarizuje na džezere i zabavnjake. Popularne su italijanske, meksičke, havajske i američke pesme, a od sredine pedesetih, naročito s pojavom Šedousa, u modu ulazi i rokenrol. Rokenrol nije naišao na takav otpor vlasti kao nešto ranije troking i džez. Iako se smatralo da je „ukus i moral rokenrolista loš, a njihova zabava dekadentna“, mislilo se da je „posle smrti Džemsa Dina i njegovog pogubnog uticaja, rokenrol ipak jedna umerenija zabava“, a da će s predviljivim padom Elvisa Prislija, prolaznu modu rokenrola ubrzo zameniti moda kalipsa. To se nekim čudom nije desilo, ali su zato s pojavom prve ploče Bitlsa koju je u Beograd doneo slavni košarkaš Radivoje Korać, igranke definitivno otišle u fusnote sentimentalne povesti jugoslovenskog komunističkog carstva.
Na osnovu priča očevidaca, Ivana Lučić-Todosić u knjizi opisuje i ovaj način pardoniranja za ples. Momak, to jest „dasa“ uđe u salu, odmah sa vrata ošacuje devojku i krene gegajući se ka njoj u stilu Garija Kupera. Kada dođe do pola sale, zvizne i pokaže glavom u njenom pravcu. Ona, ako hoće da igra, krene prema njemu, i sretnu se na pola sale. Kad se završi set od tri igre, najpre tango i valcer, a onda kao brži troking ili bugi-vugi, kavaljer otprati drugaricu do njenog mesta, pokloni se i ode. Ako bi devojka koja je odbila igru prihvatila da pleše s drugim partnerom, sledio joj je zasluženi šamar, posle kojeg bi usledila i tuča među rivalima i njihovim pristalicama na ulici.
Izveštaj s jednog samoinicijativnog takmičenja mladih radnika u plesanju sambe 1951. izgledao je ovako: „Prvi mladić koji se istakao položio je devojku u horizontalni položaj na pola metra iznad parketa. Odmah je bio nadmašen: druga devojka u rukama svog igrača dodirnula je kosom parket. Pobednik je ipak bio treći par: devojka se, kako bi se rvački reklo, našla „u mostu“, i lupila temenom u parket“.
Period koji se opisuje u knjizi Od trokinga do tvista može se uporediti s današnjim vremenom. Iako i mi imamo bolno iskustvo istorijskog zemljotresa i njegovih propratnih pojava, Ivana Lučić-Todosić za ‘’Vreme’’ kaže da ipak postoje značajne razlike između sadašnje i ondašnje situacije: „Razlika je u tome što današnja generacija ipak ima neke informacije iz spoljnjeg sveta. Poratne generacije nisu imale ama baš nikakve, pa je zato svaka nova stvar imala apsolutni ekskluzivitet. Danas je sve već negde viđeno i nijedna pojedinačna stvar nema, niti može da ima, tako masovan uticaj kakav je imao film Bal na vodi. Osim toga, Beograd je bio mali grad u kojem su se svi poznavali, pa je uspostavljanje određenog modela ponašanja bilo mnogo jednostavnije nego danas. Već početkom šezdesetih, dve trećine stanovnika Beograda nisu bile Beograđani, ali su pridošlice brzo usvajale modele gradske kulture i njihova urbanizacija je tekla glatko. S druge strane, još od osamdesetih godina, a naročito u poslednjoj deceniji, kod nas teče proces „rurbanizacije“, poseljačenja grada, pri čemu novopridošlice gradsku sredinu ne prihvataju kao svoju. Posledice toga su vidljive u svim pojavnim vidovima gradskog života“.
Nažalost, prestonica još uvek podseća na onaj bilbord „Beograd je metropolis“ zaboden u blato, okružen plastičnim kesama i otpacima svih vrsta
Šetnja ulicama Beograda u petak ili subotu noću običnom posmatraču izgleda kao i svako drugo pešačenje po prestonicama Evrope: mladi ljudi u skupim uglancanim automobilima iz kojih trešti muzika, devojke u čizmama i uskim majicama, ulickane po standardima zapadnih ženskih časopisa, klubovi u kojima se domaći di-džejevi trude da puštaju najnoviju muziku. Nažalost, prestonica još uvek podseća na onaj bilbord „Beograd je metropolis“ zaboden u blato, okružen plastičnim kesama i otpacima svih vrsta.
Naravno da to mladeži ne smeta: proteklih godina nisu je ni mnogo veće stvari omele u nameri da se dobro provede. Upravo zato su dezorijentisani i retki turisti oduševljeni što eto posle svih silnih ratova i stradanja, u Beogradu sve izgleda tako uobičajeno i normalno. Fascinira ih što vide prenatrpane kafiće, omiljeni vid zabave mladih Beograđana i Beograđanki, u kojima se najčešće praktikuje „blejanje“. Zavisno od konteksta u kome se koristi, ovaj od gluvarenja složeniji termin može da se interpretira kao osmatranje „likova“ u kafiću, ćaskanje o trivijalnostima, tračarenje, meditacija i poziranje – samopredstavljanje vlastitog lika u najboljem izdanju na specifičnom mestu u određeno vreme.
Najbolja ponuda kafića u Beogradu je na Dorćolu, posebno u ulici Strahinjića Bana i oko nje; na početku ulice je poslastičarnica Stelina, zatim kafići O’polo, Scena, Kongo, Naćos, Ipanema, Fraći, pa sve do obližnje ulice Gospodar-Jovanove gde se nalaze Bizzar i Gaudi. Drugo mesto načičkano kafićima je Obilićev venac gde su smešteni Jazz čiji je vlasnik Oliver Mandić, Ulaz, Okno i drugi. Pored ovih, popularni su i Che Passa porodice Komadinić, Monument i Med (skraćeno od Mediteraneo). Vikendom se najčešće u kafiće izlazi ranije, to jest, oko osam i devet sati uveče, kao zagrevanje pre odlaska na krajnje odredište – što je u ovom slučaju najčešće splav, klub ili neki drugi kafić.
Vremenom se u svakom kafiću profiliše različita grupa ljudi, zavisno od vrste muzike koja se pušta, atmosfere, gazde i kelnera, pa tako u kafe Krojač, na primer, dolaze stariji dvadesetogodišnjaci i mlađi tridesetogodišnjaci da uz prijatnu muziku i kapljicu žestine srolaju džoint i opuste se nakon napornog radnog dana; u Grinet preko dana zalazi populacija koja bi mogla da se nazove mladim srpskim japijima, dok u Street izlazi urbana ekipa željna provoda.
U današnje kafane, u kojima su najčešći gosti oni koji se već dvadeset godina smatraju nezaobilaznim delom inventara, mlađi svet uglavnom zalazi kada ide na dobru kolenicu ili mešano meso, a na pivo i rakiju često se odlazi u Manjež ili Mornar, koji, odskora bolnički sterilan i osvetljen, ipak još uvek predstavlja živopisno mesto; za one kojima to prija to je jedino mesto u gradu gde se u isto vreme za dva različita stola pevaju „Marširala, marširala kralja Petra…“ i „Marširala, marširala Neše Čanka garda…“.
Klupski život Beograda uglavnom se odavno svodi na jednoličnu ponudu bučne muzike, skladno uređen enterijer, zagušljive prostorije i standardan meni pića. Nekadašnje rejv žurke izgubile su na popularnosti, a u međuvremenu sve je počelo da se naziva partijima: od posela, pa do house, trance, beat ili drum’ ‘n’ bass okupljanja. Većina klubova ima slično razvijenu strategiju: pušta se tehno muzika, najčešće house, režu se velike marže na piće, dopušta se da uđe neograničen broj ljudi i svima je lepo – zabavno. U Beogradu su među širokim narodnim masama trenutno najpopularniji klubovi Sova i F6, a zatim slede Bus i splavovi oko hotela Jugoslavija.
Pre ulaska u klub, najvažnije je da se „kolica“ parkiraju što bliže ulazu, naravno, ukoliko je reč o vozilu dostojnom izlaganja očima javnosti. Praktičan primer ove navike može da se vidi svakog vikenda u Francuskoj ulici ispred kluba F6, gde su parkirani automobili u vrednosti voznog parka vlade neke srednjerazvijene zemlje. Dakle, kada se prvo od tri sveta trojstva (džip, kajla, plavuša) zbrine, laganim korakom ulazi se u klub, ostavlja garderoba i seda za rezervisan sto. Rezervacija stola u Kabare rouzu podrazumeva da se naruči minimum flaša džek denijelsa, a zabava po mestima ovog tipa svodi se na gledanje Cece okružene korpulentnim obezbeđenjem i međusobno merkanje mužjaka, tzv. mrštenje. Za to vreme na podijumu devojke vrckaju guzom, treskaju telom i kruže kukovima uz pusto folkersko zavijanje.
Trenerke i patike nekako su izašle iz upotrebe, verovatno i zbog pravila da se u popularna mesta ulazi isključivo u cipelama, ali kao znak prestiža, ostao je običaj da se u pojedine klubove ulazi jedino uz preporuku ili poznanstvo. Od skoro su VIP (Very Important Person) kartice najveća mamipara za naivne, koji samo da bi bili odvojeni staklenim zidom od ostatka gostiju, kao što je slučaj u klubu Underground, spremni su da plate koliko treba. Na naše pitanje ko su ljudi koji najčešće dolaze u VIP odeljak, konobar kluba Underground pokazuje grupu od desetak srednjoškolaca, koji su već oko jedan sat posle ponoći napravili ceh od 500 nemačkih maraka.
Za one kojima je dosta dugogodišnje torture ružičaste kulture, postoje klubovi poput Monda, novootvorene „Cvijete Zuzorić“, ili kluba Pazi škola (bivši Dollar) koji je dugo bio zamena za Akademiju. Pazi škola je uz klub Fili i mali klub Doma omladine jedino mesto gde može da se čuje gitarska muzika – od roka, alternative, popa, panka i hard kora, što, naravno, ne znači da se i ovde ne pušta elektronska muzika.
Davor Konjikušić
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
