Skreće levo, u ulicu Poasonije, traži Belgijanca koji se malopre očešao o njegovu ženu na trotoaru, ali oni svi liče jedni na druge. Prelazi bulevar Anspaš, odustaje od napada na statuu (postavljena je previsoko, samo da bi mu bolje prkosila), prolazi iza Berze, trči duž crkve Svetog Nikole, a potom nagonski, skrećući čas levo čas desno, stiže u ulicu Malin i nađe se preko puta đavolje jazbine.
Favzi na trenutak zastaje da uhvati dah, napipava smrtonosno oružje pod jaknom i ulazi.
Čast se pere krvlju.
Fatima je mlada i privlačna žena arapskih korena, živi u Briselu, tačnije u Molenbeku, kvartu za koji sada nekako zna ceo svet, otkad je proglašen glavnim evropskim džihadističkim leglom. Fatima je Favzijeva žena, samo što to još ne zna; zapravo, to ne zna niko na svetu osim samog Favzija, tipa iz komšiluka koji se zagledao u nju, a kako je još neudata (zar bi se, uostalom, takav častan čovek i veran musliman zagledao u udatu ženu?), Favzi je odlučio da će Fatima biti njegova žena. U pogodnom trenutku, obavestiće i nju o tome, zatražiće je od njegovog oca, i već sve po redu, jer reda mora da bude, i to zna se kojeg: onog jedinog koji se računa, onog koji je po Alahovoj volji, a takva važi čak i u Belgiji, zemlji nevernika.
U međuvremenu, Fatimi je nešto sasvim drugo na umu. Svakoga dana, u svojevrsnoj „maskirnoj“ opremi – zabrađena po rigidnim propisima vere, mada njeni roditelji to ne zahtevaju od nje – ona prelazi „granicu“ Molenbeka i ostatka Brisela, umešavši se u sve raspusniju i sve sekularniju gomilu Grada, zatim se izgubi u tihim uličicama, navrati u prijateljičin stan, i tu se transformiše, preobuče se u izazovnu odeću mlade evropske žene. No, to je tek bezazleni početak njene radikalne transformacije… Favzi o tome ne zna ništa, on je čeznutljivo, ali i posednički gleda dok po propisu i nikoga (pogotovo ne muške, daleko bilo) ne gledajući u oči hoda Molenbekom. Jednom će, međutim, načet sumnjom, odlučiti da proveri ponašanje svoje žene, krenuti za njom, i to će ga dovesti do sasvim šokantnih spoznaja, iza kojih će uslediti sasvim šokantni činovi. Naposletku, Belgijanci mlečne puti, pivom omamljeni, zdvajaće pred svojim televizorima o još jednom „bezumnom činu džihadističkog nasilja“, ali koje, dakako „nema veze s pravim Islamom“. Fatima će, pošto je se to tiče na svaki mogući način, anonimno prisustvovati raspravi u kojoj će nekoliko eminentnih intelektualaca što važno vrte palce raspravljati o terorizmu, kolonijalizmu i inim izmima, a na Favzijevom primeru.
Ovako, u najkraćem, izgleda siže (očišćen od spoilera koliko se moglo) romana Fuada Laruija Nepokorena sa Port de Flandr (prevela Olja Petronić; Samizdat B92, Beograd 2018), frankofonog pisca marokanskih korena, profesora književnosti na Univerzitetu u Amsterdamu.
Iako posvećen smrtno ozbiljnoj temi, Laruijev roman pršti od specifičnog ironijskog naboja, dobrim delom i zato što je možda najhigijenskije tako pisati o ljudima koji sebe i svoja mala, a pompezna uverenja i sujeverice smrtno ozbiljno doživljavaju, i spremni su da za njih nanesu bilo kakvu štetu bilo kome, sebi još i ponajviše. Larui se, dakle, poduhvata tematskog kompleksa koji ne samo da je „aktuelan“ nego se doslovno puši od ubitačne vreline, i s kojim kao da niko ne zna šta bi započeo, a oni koji ga se olako i ležerno dohvataju uglavnom su oni koji o njemu ništa suvislo ne znaju: problema mladih „radikalizovanih“ muslimana u zapadnoj Evropi, razapetih između društva kojem ne pripadaju u potpunosti i koje – tako bar misle – ni samo ne želi da im se istinski otvori, i idealizovanih predstava o „starom kraju“, „veri predaka“, „svetim tradicijama“ i ostalim džidžabidžama od kojih je, gle, generacija njihovih roditelja zapravo i utekla na taj „bezbožni“ evropski Zapad. Oni su u svemu tome potpuno izgubljeni, i tako i reaguju: sumanutim činovima ekstremnog nasilja. Na drugoj strani, i sama „Evropa“ baulja naslepo pokušavajući da protumači ono što se događa: u porastu je desničarski, rasistički, neofašistički diskurs, onaj koji tu drugost negativno poopštava pripisujući joj ugrožavajuće, opasne osobine i namere, a ovome se deprimirajuće jalovo i površno suprotstavlja diskurs levo-liberalne političke korektnosti, kakav se uglavnom iscrpljuje u licemernom zabijanju glave u pesak, u frazerskom multikulturalizmu koji „iz principa“ ne priznaje samo postojanje Problema, čak ni kada mu ovaj eksplodira pod prozorom.
Fuad Larui nije, sudeći po ovoj knjizi, „veliki“ romanopisac, štošta je u ovom kratkom romanu plošno i predvidljivo, ali na drugoj strani, ova je knjiga i te kako zanimljiva i vredna čitanja kao nekovrsna rasprava, izvanredan insajderski ogled, predrasuda i opštih mesta bilo koje strane osvežavajuće lišen uvid u stanje stvari „na ulici“, i u njihovu mračnu, duboku pozadinu: istorijsku, ekonomsku, ideološku, kulturnu, religijsku i nikako na poslednjem mestu: seksualnu. Jer je radikalno potiskivanje slobodne seksualnosti i majka i otac svakog fanatizma i (klero)fašizma, pa zašto bi ekipa iz Molenbeka i sličnih mesta tu bila izuzetak? Pokoravanje žena, zauzdavanje njihove seksualnosti, njeno kanalisanje u monopolisani izvor naslade „gospodara“ i svođenje celokupne ličnosti žene na vlasništvo odgovarajućih (dakle, smernih i podobnih) muškaraca se podrazumeva. Larui nije tako pretenciozan da nudi gotove odgovore, ali radoznalog i otvorenog čitaoca suočava sa pravim pitanjima, a to nikako nije malo.
