Pod sloganom „Registruj se!“ u Beogradu će od 20. februara do 1. marta biti održan 37. po redu Međunarodni filmski festival, popularniji pod nazivom Fest. Za vreme trajanja festivala biće prikazano na desetine filmova raspoređenih u nekoliko programskih celina, među kojima su za najširu publiku najatraktivniji program „Horizonti“, sa ostvarenjima iz programa Kana, Venecije, Berlina, Toronta i drugih svetskih festivala, takmičarski program „Europe out of Europe“, na kojem će biti prikazano devet filmova nastalih na potezu od Bosne do Kazahstana, zatim programske celine pod nazivima „Otkrića“, „Činjenice i slagalice, „FantAzija“, program novog argentinskog filma „Bez granica“ i niz pratećih manifestacija. Prvi film koji će biti prikazan na ovogodišnjem Festu biće ostvarenje Čitač Stivena Daldrija, a čast da uoči ove projekcije u Velikoj sali „Sava centra“ u petak otvori festival pripala je engleskom glumcu Ralfu Fajnsu.
Kao i svake godine, „Vreme“ i ovoga puta donosi izbor desetak reprezentativnih ostvarenja sa ovogodišnjeg programa Festa, kao i razloge zbog kojih ih (ne) treba zaobići.
Rvač/Wrestler
SAD, 105 min.
Režija: Daren Aronofski
Uloge: Miki Rurk, Marisa Tomei, Evan Rejčel Vud
Retko se pogodi takva podudarnost između života glumca i lika koji tumači kao između Mikija Rurka i Rema iz filma Rvač. Upravo to iskustvo tragično protraćenog života čini Rurkovo tumačenje lika oronulog, bivšeg profesionalnog rvača tako saosećajnim i nepatvorenim. Usledila je i nominacija za Oskara, pa se čak i ovaj, nekada slavni, glumac, vodi kao favorit u svojoj kategoriji. Isti Miki Rurk navučen na steroide, bes i cigarete? Isti Miki Rurk koji je destruktivnom zloupotrebom sebe i drugih uništio svoju obećavajuću karijeru? Verovatno jedini čovek u istoriji plastične hirurgije koji je sebe učinio ružnijim? Upravo taj i takav bio je idealan za ovaj film. Ako je veći deo njegovog života bio samo karakterna studija za Rvača, onda je on najposvećeniji glumac dosad. Ako je ovo, a jeste, suluda koincidencija koja je povezala dve nesrećne sudbine, dve promašene individue, onda je to ona ironija slučajnosti koja čini dragocenim sve gubitnike. „…There’s no success like failure, and… failure’s no success at all“, što bi rek’o Bob.
Čitač/The Reader
SAD/Nemačka, 123 min.
Režija: Stiven Daldri
Uloge: Kejt Vinslet, Ralf Fajns, Žanet Hejn, Dejvid Kros
Roman Bernarda Šlinka Čitač dobio je svoju pristojnu filmsku interpretaciju. To je bilo dovoljno. Ovo neverovatno lako štivo na intelektualno i emotivno prijemčiv način priča o nesrećnoj vezi između savremenog nemačkog društva i njegove nacističke prošlosti. Melodramska potka letnje ljubavne afere savršeno je poslužila da plastično pokaže neuspeh nemačkih generacija, stasalih posle rata, da se oslobode bremena nacističkih zločina. Zlo počinjeno u jednom društvu uporno opstaje i meša se odrastanjem, ljubavima, kulturom… Seksualnost krivice je vrhunska perverzija, ali i posebna priča. Čitač je ljubavni vikend roman o najmračnijim i najkompleksnijim ljudskim slabostima.
Zamena/Changeling
SAD, 141 min.
Režija: Klint Estvud
Uloge: Anđelina Džoli, Džon Malkovič, Džefri Donovan, Majkl Keli, Kolm Feore, Džejson Batler Harner, Ejmi Rajan
Kao da se za svoje mladalačke dane mlaćenja velikim revolverom Klint Istvud pred kraj karijere iskupljuje snimanjem sentimentalnih drama preforsiranih raznim emocijama za koje Prljavi Hari nije znao ni da postoje – mišiće, oružje i moralnu superiornost svoje mladosti kompenzuje suzama, ljubavisanjem i zaštitom ugroženih. Ovo poslednje rezultira jednom rutinskom dramom sa bizarnim zapletom. Nestalo dete policija Los Anđelesa vraća majci, međutim, dečak koga su joj vratili nije njen sin. Njena borba da nastavi sa traganjem za njenim, pravim, detetom dobija sada krajnje neverovatne, gotovo montipajtonovske preokrete. Da bi izbegla loš publicitet, policija pokušava da zataška ceo slučaj tako što zblanutu ženu prvo ubeđuju da vraćeno dete jeste njen sin, a da, ako baš i nije, dovoljno je sličan da ne bi trebalo da se buni. Bog je Jovu vratio decu, ostalo je pitanje koju decu mu je vratio…
Revolucionarni put/Revolutionary Road
SAD/Velika Britanija, 119 min.
Režija: Sem Mendes
Uloge: Leonardo Dikaprio, Kejt Vinslet, Keti Bejts, Majkl Šanon, Katrin Han, Dejvid Harbur
Svi filmovi Sema Mendeza počivaju na prećutnoj pretpostavci da su problemi i anksioznosti američke srednje klase univerzalni. Međutim, problemi i anksioznosti američke srednje klase su univerzalni – ponekad. Naročito kada se gleda na stvari iz ovih krajeva. Revolucionarni put, u izvesnom smislu najčistiji predstavnik Mendesove poetike, oda je površnosti i poezija beznačajnog života. Radnja prati živote Frenka i žene mu Ejpril koji se odvijaju u tamnici relativnog obilja tipičnog američkog predgrađa Ajzenhauerove ere. Oni su ljudi bez bilo kakvog talenta ili prirodne obdarenosti, ali koji za sebe misle da su predodređeni za više stvari u životu. Ukratko, prosek. Drama filma je raspredanje ove unutrašnje tragedije. Ali, koga je briga?
Milk/Milk
SAD, 128 min.
Režija: Gas van Sant
Uloge: Šon Pen, Emil Hirš, Džoš Brolin, Džejms Franko, Diego Luna, Alison Pil, Lukas Grabil
Potpuno fascinantna stvar u vezi sa filmom Milk je što, uvek politički aktivan i tvrdoglavo reakcionaran, Šon Pen glumi osobu gej orijentacije. To da strejt glumac glumi gej lika ili obrnuto, sama po sebi nije ni novost ni senzacija. Međutim, način na koji to radi Šon Pen i činjenica da je to Šon Pen koji glumi, čini da ćete poluotvorenih usta gledati Milk od prvog do poslednjeg kadra. Film prati istoprezimenog političara Harvija Milka, poznatog u analima liberalnih kurioziteta kao prvog otvoreno gej političara. Seksualna orijentacija i borba za ljudska prava manjina na stranu, Milk ima svoje cinično naličje. Naime, govori, ako se pažljivo čita, da je sistem moći neprikosnoven i da pojedinac ili manjina može da se bori protiv njega samo ako pristane na pravila moći koja su korumpirana do srži. Ukratko, gej ili strejt svejedno: politika je politika, što će reći – gadna rabota.
Gomora/Gomorra
Italija, 135 min.
Režija: Mateo Garone
Uloge: Toni Serviljo, Đanfelise Imparato, Marija Nacionale, Salvatore Kantalupo
Nakon što je napisao knjigu Gomora po kojoj je snimljen istoimeni film, italijanski novinar Roberto Saviano je dobio mnogobrojne pretnje smrću od istoimene kriminalne organizacije. Italijanska vlada mu je dodelila stalnu policijsku pratnju, a Umberto Eko ga počastio epitetom „nacionalnog heroja“. Reditelju filma nije pretio niko. Šta to govori o značenju koji film proizvodi i savremenom svetu u odnosu na tradicionalnu, sporu ali poštovanu težinu pisane reči? No, ovaj salmanruždijevski sindrom instant publiciteta preneo se i na celuloidnu verziju Gomore. Reditelju samo estetske pohvale. Dramska struktura filma, ležerno fragmentarna, nezainteresovana za gledaoca, savršeno odgovara rascepkanosti života stanovnika Napulja i okoline koji su predstavljeni kao karikature ljudskih bića, automati bizarnosti u potrazi za komičnim dansmakabrom moći. Teško štivo, ali takođe toliko oporo da je očigledno istinito, jer da se neko potrudio da izmašta očaj, da isprojektuje hologram socijalne pustare, to bi sigurno izgledalo zaslađenije i manje jezivo od ovoga.
Spaliti nakon čitanja/Burn After Reading
SAD/Velika Britanija/Francuska, 96 min.
Režija: Itan i Džoel Koen
Uloge: Džordž Kluni, Frensis Mekdormand, Džon Malkovič, Tilda Svinton, Bred Pit
Filmografija braće Koen oduvek je oscilirala klateći se između, s jedne strane, odličnih i čudnjikavih ostvarenja u kojima se poigravaju sa žanrovima, preokreću konvencije filmskog jezika i sablažnjavaju nas svojim nenormalnim smislom za humor, kao što su prošlogodišnji dobitnik Oskara Nema zemlje za starce ili Barton Fink, Veliki Lebovski, Čovek koji nije bio tamo. S druge strane, otprilike svaki drugi film im je stilska vežba iz nekomunikativne bizarnosti, samozadovoljavajuća idiotarija slična vicu koji je smešan samo onome ko ga priča dok se ostali smeškaju skrivajući neprijatnost. Nažalost, Spaliti nakon čitanja spada u ovu drugu grupu uz Nepodnošljivu okrutnost, O brate gde si, Podizati Arizonu. Nekolicina velikih zvezda poput Džordža Klunija i Bred Pita glume nesimpatične likove koji rade razne glupave stvari u ovoj komediji koja se nalazi na pola puta između špijunskog trilera i melodrame o nebitnim problemima sredovečnih Amerikanaca. Preskočite.
Frost–Nikson/Frost–Nixon
SAD/ Velika Britanija/Francuska, 122 min.
Režija: Ron Hauard
Uloge: Frank Langela, Majkl Šin, Sem Rokvel, Kevin Bejkon
Ron Hauard je trenutno najbliže onome što se zove pravi holivudski reditelj. Danas su retki umetnici kakvi su nekada bili Frenk Kapra, Hauard Hoks ili Bili Vajlder. Reč je o tome da sve što Ron Hauard napravi uvek bude znalački ispripovedano, puno emotivne pristojnosti, uravnoteženo, optimistično – pruža sve one utehe koje smo, odrastajući, navikli da očekujemo od Holivuda. Fabrika snova umnožava uvek istu laž da će sve biti u redu, bez koje, izgleda, ne možemo da živimo. U ovom slučaju Hauard se bacio na politički relevantnu temu u trenucima dok je ceo svet sa olakšanjem pratio odlazak Džordža Buša iz Bele kuće. Intevjui Roberta Frosta sa Ričardom Niksonom podupiru likovanje liberalne Amerike oko jedne iste jalove i neprincipijelne racionalizacije svakog republikanskog zajeba. Nikson i Buš zvuče gotovo identično u svom infantilnom odbijanju da prihvate bilo kakvu odgovornost. Odlični glumci u krupnim kadrovima, mikrodrame isprepletane sa velikim skandalima i nijednog dosadnog trenutka, čine od filma Frost–Nikson mnogo više od istorijske fusnote za usko zainteresovane, gotovo stručne, posmatrače. Gledati kako od ovog dosadnjikavog predloška nastaje opšte gledljiv, duhovit i pristojan film, prava je lekcija iz zaboravljene veštine holivudizma.
Sumnja/Doubt
SAD, 104 min.
Režija: Džon Patrik Šanli
Uloge: Meril Strip, Filip Sijmor Hofman, Ejmi Adams, Viola Dejvis
Ovaj film će se smišljeno i bezobrazno poigrati sa vašom moralnom intuicijom pimpovanom godinama konzumiranja američke kulture sa njenim jednoznačnim i naivnim, Miki Maus moralnim samopodilaženjem. Da parafraziram Ničea: „Ako vidim istinu da je pobedila, zapitam se koja je to laž stala u njenu odbranu.“ Radnja Sumnje opisuje konfuziju koja nastaje kada zlo radi na strani dobra i to u briljantnoj egzekuciji Meril Strip. Jasna razlika između Dobra i Zla, jedan od mitova filmskog iluzionizma je u Sumnji temeljno preispitan. Zašto su dobri momci uvek lepi, a zašto pretpostavljamo da su ružni i dosadni likovi uvek zli?
Otvori vrata pravom/Lčt den rätte komma in
Švedska, 114 min.
Režija: Tomas Alfredson
Uloge: Kare Hedebrant, Lina Leanderson, Per Ragnar, Henrik Dal, Karin Bergkvist
Ovo je verovatno najneobičnija varijanta vampirske pripovesti koju ste ikada videli. Namesto (pseudo)gotske ikonografije prosečnog vampirskog filma kao opšteg mesta kreativne lenjosti zapadne kulture, ovde imamo jednu dirljivu priču o odrastanju. Zamislite da je Mali Princ imao sklonost da prikolje ponekog slučajnog prolaznika i dobićete otprilike emotivnu mapu ovog ostvarenja. Ako dodate tome antarktoliku švedsku socijalnu zabit, kontekst postaje, skoro nametljivo, originalan. Razne stvari se mogu učitati u ovu strukturu kao da je, recimo, vampir ovde metafora emigranta, stranca koji pije krv starosedelačkom stanovništvu itd. Ali bolje se manuti toga i gledati Otvori vrata pravom kao sentimentalnu i nevinu priču o mukama odrastanja.
Tragač/The Chaser
Južna Koreja, 123 min.
Režija: Na Hong Jin
Uloge: Jon Suk Kim, Jung Vu Ha, Jang Hi Seo
Da li je Tragač još jedna dalekoistočna vežba iz brutalnosti ili tu ima još nešto, teško je proceniti. Ali azijske filmove na Festu volimo baš zbog toga što ih ne razumemo. Ima nečeg potpuno relaksirajućeg u toj nečitljivosti, neke opojnosti u neprozirnosti. Ovde je reč o trileru, jednom od onih koji ne zaziru od zgražavanja gledaoca eksplicitnim nasiljem, koje, neuvijeno u konvencije filmskog jezika, skoro da je neupotrebljivo. U izvesnom smislu ovo je zli brat blizanac Finčerovom filmu Sedam. Oba tretiraju ljudsko zlo, ali jedan kroz referencijalan, kulturološki, drugi kroz direktan, mehanički, kauzalni pristup. Zato što je Finčer inteligentniji od gledaoca, a njegov film samo dosetka, Sedam ne ostavlja prostora za moralni refleks. Tragač će isprovocirati vašu socijalnu svest, a to nije prijatno.
Život i smrt porno bande /Life and Death of Porno Gang
Srbija, 110 min.
Režija: Mladen Đorđević
Uloge: Mihajlo Jovanović, Аnа Jovanović, Predrag Damjanović, Radivoje Knežević, Ivan Đorđević, Srđan Miletić
U takmičarskom programu „Evropa van Evrope“ Fest će nam upriličiti i jednu domaću premijeru. Reč je o filmu Život i smrt porno bande reditelja Mladena Đorđevića, koji je nastavak njegovog interesovanja za fenomen pornografije u Srbiji. Nakon dokumentarca Made in Serbia rediteljev fikcionalni prvenac zalazi do lakata i kolena u prljavštinu i para-supkulturnu-ekstraterestrijalnu psihopatologiju pomenute kapitalističke izmišljotine. Nije za svakoga. Postoji čuvena anegdota kad Tito gleda Žilnikove Rane radove i pita „Šta hoće ovi ljudi“. Verujem da će Život i smrt porno bande izmamiti slične reakcije. Samo, šta ćemo bez Tita? Da li provokacija funkcioniše bez kontrapunkta autoriteta? I zar pornografija bez tabua nije same old seks, a snuff van urbane legende same old ubistvo? Nisam pametan.
