Kroz veliki, svetlom ispunjen izlog Zadužbine „Ilije Kolarca“, od 9. do 27. aprila je moguće videti slike jarkih boja i stripolikog crteža, koje već iz daleka plene nekakvom detinjom jednostavnošću. Beogradskoj publici je predstavljen vizuelno-poetski gurmanluk pod imenom Nebesko pecivo, izbor novijih slika Saše Stojanovića, vizuelnog umetnika i performera. „Lepo je pogledati u nebo i oblake, u nebesko pecivo, jer na zemlji je sve poznato. Tamo je naš dom i naša hrana“, zapisano je u katalogu ove izložbe. U nastavku se citira i stih Slobodana Tišme – „Ljubav je na nebu“.
Iako je izvesnu „vidljivost“ na domaćoj sceni stekao svojim performansima koji su imali oblik društvenog komentara, ovaj deo aktivnosti Saše Stojanovića trenutno je stavljen po strani. Prema umetnikovim rečima, on je zatvorio performerski krug, koji je bio otvoren 1996. godine njegovim performansom u Prištini „Joj brodići, rekla je Dada“, a zatvoren akcijom ispred Skupštine Srbije 2011. godine, koja je nosila naziv „Srećna nova godina – Izaberite svog Teletabisa“. Iako se ubrajao među retke naše umetnike koji su i nakon 5. oktobra nastojali da komentarišu društvenu stvarnost, tvrdi da se svime time bavio do trenutka kada je osećao da to imalo smisla, i zaustavio se pre nego što bi počeo da se ponavlja i reciklira vlastite ideje. „Tu vrstu eksplicitnosti smo tokom poslednjih dvadeset godina izražavali Nune Popović i ja“, kaže Saša Stojanović za „Vreme“. „Sve ostalo je bilo uglavnom u aktivističkim NVO/NLO okvirima, koji su performans sveli na efekat parole i šoka radi njiih samih, uz obavezno teoretsko zamagljivanje ekonomskih interesa i skoro bez ikakvog ljudskog i kritičkog sadržaja.“
Umesto svega toga, u Galeriji Kolarca nam je ponuđena neka vrsta povratka nepatvorenosti – možemo da se osvedočimo u slikarstvo koje nije detinje samo zahvaljujući Stojanovićevom umetničkom izrazu, već i stoga što uz svaku njegovu sliku stoji i crtež, zapis ili strip njegove osmogodišnje kćerke Maše. Doduše, naša stvarnost nije baš potpuno iščezla sa umetnikovog radara – u tekstovima koji su (potpuno stripovski) ponekad prirodni deo vizuelnog materijala, pominju se tajkuni, stranačke vođe, novac na Kajmanskim ostrvima, krave koje nestaju, i tome slično. Ono što bez svake sumnje dominira ipak su karikaturalne, ikoničke figure, nalik na likove iz slikovnica i crtanih filmova, koje bez mnogo popovanja odražavaju potrebu da se izrazi nešto dublje, kao što je detinja (ne nužno i detinjasta) oduševljenost samim činom postojanja na ovom svetu. „Moje slikarstvo je zasnovano na prvim koracima čovečanstva i povratku čistoti početka“, kaže Saša Stojanović. „Čini mi se da slike nisu moje delo već da sam ja deo jednog slikarstva opšteg stanja kosmosa. Od dece učim da je sve jednostavno. Zajednički rad sa mojom ćerkom Mašom na ovoj izložbi pomogao mi je da njenim senzibilitetom sagledam svet i dam novu mogućnost proleću. O slikarstvu se najčešće govori kao o artefaktu modernizma i objektu odbacivanja, a ne kao mediju koji se bavi savremenim pitanjima. Ako slikarstvo nije mrtvo onda mu opet nije ni preterano dobro u kritičkom okruženju koje se formiralo poslednjih godina. Zanimljiva mi je upotreba stripa, ilustracije i jednostavnog crteža, kao mogućnost kontinuiteta slikarstva.“
U stvari, možda je ta želja da se izrazi slikom i poezijom nešto što je prirodni produžetak primenjenog „pop“ iskustva ovog autora, poznatog između ostalog i po dizajnu omota za CD grupe Obojeni program, „Sva sreća general voli decu“, iz 1998. godine. Umesto akademske tirade i „čađavog teoretisanja“, uz izložbu poput ove možete da zamislite da bi dobro išla prateća muzika nekog rok benda. To sve nije tako iznenađujuće. U zemlji umornoj od svega, nije čudo da umetnici žude za nekom vrstom povratka nepretencioznosti.
