Visoka očekivanja i niske istine

Atelje 212 pod rukovodstvom Novice Antića na repertoar stavlja savremene inostrane dramske tekstove poznatijih evropskih (svetskih) dramskih pisaca koji do sada nisu bili poznati kod nas. Na taj način širi se naše poznavanje savremene evropske dramaturgije, a Atelje nastavlja pravac repertoarske politike po kojem je bio poznat još od samih početaka ovog pozorišta. Iako su u pitanju dramski tekstovi pisaca iz inostranstva, oni ipak govore o temama koje se tiču i nas. Tako, na primer, komad Otac Florijana Zelera govori o problemu demencije, Pristanak Nine Rejn o razlici između prava i pravde, Čista kuća Sare Rul o identitetskim problemima savremene domaćice, Obraćanje naciji Aksanija Čelestinija o korupciji… Komad Mama Morgan Lojd Malkolm je deo ove repertoarske orijentacije i govori o problemu postporođajne iscrpljenosti urbanih majki.

Problem se možda čini rubnim, ali spisateljica Morgan zaplet vodi tako da nam ukazuje na njegov značaj – reč je o krizi koju je proizvela promena identiteta savremene žene. Naime, u savremenom svetu mnoge žene žele da imaju i karijeru i da budu dobre majke i to ne samo dobre, već i bolje i posvećenije nego što su njihove majke bile. Prelaz od slobodne žene do majke, suočavanje sa sopstvenim frustracijama vezanim za odnos majka-ćerka, zajedno sa pojačanim psihofizičkim naporom dovodi do krize identiteta. Gomilaju se i pitanja: da li ja gubim sebe kada se potpuno posvećujem svojoj bebi? Da li je odgajanje bebe napor koji me prevazilazi? Kako je mene moja majka gajila? Da li je majka mog partnera odgovorna za (ne)snalaženje bebinog oca? Šta bi moglo da ugrozi život moje bebe? Morgan Lojd Malkolm nas dramaturški suptilno vodi kroz kriznu situaciju ukazujući na brojne izazove savremenog materinstva i na besmislenu i štetnu idealizaciju uloge majke. Ona pokazuje da se kroz ulogu majke savremena žena suočava sa bazičnim životnim dilemama počev od svakodnevne organizacije do odnosa prema životu i smrti. Iako komad postavlja veoma značajna i teška pitanja, on to ne čini kroz komplikovanu strukturu. Naprotiv, ovaj komad je po formi minimalistički – cela radnja se dešava u svesti glavne junakinje i kroz igru stvarnosti i privida junakinja otkriva svoje strahove, sumnje i niske istine o sebi samoj i svojim bližnjima. Morgan Lojd Malkolm nam otkriva kako je ljudska psiha u situaciji dugotrajne izloženosti stresu krhka i kako je razlika između sna opterećenog grižom savesti i realnosti u kojoj se junakinja teško nosi sa životnim izazovima fluidna. Iza zahteva koji je nametnula sebi da bude savršena majka otkrivaju se lične nesavršenosti, zatim činjenica da je i njena majka takođe bila nesavršen roditelj, da najbliži takođe imaju mane i da su i njih podigli nesavršeni ljudi koji su svesno izbegavali da se suoče sa sopstvenim propustima. I pored svega toga, novopečena majka uporno zahteva od sebe ono što nema kapacitet da pruži i što je vodi na ivicu ambisa ludila i nasilja. Morgan Lojd Malkolm inteligentno odbija da da konačan odgovor o duševnom stanju svoje junakinje, a nas provocira da sebi postavimo pitanje kako se mi sami nosimo za suprotstavljenim zahtevima koje savremeni život nameće.

Nebojša Bradić, kao i u slučaju svoje prethodne predstave Pristanak u Ateljeu 212, zna da ovu vrstu komada (savremeni građanski komadi sa primesama avangardnih uticaja u formi) treba rediteljski otvoriti za glumice da bi one u međusobnim odnosima kreirale psihološki napetu atmosferu koju zahteva komad. Scenografkinja Marija Jevtić je odlučila da scena bude praktično prazna, sa minimalnom upotrebom elemenata, npr. stolica, tako da glumice svojom igrom dočaravaju prostore i odnose. Tamara Dragičević igra ulogu Nine. Ona lik mlade majke porodilje igra pažljivo i delikatno, tako da se suptilno prepliću sasvim uverljivi svakodnevni gestovi i snolika fantazija. Tamara Dragičević dobro i uverljivo igra iscrpljenu majku da bi se sa njom lako mogla identifikovati svaka žena koja je gajila bebu (“Bebo, kaži šta hoćeš, šta ti treba?”). Kada radnja pređe u situaciju košmarnog sna, mi u prvom trenutku poverujemo da je to i dalje stvarnost, što kod nas izaziva jezu i napetost. Kod narednog dramaturškog zaokreta mi se vraćamo u realnost, ali zahvaljujući uverljivoj igri glumice, nemamo osećaj da smo namerno prevareni već da nismo obratili dovoljno pažnje na znakove koji su postavljeni na putu od realnosti do fantazije i nazad. Tamara Dragičević, naravno, ne bi mogla tako dobro da odigra svoj lik da nije imala glumačku podršku svojih koleginica Jelene Stupljanin (igra njenu drugaricu Džeki i likove službenica iz košmara) i Jasmine Avramović (Perl odnosno likovi starijih majki – jedne iz sna i druge iz realnosti). Jelena Stupljanin drugaricu igra kao toplu, nonšalantnu i veselu devojku. Razlika između sna i jave vidi se pre svega na licu koje u scenama fantazije postaje kao nekakva maska – iza usiljene ljubaznosti krije se želja da se mlada majka strogo osudi. Jasmina Avramović igri dveju majki dodaje i jedan jednostavan, ali efektni znak. Sređena i organizovana starija majka iz realnosti ima urednu frizuru, a majka iz sna tj. sećanja je raščupana. Gest prati promenu u izgledu, ali Jasmina ne preteruje u tome. Na taj način nam pomaže da razumemo da glavna junakinja ima problem sa odnosom prema starijim ženama od autoriteta. Jasmina Avramović je veoma lepo i delikatno odigrala ulogu majki. Moram ovde da iskažem duboko žaljenje što ovu izvanrednu glumicu tako retko viđamo na sceni i da zahvalim(o) reditelju Nebojši Bradiću što joj je pružio šansu i pozvao je u svoj tim. Atmosferi predstave značajno je doprinela muzika Aleksandre Vrebalov. Ona je nenametljivo, ali ipak sugestivno doprinosila emotivnom naboju predstave. Jedino što bismo eventualno mogli da zamerimo predstavi je kostim (Marina Medenica). Kostim je funkcionalan i to je u redu, ali nikako nije jasno zašto su kostimi Perl (starija majka) i Džeki (drugarice) sašiveni od istog materijala. Ako je kostimografkinja htela da napravi nekakav znak o bliskosti dveju žena, u tome nije uspela. Naprotiv! Činilo nam se kao da im je nedostalo materijala za kostim.

No, to nije bitno poremetilo ukupnu sliku o predstavi. Reč je o dobro napisanom malom komadu po broju lica, ali respektabilnom po načinu na koji je napisan i odigran. I tema i veličina komada sasvim su primereni sceni na kojoj je izveden – scena u podrumu Ateljea 212 tj. Scena “Petar Kralj” je pravi izbor za ovaj komad – ništa pogrešnije nego komad koji je pisan za kamernu scenu staviti na veliku. Atelje 212 je dobio dobru portabl predstavu (dve stolice, tri glumice i atraktivna tema) koja se sa lakoćom može igrati i na matičnoj sceni, ali i na gostovanjima. Dramu Mama preveo je Đorđe Krivokapić.