Vinsent u Brikstonu, Nikolas Rajt

Beogradsko dramsko pozorište; Režija: Anja Suša; Uloge: Jasmina Ranković–Avramović, Radivoje Bukvić, Vanja Milačić…

U ranoj mladosti, Vinsent van Gog iznajmljivao je sobu u kući udovice Lojer u Londonu, gde je tada živeo i radio kao pripravnik u jednoj firmi za trgovinu umetničkim delima. Polazeći od ovih šturih biografskih podataka, a intrigiran misterioznom opaskom van Gogove majke da njenom sinu nisu dobro činile „tajne Lojerovih“, savremeni engleski pisac Nikolas Rajt pokušao je da u ovom „izbrisanom“ periodu slikarevog života pronađe pokretače njegovog genija, koji će se ispoljiti tek narednih godina. Tako je nastao komad Vinsent u Brikstonu (ili u skraćenoj verziji Vinsent), koji je premijerno izveden krajem prošle godine u Beogradskom dramskom pozorištu.

Dopunjavajući i romantizujući krnju i nedostatnu slikarevu biografiju, Rajt dolazi do pretpostavke koja je opšte mesto kada su u pitanju karijere slavnih ljudi, a koja se svodi na francusku napomenu „chercher la femme“. Pisac pronalazi Van Gogovu „femme“ u liku kućevlasnice Ursule Lojer, setne, umorne i tužne udovice sposobne da u ljudima prepoznaje i pokreće stvaralačku prirodu koja je njoj sâmoj nedostajala; tako odnos Ursule i Vinsenta postaje osovina drame, a pisac pokazuje dosta zanatske veštine u njegovom psihološkom oblikovanju. Ostali likovi su manje-više epizodni, a izrazitiju dramaturšku ulogu ima još samo lik Sema koji, putem kontrasta, izoštrava Vinsentovu egzistencijalnu poziciju: dok Sem beži iz slikarstva u bezbedan građanski i porodični život, Vinsent beži iz sigurnog života trgovca umetničkim delima u patnju i ludilo umetničkog stvaranja.

Kao što je već istaknuto, najveću dramsku vrednost ima dobro postavljen odnos Ursule i Vinsenta, koje spaja sklonost ka umetnosti i patnji, a razdvajaju godine, temperament i sistem vrednosti (on je vernik, a ona napredna građanka). Ali, ceo komad se iscrpljuje u toj melodramskoj priči, a pretpostavljena ambicija da se razotkrije poreklo umetničkog genija ostaje nezadovoljena; koliko god zvučalo dobro, ono francusko „chercher la femme“ suviše je plitko objašnjenje za tako složen psihološki proces kao što je stvaranje. Zbog toga drama Vinsent Nikolasa Rajta ostaje dobro skrojen ljubavni komad za široku publiku, ali onu koja, ipak, ima i nekakvih intelektualnih sklonosti.

U predstavi Beogradskog dramskog pozorišta, rediteljka Anja Suša tražila je sve načine da izbegne dosledan realistički prosede jednog kamernog ljubavnog komada. Ona je pošla od realističkog okruženja koji je pisac postavio, pa se tako u predstavi – kao i u drami – stalno nešto posluje po kuhinji u kojoj se čitava radnja dešava, ali je zatim pravila osmišljene iskorake u pravcu „začudnosti“, trudila se da stilizuje i poetizuje scensku akciju. U takvom pristupu posebno su se izdvajala dva scenska rešenja: zamrzavanje figura uz svetlosne akcente u bitnim trenucima radnje i igra u drugom planu, s ubrzanim i nervoznim prolascima u dubini scene koji su stvarali preteću atmosferu kuće s tajnom, kako ju je pronicljivo odredila Van Gogova majka. Neka od ovih i sličnih rešenja imala su opravdanu funkciju, jer su gradila odgovarajuću atmosferu ili metaforički izražavala dramske akcente, ali su zato neka druga ostajala izolovana i samodovoljna – kao rediteljkin pokušaj da razvije estetizovanu teatarsku formu na dramskoj građi koja se tome opire, koja bi tako rado ostala u svojim strejtaškim okvirima.

Osim pojedinih postupaka koji su zalazili u stilizaciju (kao spomenuto „zamrzavanje“), glumačka igra ostajala je u okvirima realističkog prosedea. Ako krenemo nekim obrnutim redom, onda prvo uočavamo odličnu Vanju Milačić, koja je Judžini Lojer, Ursulinu ćerku, gradila kao čvrstu, odlučnu, strogu, oštru, pa i oholu osobu koja nam se ne otkriva u potpunosti, oko koje ostaje neka aura tajnovitog. Milica Zarić je pregledno donela lik ljubopitljive, preduzimljive i dosadne provincijalke, Vinsentove sestre Ane, ali je zato Dragiša Milojković površno i uopšteno postavio lik Sema, te se tako nije osetila ta čvrsta, gotovo gruba priroda, rastrzana između umetničkih sklonosti i pragmatičnih životnih zahteva.

Najveći glumački izazov pružali su, naravno, likovi Ursule i Vinsenta i to prevashodno zbog svog dramskog dijapazona, zbog toga što oboje doživljavaju transformaciju u poslednjem činu, odnosno – srpski rečeno – počinju da lude. Glumci Jasmina Ranković-Avramović i Radivoje Bukvić doneli su tu promenu, mada je u njegovom slučaju transformacija bila dramski nedovoljno izoštrena (pogotovu su bile diskutabilne scene religioznog zanosa), dok je ona igrala te završne prizore na ivici noža, ponekad stilski prenaglašeno. Ipak, ovaj problem prenaglašenosti lako se može otkloniti, s obzirom na to da je Jasmina Ranković-Avramović postavila vrlo solidnu dramsku osnovu, napravila studiju složenog lika, sastavljenog od bola, rezignacije, čežnje, prigušene snage… Predstava se vrlo efektno završava, živom slikom u kojoj rediteljka kontrastira (malo)građansku sreću i zadovoljstvo stvaralačkoj patnji i ludilu. Pa nek svako izabere za sebe; naravno, ako ima mogućnost izbora, jer pravi stvaraoci su tako retki.