Pre tačno godinu dana, u beogradskoj Hali sportova održan je izvrstan koncert Darka Rundeka i njegovog pratećeg benda. U jednoj pauzi između pesama, Rundek je iz nekog razloga upitao publiku: „Kako se zove Tolkinova zemlja zla i tame? Koliko vas je pročitalo Gospodara Prstenova?“. Očigledno obradovani ovim pitanjem, kao odziv na neku tajnu lozinku znatan broj ljudi u sali digao je ruke uvis. „Mordor!“, glasio je tačan odgovor. Neobična scena za jedan rok koncert, ali i ilustrativna za opis mesta koje ovo književno delo nekadašnjeg uglednog univerzitetskog profesora i uzornog katolika Džona Ronalda Rejela Tolkina (1892-1973) zauzima danas u svesti i srcima pametnog, mladog i lepog sveta. „Draga mladosti različitog uzrasta! Ko od vas ne voli pustolovine? Taj neka smesta zaklopi ovu knjigu, i neka živi svoj život onako kao što se otplaćuje kredit.“ Ovim rečima se u prvom izdanju Hobita na srpskohrvatskom jeziku 1975. godine obratio čitaocima njegov sjajni prevodilac Milan Milišić, pesnik ubijen u granatiranju Dubrovnika od strane Orka 1991. godine.
Tolkinov Gospodar Prstenova je za sve one koji ga vole, a takvih nije malo i broje se u desetinama miliona, više od običnog romana. On je znak raspoznavanja, izbor po srodnosti, pogled na svet, moderna bajka, kult. Čudo od knjige koje čitaocima u izobilju nudi Fantaziju, Osvešćenje, Bekstvo, Utehu, sve ono što je Tolkin navodio kao najvažnije darove „vilinskih priča“ koje su čak potrebnije odraslima nego deci.
IŠČEKIVANJE SPEKTAKLA: Zbog svega toga može samo da se nasluti s kojom vrstom skepse i uzbuđenja se iščekivala filmska adaptacija Tolkinovog remek dela. Film je režirao novozelandski reditelj Piter Džekson (autor Nebeskih stvorenja), a na snimanje ukupno tri filma američka kompanija New Line Cinema potrošila je celih 300 miliona dolara, što je više nego duplo veća suma od uslovljene američke finansijske pomoći Srbiji za narednu godinu. Samo nedelju dana posle svetske premijere prvog dela trilogije Gospodar Prstenova – Družina Prstena 19. decembra u Londonu, izvesno je da će zarada višestruko vratiti uloženi novac. Druga dva već snimljena flma Dve kule i Povratak kralja, biće prikazani u naredne dve godine. Družina Prstena u Srbiju stiže 11. januara, tri nedelje posle njegove svetske premijere.
Fama o filmu Gospodar Prstenova počela je još od najave da se nešto ovako sprema. Interesovanje miliona Tolkinovih čitalaca, vešto održavano marketinškom kampanjom producenata, bilo je ogromno, da bi u poslednjih godinu dana vesti koje se na bilo koji način tiču filma sustizale jedna drugu.
Tako smo saznali da je Novi Zeland, na kojem se film snimao, u svoju turističku ponudu uvrstio i obilazak lokacija snimanja, od čega očekuje milionske prihode. U Torontu je organizovana izložba rekvizita, scenografije i kostima iz filma. Kanadski vebsajt theonering.net posvećen Gospodaru Prstenova, u dve godine posećen je više od 230 miliona puta. Autorov najstariji sin Kristofer (77), čuvar i tumač očeve književne baštine, koji se snažno protivio ekranizaciji Gospodara, ozbiljno se posvađao sa svojim sinom Sajmonom koji nije bio istog mišljenja, i prekinuo sve kontakte sa njim. Svi glumci filma su u znak posvećenosti celom projektu, tokom snimanja načinili tetovažu u obliku Prstena, jasno pokazujući da učešće u Gospodaru Prstenova smatraju vrhuncem svoje glumačke karijere. Na internet aukcijama cena karata za londonsku premijeru filma dostizala je fantastičnih 5.000 dolara. Ubrzo po premijeri filma, uz Harija Potera, Gospodar Prstenova je postao apsolutni hit na bioskopskim blagajnama širom sveta, gde preti da ugrozi famoznog rekordera gledanosti Star Wars.
ROĐENJE HOBITA: Priča o tome kako su nastale Tolkinove fantastične povesti Srednjeg sveta, nalik je priči o nastanku jednog drugog remek dela tzv. „omladinske književnosti“ – Ostrva s blagom. Naime, R. L. Stivenson je, videvši mapu nepostojećeg ostrva koju je izmaštao i iscrtao njegov maloletni pastorak, uzeo imena sa mape i oko njih polako ispleo priču o opakim mornarima i kovčegu s blagom, koju je onda u kišnim škotskim noćima pričao dečaku uspavljujući ga. I Tolkinovi sinovi teško su se uspavljivali, tako da je i on morao da izmišlja najfantastičnije priče, priče koje su vremenom poprimale izgled i ubedljivost mitova jednog nepostojećeg sveta. A onda se, leta 1930, desio slučaj koji je pokrenuo lavinu. „Sedeo sam i pregledao školske testove. Jedan od učenika je milostivo ostavio stranicu praznu, što je najbolja stvar koja se može dogoditi onome ko pregleda rad. Na tom praznom listu sam naškrabao: „U jednoj rupi u zemlji živeo je Hobit.“ Niti sam tada znao niti sad znam zašto. U mom slučaju imena su uvek prvo nastajala, i pokretala priču u mojoj glavi. Na kraju sam samo pomislio da bi bilo dobro da saznam šta je to Hobit i šta on radi u toj rupi u zemlji“, ispričao je Tolkin mnogo kasnije. Ubrzo je nacrtao i mapu sveta u kojem Hobiti obitavaju (tzv. Trorovu mapu), ispisao toponime, a onda se sve to dugo, na tihoj vatri, krčkalo u njemu. Nekoliko godina potom priča je počela da se raspliće sama od sebe, a pisac je imao osećaj ne da izmišlja, nego da objavljuje priču koja „negde“ već postoji. Bilo kako bilo, objašnjenje ko su i čime se bave Hobiti, stiglo je pred engleske čitaoce 1937. godine u obliku romana nazvanog Hobit ili Tamo i natrag. Desetogodišnji sin londonskog izdavača je nadušak pročitao rukopis čudnovate knjige o Vilovnjacima, Orcima, Patuljcima, Čarobnjacima, Hobitima, grozomornim čudovištima, Zmaju koji na planini čuva basnoslovno blago i jednom Prstenu, a onda ubedio oca da mora da je objavi. Uspeh je bio zagarantovan.
Hobiti su u potpunosti bili Tolkinova kreacija – mala, simpatična i lenja bića, hrabrija i odvažnija nego što se to može zaključiti na prvi pogled. „Ja sam u stvari Hobit. Po svemu, sem po rastu“, priznao je jednom Tolkin razloge zbog čega je ovoj čovekolikoj vrsti dlakavih nogu pripisao sopstvenu ljubav prema baštama, drveću, poljima, pušenju lule, kasnom ustajanju, šarenim prslucima, jednostavnoj i obilnoj hrani, ali i nesklonost ka putovanjima i svemu što podseća na francusku kuhinju. Hobiton, pitoreskni kraj u kojem žive Hobiti, idiličan je prikaz engleske provincije netaknute mehanizovanom civilizacijom, kakva je bila u vreme Tolkinovog detinjstva „kada je bilo manje buke a više zelenila“.
EPSKA FANTASTIKA: Iako je uspeh Hobita bio veliki, ono što je Tolkin u njemu ispričao bio je samo prolog za grandiozan ep koji je čekao da bude ispričan. Odmah po završetku Hobita Tolkin je otpočeo rad na Gospodaru Prstenova. Priča se nastavljala na storiju o čarobnom Prstenu koji je u prethodnoj knjizi slučajno pronašao Hobit Bilbo Bagins. Prsten je onoga ko bi ga nosio činio nevidljivim, ali je osim ove imao i druge, mnogo zlokobnije moći o kojima siroti Hobit nije ni slutio. Na početku Gospodara ostareli Bilbo je Prsten poverio na čuvanje svom rođaku Frodu Baginsu. Mračni Gospodar Sauron, otelotvorenje Zla, saznaje da njegov Prsten moći nije nepovratno izgubljen kako je mislio, pa šalje po njega svoje mračne sluge. Samo uz pomoć Prstena Sauron može potpuno da zagospodari svetom. Dobri čarobnjak Gandalf saznaje za to, i rešava da osujeti Sauronov naum i spase svet od propasti. Osniva Družinu Prstena koju čine Hobiti, Ljudi, Vilovnjaci i Patuljci, sa ciljem da uništi Prsten na jedini mogući način – bacivši ga u vatru iz koje je iskovan na Planini Usuda u dalekoj i mračnoj zemlji Mordor. Družina na putu doživljava svakojake avanture, dok sile Dobra i sile Zla otpočinju opštu mobilizaciju i spremanje za odsudni rat za Prsten koji će odrediti sudbinu sveta.
Obimnu trilogiju Gospodar Prstenova – Družina Prstena, Dve kule i Povratak kralja – Tolkin je pisao od 1936. do 1949. godine. Prva dva dela izašla su tek 1954. godine, a treći godinu kasnije. Knjiga ubrzo postiže ogromnu popularnost i postaje omiljeno štivo u trubadurskim šezdesetim – koje su između ostalog obeležili bedževi američkih studenata sa natpisom „Gandalfa za predsednika“ – a Dž. R. R. Tolkin jedan od najčitanijih pisaca svog vremena. Posle njegove smrti 1973. godine, na osnovu očevih beleški, Kristofer Tolkin priređuje knjigu Silmalirion, zbirku mitova i predanja Srednjeg sveta iz vremena koje prethodi dobu rata za Prsten, čime se ova fantastična povest zaokružuje. Od svog objavljivanja do danas, interesovanje za Gospodara Prstenova ne jenjava. Do danas je prodat u preko 50 miliona primeraka, a u jednoj anketi nedavno sprovedenoj među britanskim čitaocima proglašen je za najbolji britanski roman XX veka. Kod nas se prevod Gospodara Prstenova pojavio 1981. godine. Za veliki uspeh Tolkina kod nas, zaslužan je pored Milana Milišića, i Zoran Stanojević koji je maestralno preveo Tolkinovu trilogiju.
STVARANJE SVETA: U Hobitu, Gospodaru Prstenova, Silmalirionu i drugim manjim knjigama, Tolkin je do najsitnijih detalja izmaštao čitav jedan svet, sa njegovom geografijom, istorijom, religijom i lingvistikom, potrudivši se da mu da i ozbiljnu „istorijsku“ ubedljivost. Tako se, zahvaljujući indicijama autora, vreme odigravanja rata za Prsten može smestiti u peti milenijum pre nove ere. To je kraj Trećeg razdoblja (po Tolkinovom računanju vremena), period u kojem na istorijsku scenu sve smelije stupa jedna naročita vrsta – Ljudi, rasa kratkog veka, sklona bolestima i propadanju. Sa druge strane, mnoge druge vrste nestaju, a Vilovnjaci, Patuljci, Orci, Enti polako se gube u lavirintima ljudske mitologije. Tolkin zapravo izmaštava tzv. istorijsku osnovu iz koje će se kasnije razviti mitovi i predanja. Tako na primer Patuljci ili Vilovnjaci iz legendi mnogih naroda kod Tolkina postaju narodi iz pradavnine koji su zaista postojali, živeli i iščezli, a sećanje na njih vremenom se pretvaralo u legendarne priče za manju i veću decu.
Tolkin je, baš kao ranije i Milton, smatrao da se, što se tiče mitova i legendi, Engleska nalazi na „siromašnoj geografskoj širini“. Za njega u pričama iz starine nije bilo ničeg vrednog izvorno engleskog. Zato se, po njegovim rečima, rešio da stvori „jezgro manje-više povezane legende, koja bi se protezala od velike i kosmogonijske do nivoa romantične bajke – legende koju bih mogao da posvetim jednostavno: Engleskoj, mojoj otadžbini.“ Veličinu ovog poduhvata zgodno je opisao jedan od najvećih postojećih „tolkinologa“ Dejvid Mej: „To je kao da je Homer, pre no što je napisao Ilijadu i Odiseju, prvo morao da izmisli celu grčku mitologiju i istoriju… U velikoj meri Tolkinova izmišljena mitologija u popularnoj uobrazilji definitivno je postala mitologija Engleske. Osim toga, to je sigurno najsloženiji i najdetaljniji izmišljeni svet u celokupnoj književnosti.“ U ostvarivanju svoje namere Tolkin se napajao sa najraznovrsnijih izvora. Najviše je koristio motive iz skandinavske i germanske mitologije uključujući njihove srednjovekovne i moderne obrade, ali i motive iz keltskih, saksonskih, karolinških, arturijanskih, grčko-rimskih, biblijskih i istočnjačkih legendi. Jezik u njegovim knjigama obiluje neobičnim etimologijama koje vode do zaboravljenih keltskih i staroengleskih reči, a fantastična imaginacija oksfordskog poliglote i profesora staroengleskog stvorila je čak i posebne jezike, narečja i pisma Srednjeg sveta.
ŠTA JE PISAC HTEO DA KAŽE: „Većina nas vodi dosadne živote, pa je tako sedeti i čitati nešto što vas odvodi iz ove stvarnosti veoma privlačno“, plastično je opisao svoju fascinaciju Tolkinovim „vilinskim pričama“ jedan njegov obožavalac. I zaista, nema knjige koja će vas od stvarnosti odvesti dalje nego što to može Gospodar Prstenova. Ipak, vrednost Tolkinovog fantastičnog epa ne iscrpljuje se sa eskapizmom. Da priča o Hobitima u sebi sadrži onu vrste arhetipsko-simboličkog naboja kakav ima svaka istinska bajka tome svedoče emocije sa kojima u sećanju iskrsavaju scene iz romana, kao što su Stara šuma Toma Bombadila, vilinska „dolina pevajućeg zlata“ Lotlorijen, strašni juriš Enta na Sarumanov Izengard, ili tuga povratka odraslog, sazrelog, i Zlom obeležnog Froda Baginsa u rodni Hobiton.
Mnogo je rasprava napisano o tome šta je Tolkin hteo da kaže svojim delom, i da li je, s obzirom na vreme nastanka romana, kreirajući likove zlih Orka, mislio pre na naciste ili na komuniste. Tolkin, ratni veteran iz Prvog svetskog rata koji je u bici na Somi izgubio sve svoje prijatelje, otpisivao kako iz dna duše ne trpi alegoriju niti knjige „sa tezom“, za razliku od istorije, istinite ili izmišljene, „s njenom primenljivošću na mišljenje i iskustvo čitalaca“. O filozofiji hobitizma je za vreme rata pisao svom sinu Kristoferu, pilotu R.A.F.-a i svedoku nastajanja romana: „Pa, tu si jedan Hobit među Uruk-hajima (divovska vrsta zlih Orka). Sačuvaj svoj hobitizam u srcu, i misli da su i sve priče takve kada si ti u njima.“ Drugom pak prilikom o ishodu rata slutio je da „u stvarnom životu stvari nisu tako jasne kao u priči, a mi smo počeli s previše Orka na našoj strani.“ Iako nije gajio simpatije prema sovjetskoj Rusiji, vremenom se njegova lična netrpeljivost usmeravala prema bečkom moleru i slikaru amateru negujući „goruću ličnu mržnju prema tom zajapurenom, malom neznalici Hitleru, koji ruši, izopačuje, zloupotrebljava i čini zauvek prokletim taj uzvišeni severnjački duh, vrhunski doprinos Evropi, koji sam uvek voleo, i pokušavao da predstavim u pravom svetlu.“ Osim političkog, Gospodar Prstenova je tumačen i u filozofskom, religioznom, kulturološkom pa čak i ezoteričnom ključu, u kojem su boje odeće junaka Tolkinove povesti simbolički određivale njihovu alhemijsku vrednost.
Kompleksnost dela decenijama je odvraćala i one najambicioznije od pokušaja prebacivanja knjige u neki drugi medij, iako je sam Tolkin još za života prodao autorska prava za filmsku adaptaciju. Fijasko animiranog filma iz 1978. godine samo je utvrdio nevericu u mogućnost transponovanja Tolkinovog književnog remek-dela u film. Sve do hrabrog pokušaja Pitera Džeksona.
VERNOST KNJIZI: Prvo pitanje koje postavljaju zaljubljenici knjige jeste koliko se reditelj i scenarista držao izvornika? Piter Džekson, inače i sam veliki ljubitelj Tolkinovog dela, radio je sa saradnicima na scenariju tri godine, i pri tome se uglavnom držao knjige. Čak dotle da Vilovnjaci u filmu govore i Tolkinovim „vilovnjačkim“ jezikom koji je naknadno titlovan na engleski. Ipak, za one najokorelije fanove Tolkinove knjige jedan detalj je unapred opredelio odnos prema filmu – izostajanje iz scenarija jednog od najzanimljivijih epizodista i ličnog favorita autora ovog teksta, lika Toma Bombadila. „Glavni razlog za ovo nije samo minutaža ili ritam priče, već jednostavan narativni fokus… Epizoda sa Bombadilom ima malo veze sa Sauronom i Prstenom, toliko da teško opravdava vreme na platnu“, vajkao se Džekson, dok su se na internetu formirali mnogobrojni „odbori“ za vraćanje Toma Bombadila u scenario sa obrazloženjima da Gospodar Stare šume nije samo jedan od epizodista, već i jedini lik na koga mračna moć Prstena nema nikakvog dejstva, za šta postoje duboki i ozbiljni razlozi koji otvaraju čitave nove značenjske slojeve romana. Ovo je samo najkrupnija od zamerki koje stižu na račun autora projekta. Naravno da film i književnost nisu isti mediji, a dosadašnja iskustva u ekranizovanju velikih književnih dela, uz par izuzetaka, bila su najčešće porazna i po knjigu i po film. „Namera je da film bude ne preterano dečiji ni preterano mračan… dobra, solidna i inteligentna akciona avantura sa dubinom“, objašnjavao je Džekson, dodajući da su njegove reference što se tiče tona ili atmosfere koju teži da postigne u filmu ilustracije koje je za Tolkinova izdanja pravio Alan Li i sam angažovan na dizajniranju filma. Svoj odnos prema Tolkinovom delu Džekson je uzrazio rečima punim pijeteta: „Ne treba da izjednačavati film i knjigu, niti će film ikada biti sve ono što jeste Gospodar Prstenova. Gospodar Prstenova jeste, i uvek će biti, prelepa knjiga – jedna od najvećih ikad napisanih. Bilo koji film će biti samo interpretacija knjige. U ovom slučaju moja interpretacija.“
Ovdašnjoj publici je samo ostalo da sačeka domaću premijeru, i sama se uveri koliko je fim veran duhu knjige i doseže li iole do one monumentalnosti koju sadrži Tolkinov roman. Prve reakcije bile su veoma povoljne, ali slučaj Harija Potera nalaže oprez, jer se ispostavilo da prvim izveštačima ne treba mnogo verovati. Ipak, izvrsna podela uloga (Šon Bin, Šon Astin, Liv Tajler, Kejt Blanšet, Kristofer Li), naročito u pogledu Nosioca Prstena Froda Baginsa kojeg igra malo poznati Elaja Vud, kao i trejleri koji najavljuju film deluju ubedljivo, i obećavaju pravi praznik za oči.
Bilo kako bilo, pre nego što krenete u bioskop, preventivno može da vam posluži izjava jedne od učesnica u nekom od bezbrojnih internet foruma na ovu temu: „Slike koje ja imam u glavi dok čitam knjigu lepše su od svih onih koje mi trula holivudska industrija može namolovati.“
