Veseli pakao pičvajza

Izložba Veseli pakao poezije otvorena je 29. novembra ove godine, upravo i namerno na Dan republike, na rođendan domovine Vojislava Despotova. Veliki natpis/citat na zidu izložbe objašnjava zašto: “Jugoslavija je sredina u kojoj sam rođen, u kojoj sam radio i u koju sam verovao. Pre dvadeset godina nisam ni znao da su republike ustavni delovi Jugoslavije”, reči su Despotova iz 1989. godine.

foto: marko ercegović

Sve što je izloženo na ovoj postavci koja je za javnost otvorena do 12. januara 2025. godine, godine u kojoj će se navršiti četvrt veka od kada veliki umetnik više nije sa nama, nije slučajno. Izabrano je velikim znanjem istoričara umetnosti i kustosa ove izložbe Nebojše Milenkovića, koji nam je isto tako u prošlosti predstavio istoriju situacione umetnosti kojom su se, između ostalog, u Novom Sadu bavili Bora Vitorac i Dragan Pavlov (Dei leči), o Vujici Rešinu Tuciću, Vladimiru Kopiclu, Balintu Sombatiju, Slavku Matkoviću i koji je napisao i studiju “Zbogom, avangardo”, o novosadskoj i jugoslovenskoj umetničkoj avangardi od 1968. do 1972. godine (tematski broj časopisa “Gradac”) i drugo.

Na pitanje po čemu je Despotov za njega bio poseban umetnik u okviru svih onih koji su činili avangardnu umetnost u drugoj polovini 20. veka u Novom Sadu, Milenković za “Vreme” ističe: “Vojislav Despotov je možda naš prvi pesnik koji je shvatio kako poezija ne pripada književnosti – ili, ako i pripada, da bi je odande hitno trebalo izmestiti. Sinonim za Despotova mi je upravo ta posvećenost, proširivanje granica teksta gde se, po samom autoru, eksperiment u tekstu pretvorio u eksperiment egzistencije i – uspeo! Njegov doprinos novim umetnostima je višestruk – kao stvaraoca, prevodioca, izdavača privatnih časopisa/fanzina i unikatnih knjiga u ograničenom broju primeraka – ali, pre svega senzibilitetom. Duhom avangarde i stalnog prekoračenja granica u svemu što je radio. Ako Nabokov tvrdi da je pisac jednako stil, onda bi kod Despotova najvažniji bio duh. Igrivost. Nekonvencionalnost. Gotovo programsko odbijanje da bude deo tradicije mrtvog pevanja i mrtvog mišljenja”.

foto: marko ercegović

Ova izložba zaista stavlja akcenat na manje poznate oblasti rada ovog umetnika: bavljenje vizuelnom i konceptualnom umetnošću, izdavanje art časopisa tokom 1970-ih te izradom i izdavanjem unikatnih knjiga umetnika, uglavnom u jednom primerku, performansima… Jedna posetiteljka je, gledajući fotografije performansa Despotova u Zagrebu početkom sedamdesetih, prilikom kojeg je svoju knjigu spustio u gradsku kanalizaciju, prokomentarisala: “U to vreme mi to nismo zvali performans. To smo zvali ‘pičvajz’”. Interdisciplinarna, kao što je to bio i sam opus Vojislava Despotova, izložba Veseli pakao poezije ukazuje na kompleksne veze između književnosti/poezije/proze i vizuelne umetnosti, sve u okviru proširenog pojma/polja kulture. Kao pisac u čijim romanima možda ključnu ulogu imaju fusnote – Despotovljeve marginalije bacaju novo svetlo na ovog autora predstavljajući nam ga kao totalnog umetnika. Dokumentarnost ove izložbe je neprocenljiva, naročito s obzirom na činjenicu da su izložene stvari iz porodične i arhiva prijatelja i saradnika Vojislava Despotova.

ČETIRI LJUBAVI

O samoj postavci Nebojša Milenković je govorio i na svečanom otvaranju izložbe: “Pokušao sam učiniti vidljivim četiri velike Despotovljeve ljubavi. Prva je ljubav prema porodici – supruzi Milici i deci Điti i Nemanji – i prijateljima, gde posebno ističem njegovo prijateljstvo i duhovno bratstvo s Vujicom Rešinom Tucićem, zatim i sa Slavkom Matkovićem. Druga je ljubav prema poeziji, odnosno tekstu. Tačnije, proširenim područjima teksta. Treća, posebno apostrofirana ljubav je njegova naklonjenost američkoj kontrakulturi: kroz umetničke radove, prevedene i objavljene knjige a, prevashodno kroz uređivanje i izdavanje časopisa “Hey Joe” 1990/91. u vremenu kad u našem društvu, pa i kulturi, ‘cveta’ ksenofobija, a posebno antiameričko raspoloženje, Despotov kao istinski kosmopolita rešava da ne prihvati takozvanu realnost. Taj njegov gest bio bi ekvivalentan tome da danas, recimo, u zapadnoj Evropi neko pokuša da štampa časopis posvećen ruskoj kulturi i književnosti. Što, kao koncept, uopšte ne bi bilo loše. Naposletku, poslednja, četvrta ljubav Voje Despotova bila je kafana i ona na izložbi takođe nije preskočena…”.

...

Kao totalni umetnik, Vojislav Despotov lično je ilustrovao vlastite knjige – izložene su ilustracije iz romana Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata, objavljenog 1998. godine.

Knjigu Dnjižepta bibil zizra uhunt koju, po samom autoru, čine elementarne pesme, jezička i vizuelna supstanca doživljaja, objavio je ŠKUC u Ljubljani 1976. godine. Ovu knjigu reizdala je Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu 2003. godine. Na izložbi je izloženo i pismo Despotova Slavku Matkoviću u kojem on objašnjava kako treba čitati/gledati ovu knjigu. Ručno, uz makaze i lepak, 1968. i 1969. godine Despotov izrađuje knjige umetnika u 29 primeraka. U projektu nazvanom SEME/KOREN/CVET/PLOD izašlo je desetak knjižica. Izložena je knjiga Kalendar duše iz 1969. godine koja je izrađena u 30 primeraka.

foto: marko ercegović

PRIJATELJSTVO

Vujica Rešin Tucić je u tekstu na vest o odlasku Vojislava Despotova zapisao, između ostalog, i da su se s vremenom, svi istinski veliki pesnici današnjice našli pred zidom. “Taj zid zatekao sam i čitajući poslednju knjigu Vojislava Despotova. On nas u njoj podučava da se kroz zid ipak može proći – tajna je u tome da čovek mora biti dete”, i na kraju tog teksta zaključuje da je Despotov voleo i bio voljen, krećući se između praznog lista hartije i plave pustoši kompjuterskog ekrana. Vujica za sebe kaže da je on sam na tom putu negde zastao, kao senka na zidu kroz koju je Despotov prošao.

Za Voju su kolege govorile da je uvek bio prvo lice jednine. Nije bio od onih koji pevaju u horu, već solista. Nije se svrstavao u kolektive, već je vazda bio pojedinac, a s godinama je postajao institucija za sebe. Stoga je put kroz vitrine na izložbi doživljaj za sebe. Na primer, početkom 1970-ih, Vojislav Despotov bavi se izdavanjem samizdat časopisa “Neuroart” – časopisa za nervoznu umetnost sa Dušanom Bjelićem, “Pesmos” i “Kontaktor 972” sa Slavkom Matkovićem i članovima grupe Bosch + Bosch. U publikacijama se akcentuje ideal prolaznosti i programski sračunata efemernost efekata koje proizvodi avangarda 70-ih. Časopisi su umnožavani u malom broju primeraka i rasturani unutar kruga duhovnih istomišljenika. Pored toga što su unikati, sadržali su i programsko načelo postepenog nestajanja – tako “Neuroart” svakim brojem izlazi u sve manje primeraka, sve do nultog broja kada prelazi u domen čiste ideje. Strip table iz “Neuroarta” su sada prvi put izložene.

foto: marko ercegović

O duhu vremena, odnosima, nadama i iluzijama članova pokreta kom je Despotov pripadao svedoči i lična prepiska koju je vodio sa pesnikom i bliskim prijateljem Vujicom Rešinom Tucićem. Prepiska, umetnička akcija Vujičinog zakopavanja Despotovljeve knjige u pesak Deliblatske peščare, kao i sudska presuda njima dvojici zbog “remećenja javnog reda i mira” od 28. februara 1986. godine jer su 6. novembra prethodne godine išli oko pola dva noću i “na sav glas pevali: ‘I mi pederi smo ljudi’ u Dunavskoj ulici” …. U presudi piše da imaju obojica za to platiti po 2000 dinara ili im sledi zatvorska kazna i da su se pravdali time da su “malo više popili jer su slavili objavljivanje knjige”.

Prema kritičarima, Vojislav Despotov je uvek pripadao stvaraocima višestruke vokacije. Bio je primarno pesnik, ali se bavio i graničnim formama verbalne i vizuelne umetnosti, prevodilaštvom, esejistikom, prozom, uređivanjem časopisa i u svemu tome je uvek bio nov i neobičan. Vrlo blizak samom jezgru naše neoavangarde, jedan od njenih “promućurnih zatočenika”, razvijao je posebnu naklonost ka kreativnom značenju iz temelja, iz nultog tradicijskog nivoa gde nijedna konvencija nije pošteđena bespoštedne sumnje i gde se biće teksta razlaže na sitne sastavne delove – tekstove “atome”, od kojih započinje gradnja sasvim novih “molekula”. Njegova potreba za uvek novim počecima, preuređenjem i poezije i umetnosti uopšte, smatra se ključnom odlikom njegovih tekstova. Objavio je dvadesetak knjiga (uglavnom poezije i proze). Priredio i preveo mnogo više. Uređivao i časopise “Ulaznica” (Zrenjanin) i “Transkatalog” (sa Vladimirom Kopiclom, Novi Sad), te “Glasilo pijanaca, umetnika i nostalgičara iz kafe galerije Most” (Novi Sad). Pokretač je izdavačke kuće “Četvrti talas”. U kolekciji MSUV čuva se šest njegovih vizuelnih radova (kolaža) iz 1970-ih. Neposredno nakon završetka promocije svog poslednjeg romana, preminuo je u Beogradu 19. januara 2000.

ODLAZAK SA KNJIŽEVNE VEČERI

Na izložbi se mogu poslušati i snimci nekoliko intervjua koje je Despotov davao novinarima. Jedan od istorijskih je i onaj TV intervju Mići Jokiću koji je pričao zajedno sa njim i Vujicom Rešinom Tucićem. Na izložbi se mogu čuti na audio-zapisu i delovi iz njegovog poslednjeg intervjua koji je dao novinarki Radija B92, neposredno nakon promocije romana u Kulturnom centru Beograda 18. januara 2000. godine. Vojislav Despotov je preminuo sutradan od posledica moždanog udara nakon promocije i tog intervjua.

foto: marko ercegović

Bila je to, maltene, “smrt s nogu”. Pri kraju davanja tog intervjua pao je, udaren kapljom, posle čega nije dolazio k svesti do preminuća. Bila je to, dakle, skoro baš ona njegova, skroz-naskroz književnička smrt koju je, još 1977. godine, u knjizi Trening poezije, bio upisao u pesmu Pišem pesme: “Pišem pesme. Boli me glava. Pišem pesme./Boli me stomak. Pišem pesme. Povraćam./Pišem pesme. Zovem hitnu pomoć. Pišem pesme./Odvode me u bolnicu. Pišem pesme. Na usta/mi stavljaju hloroform. Pišem pesme./Operišu me. Pišem pesme. Neću preživeti./Pišem pesme”. “Bila je to, zapravo, ‘u dlaku’, ona ista smrt koju je, 1994, u knjizi Deset deka duše, upisao u pesmu Stvari su došle na svoje mesto”, zapisao je Boško Ivkov o njegovoj smrti i dodao da je Vojislav Despotov umro od onoga od čega je i živeo; od visokog napona življenja. U jednoj svojoj, sad već davnoj pesmi – jer posle smrti sve je davno – bio je napisao i ovaj stih: “Majko, rasprsnuću se kao ‘Čelendžer’!…”

Ono što je najbitnije, to je da je Muzej savremene umetnosti Vojvodine ovom izložbom učinio da posle smrti ne bude sve tako davno i da se sve to pokaže javnosti. Vojislav Despotov je to zaslužio jer je bio, u svakom smislu, Neočekivan čovek, a to je, da podsetimo, bio naslov knjige eseja u stihovima u izdanju “Stražilova” 1991. godine.