Biljana Srbljanović nije više autor nekoliko značajnih drama, ona je sada već autor jednog značajnog opusa, u kome treba pratiti veoma promišljen i brižljiv razvoj dramske forme. Analizi tog razvoja posvećujemo uvodni deo teksta, jer znamo da ona mnogo ne zanima običnog čitaoca novina i ljubitelja pozorišta (pa da je odmah skinemo s dnevnog reda). Dakle, razvijajući dramsku formu koju je postavila u komadu Amerika, drugi deo, autorka je i u drami Skakavci veliku pažnju posvetila tekstu didaskalija – s duhovitim, mudrim, brižljivim, suptilnim i jezgrovitim opisima fizičkih i mentalnih prostora – pa su tako pripovedački delovi dobili autonomnu literarnu vrednost. Radikalan pomak na planu dramske forme, koji je ostvaren ovim probojem pripovedačkog, potvrđen je još nekim inovacijama; nasuprot matematički preciznim i metaforičnim postavkama priče iz njenih ranijih dela, u ovom komadu se javlja labava i fragmentarizovana struktura. Ali, to je samo prvi utisak, jer se ispod površinske nepovezanosti pronalaze diskretne kopče među dramskim tokovima, a njih autorka konkretizuje u sceni večere, koja liči na „obaveznu scenu“ iz klasično pisane drame. Komad Skakavci predstavlja, dakle, značajan pomak na planu forme, ali ne i potpuni raskid s prethodnom fazom u delu Biljane Srbljanović.
Kontinuitet se prepoznaje i na tematskom planu; kao i u Porodičnim pričama, i u Skakavcima je središnja tema vezana za porodične odnose i sukob generacija, samo što su ovde deca tridesetogodišnjaci, a roditelji sedamdesetogodišnjaci. Obrada ove teme zasniva se na jednom radikalnom paradoksu: mladi su postali stari, umorni su, depresivni i uplašeni od prvih znakova starenja, dok su se stari nekako podmladili, jer su neobično žilavi, vitalni, drčni i ambiciozni. Ovakav odnos snaga između generacijskih „formacija“ ukazuje na to da komad Skakavci, nasuprot nekim tvrdnjama koje su pratile premijeru, ima šire, društvene i političke implikacije. Putem malih i intimistički intoniranih priča iz porodičnih odnosa, autorka sintetizuje „globalnu metaforu“ jednog nakaradnog sveta (on se samo uslovno može odrediti kao „patrijarhalan“) u kome su žrtve i mladi i stari; mladi zato što ne mogu da se oslobode roditeljske diktature (čak i onda kada sprovode lapot), a stari zato što žive u zemlji bez pouzdanih vrednosti, u kojoj moraju, do poslednjeg daha, očajnički da traže priznanje i podršku svog najbližeg okruženja.
Iz prethodne analize ne treba izvoditi ishitrene zaključke; društvena kritika ovde nije dominantna, a autorka nikome ne sudi; ona samo, poput Čehova (eto poređenja koje će je izludeti!), prikazuje, razume, a možda i voli svoje junake koji imaju dosta mizeran ljudski sadržaj. I sam sukob generacija nije toliko bitan u odnosu na jednu neuporedivo veću temu koja prožima sudbine svih junaka; to je tema starenja i suočavanja sa smrću. S izuzetkom Nadežde, tog gotovo simboličnog lika, svi ostali se suočavaju, i to neuspešno, s različitim oblicima umiranja: demencijom, društvenim zaboravom, nebrigom rođene dece, gubitkom mladalačke lepote… U prikazu te najveće životne bitke, koja je unapred izgubljena, Biljana je surovija nego ikad; ova tvrdnja je samo polovično tačna, jer se, paralelno sa surovošću, razvija i neka dirljiva nežnost koja, u katalogu brojnih vrednosti ove drame, ipak izbija na prvo mesto.
U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, reditelj Dejan Mijač se mnogo uspešnije nego u postavci komada Amerika, drugi deo nosio sa vrlo složenim izazovima dramskog rukopisa Biljane Srbljanović. Tehnički izazov koji postavlja drama Skakavci – veliki broj promena – Mijač je rešio tako što se cela radnja odigrava na rotaciji na kojoj su, scenografskim rešenjem Juraja Fabrija, tačno označeni različiti društveni miljei drame (to precizno socijalno označavanje odlikuje i kostime Lane Cvijanović). Pored scenskog rezultata, ovo rešenje ostvaruje i estetičku funkciju; rotacija postaje metafora vremena, odnosno bezuspešnog egzistencijalnog batrganja u krugu, kojim se vreme (čitaj smrt) ne može da zaustavi. Ali, brižljivo iščitavajući stilske odlike komada, Mijač ovim rešenjem ne razvija direktnu i oštru scensku metaforu; on njime više evocira neku setnu atmosferu primerenu središnjim temama drame (prolaznost, starenje, umiranje). Sličan emocionalni štimung reditelj postiže i još nekim scenskim intervencijama, kao što je završni, „kružni“ defile, ili koreografisana scena Maksimove smrti. Pored emocionalnog štimunga, ovakva postavka diskretno nagoveštava i oniričku dimenziju ovog prosedea, onu koja je Mijaču izmakla u postavci Amerike II. Značajan doprinos takvoj scenskoj zamisli dao je i video-rad Borisa Miljkovića, koji prostorno locira radnju, ali je i oneobičava i poetizuje.
Ipak, kako se i očekivalo, Mijač je najveći rezultat postigao u radu s glumcima, u artikulaciji dramske radnje koja je, u njegovom viđenju, dobila gustinu klasičnog komada i neki čehovljevski spoj ironije i emocionalnosti. Tako se, recimo, u predstavi prepoznaje nešto što u čitanju može da nam promakne; ovde, ipak, postoji glavni lik i to je Nadežda, koju je Isidora Minić igrala tačno i uverljivo, kao otvorenu, životnu i zdravu, ali i nekako tužnu osobu. Njen partner Vojislav Brajović je ubedljivo i sa osećanjem mere doneo lik „televizijske ikone“ Maksa, koji se ozbiljno i temeljno bavi samo sobom. U „seniorskoj kategoriji“ izdvojili su se odlična Renata Ulmanski (Gđa Petrović), koja je u potresnoj nemoj sceni sublimisala svu muku roditeljstva i sav čemer starosti, i Nikola Simić koji je, u svedenom i blago komičnom izrazu, tumačio G. Simića kao tužnog kandidata za akademika i usahlog starca sa još po kojom neusahlom ambicijom i (ljubavnom) željom.
U „kategoriji juniora“ (krajnje uslovno određenje), isticali su se Boris Isaković kao Milan, čovek koji čezne da ga porodica prihvati i poštuje, iako i prema njima i prema sebi oseća gađenje, i Maša Dakić u odličnom, plastičnom prikazu Alegre, deteta-monstruma koje budi snažnu želju da mu zavrnete šiju… Nepravedno bi bilo preskočiti i bilo kog drugog glumca; Aleksandru Janković kao izafektiranu, sebičnu i priglupu Dadu, Jasminu Avramović kao oporu i nesrećnu Žanu, Radeta Markovića kao senilnog G. Jovića, Miodraga Radovanovića kao prpošnog G. Ignjatovića i Svetozara Cvetkovića kao Fredija. Bilo bi potrebno da se vremenom malo ispolira i iznijansira glumački izraz: da se ne ilustruje pripadnost nižim slojevima, da se izbace nepotrebni zavičajni akcenti, da se ne prenaglašava izafektiranost ili blaziranost… Ove primedbe nisu „personalizovane“ (ko treba, on će se i prepoznati), da se ne bi kvarilo zadovoljstvo umetnicima koji su napravili veliki i značajan posao.
