Vesele-le sedamdesete

Dimenzije/mogućnosti globalnog rokerskog, pa i uopšte muzičkog tržišta pokazuju i isključivo (ili bar prvenstveno) novcem motivisani poduhvati među kojima su post-mortem eksploatacije posebna vrsta. Beograd je prošlog vikenda najzad dočekao i Tin Lizi (Thin Lizzy, dalje: TL) bez Fila Linota (Phil Lynott). Složeniji od posthumnih rasprodaja bola, ovakvi poduhvati logična su posledica trendova s nosačima zvuka/slike: obrade, kompilacije, obnovljena izdanja, prepakivanja, remiksi, prenošenje na nove formate/tehnologije pa sve-nabrojano-ponovo… dovoljnim tiražima prosto izazivaju bilo kog preživelog, makar i slučajnog prolaznika kroz postavu slavnog sastava, da povede zombi-bend u kolo.

Da se to desilo TL – nekada davno ohrabrujućem primeru male grupe iz unutrašnjosti koja veruje da mora uspeti ako po receptu izdrži bar pet godina i isto toliko LP-ploča, pri tom uporno nastupa i kvalitetna je uživo – tužno je, ali ne i slučajno. Dablinci osnovani ‘69. kad je par poznih svirača nekad Van Morisonovih (Morrison) Them ubedilo tamnoputog, kovrdžavog Linota da se udruže i praše keltsku muziku, TL su i pre prerane smrti svog vođe (‘86, sa svega 36 godina!) promenili članova otprilike kao Time Dade Topića; posebno gitarista, ali ni izdaleka dovoljno dobrih i značajnih da se porede s Yardbirds. E pa upravo poslednji/najmlađi (od ‘82) pred gašenje pravih TL – Džon Sajks (John Sykes), tada na proputovanju iz Tygers Of Pan Tang u Whitesnake – posle niza omaž-okupljanja, ‘96. poveo je „obnovljene“ TL u stalni status. Čak i oponaša Filov glas/pevanje, a najtrajniji gitarista TL – od kad su postali kvartet ‘74, tad pridošlica iz SAD – Skot Gorem (Scott Gorham) daje uverljivost. Tako i deluje zaštitni znak svirke TL, melodični gitarski dvojac koji nikad nije dostigao npr. maštovitost njihovih ispisnika Wishbone Ash, ali je uticao na Novi talas britanskog teškometalnog roka (otud je i Sajks potekao), od Iron Maiden naniže.

Posle narkomanskog odlaska Fila Linota, više nema njegovog čupkavog basiranja, razbarušenog stila, ni novih pesama sa životnim stihovima niskog porekla; niti može biti propalitetskog šarma retkog Crnca u čvrstom (eng. hard) roku – iako svojevremeno umotan u priču da je irski Ciganin, Fil je sin Afro-Brazilca. Današnjim rečnikom, TL su počeli kao multikulti, članstvom s obe strane irske granice i iz obe/konkurentske tamošnje veroispovesti. TL bez Linota i našeg nedavnog gosta Gerija Mura (Gary Moore) je kao SRS bez Šešelja i Nikolića, ali pesme i klasični zvuk nadživljavaju. Doduše, ritam-sekcija je previše upeglala svoj deo, naročito rent-a-basista, diskretni Frančesko di Kosmo (Francesco DiCosmo, od mlađeg Zape do Evanescence). No bolje i to nego napadni Tomi Oldridž (Tommy Aldridge, od Black Oak Arkansas do Whitesnake, s raznim gitar-herojima u međuvremenu), u svoje doba pionir korišćenja dva bas-bubnja istovremeno, koji je smarao priglupom solo-deonicom sklepanom od tehničkih vežbica bez trunke muzikalnosti, završno sa golorukim bubnjanjem. Ali upravo su takve egzibicije najviše palile mlađi deo publike u dobro popunjenoj drvenoj/drevnoj sali Doma sindikata, pa je sreća da Sajks nije otklizao u teškometalno soliranje.

Ulaznice po 1200–1500 din. platili su i stariji ljudi mojih godina, oni koji su za TL čuli još kad je taj trio uveo svoju narodnu Whiskey In The Jar u rokenrol i na top-liste (‘72/’73), i koji su od ‘76. i šestog LPa Jailbreak u domaćim prodavnicama kupovali licencna izdanja njihovih albuma, odakle i stoji većina izvedenog repertoara (singlovi Waiting For An Alibi, Don’t Believe A Word, Dancing In The Moonlight… ali i albumske Emerald, Cowboy Song, Still In Love With You itd.). Žestoko je počelo baš pesmom Jailbreak, a kad su se oprostili i izašli posle jedva sat vremena i drugog hita s ovog klasičnog rokerskog ostvarenja, Boys Are Back In Town, neizbežno je iznuđivan bis. Promuljali su i Black Rose da namaknu ukupno 80 minuta tezge, ostavivši dosta nezadovoljnih bez Sigerove Rosalie, čak i bez Whiskey In The Jar koji su u proteklih 35 god. obradili i U2, Pogues, Pulp, Smokie, Belle & Sebastian… i Metallica, za Grammy-nagradu ‘98.

Bolje da su došli ikad nego…? Pošten, prijateljski tribute-sastav (od kojih inače Srbija vrvi) koji ponekad objavi i koncertni album, kao da čuveni Live And Dangerous (‘78) nije sve rekao? Nadam se samo da od svega ovoga zdrav prihod uživaju bar Linotova udovica i dve kćeri, kojima je posvetio neke od svojih najlepših pesama (Sarah, Cathleen).

A postojalo je i vreme kad je Vlatko Stefanovski likom podsećao na (bleđeg) Fila Linota… Redovan i rado viđen izvođač u Beogradu i posebno u Sava centru, nekad sa Leb i sol a posle u raznim postavama, ovog puta nije hteo da propusti priliku da nam se pohvali saradnjom s jednim od svojih mladalačkih idola. Vrsni gitarista Jan Akerman (Akkerman) u prvoj polovini ‘70ih s holandskom grupom Focus i finim, pametnim albumima držao je lekcije nabujalom anglosaksonskom simfo-roku, progresivnom roku i sličnim pretencioznim mutacijama, konceptualnim ali neretko slabo potkovanim. Nažalost, već ‘76. napustio je Focus i nastavio smirenu karijeru virtuoza na margini, baveći se i elektronskom avangardom i srednjovekovnim muziciranjem na instrumentima sličnim gitari, ali npr. ne upuštajući se ni blizu obnovljenog Focusa. Za razliku od nastupa kod Bugojna, za holandske vojnike u SFOR-u pre par godina, učestvovanje na festivalu u Skoplju dovelo je do ukrštanja gitara sa Stefanovskim, a nedavno i do snimanja zajedničkog bluz-albuma Thunder From The Blue Sky, te do niza koncerata po Hrvatskoj.

Akerman je bluz svirao 60-ih, pre Focusa, a posle mu se vraćao kroz džez. Vlatko je u ranom razdoblju Leb i sol sklonost ka Piteru Grinu (Peter Green) iskazivao dopunjujući koncerte ponekom bluz-baladom, no ako postoji nešto u čemu je kao muzičar slab – to je onda baš bluz. Tehničarski pristup i pretovar egotriperskim solažama obeležili su prvih 45 minuta ovog koncerta, bez obzira da li se Stefanovski bavio sečom kao Hoochie Coochie Man ili tkanjem kao Stormy Monday. Njegovo pevanje bluza jedva je prosečno, ritam-sekcija dopunjena klavijaturistom Damirom Imerijem davila je kao da ovakvu muziku nit’ razume niti je se tiče, a kad im se stidljivo priključio g. Akerman iskrslo je i pitanje uljudnosti zvezde večeri kao domaćina. Ne na rečima, nego u notama – koliko će uopšte dopustiti uvaženom gostu da (se) pokaže, sopstvenim tonom i neobično konstruisanim deonicama, pred olako napaljenom publikom (oko 2500, s ulaznicama 1000–1500 din.).

Naglo poboljšanje nastupilo je kad su na pozornici ostala samo dvojica gitarista. Minijaturna obrada Amazing Grace otkrila je kako se ostvaruje san pubertetlije zarobljenog u telu vrhunskog gitariste – Vlatko solira, a Jan Akerman mu svira pratnju. No, onda su intonirali instrumentalni hit Sylvia, Holanđanin kao da se razbudio, pojačao, i uz kompletan sastav odgrmeo prvi hit Focusa, Hocus Pocus: singlovi uz koje su na žurkama skakali, a kod kuće se otvorili ne-pevačkim numerama neki od onih koji su 70-ih imali 17–27 godina. Vredelo je čekati ove trenutke, i podsetiti se da su te čarolije odjekivale i pojedinim Biskama R.M. Točka. Bez Jana, Stefanovski i sad motivisana ekipa u drugom delu razbrajali su nam svoje narodne ritmove, od Makedonskog devojčeta do Kalajdžiskog, do tačke gde brzina svirke s razlogom poprima estetske odlike. I dinamički je bilo pouka Focusa, a smirenje je došlo s Gipsy Song kroz koju se vratio i Akerman.

Bisevi kvarteta Makedonca bili su normalno standardi Leb i sol Kao kakao i Uči me…, dosta i preko dva sata, pa veselo Skopje i bluz Spider In My Web; u potonjem je g. Akerman ipak uzeo da očita bukvicu mlađem kolegi, ništa sporijim ali drugačijim, uglastim solažama.