Veliki bol

Na neobičan načina je Moderna galerija Valjevo, poznata po izlaganju medijalnog i fantastičnog, došla do nove izložbe, otvorene 17. oktobra, koja će trajati do 17. 12. 2015. Naime, Svetislav Basara je predložio da se pogledaju crteži njegovog počivšeg prijatelja Zorana Matića (1960–2004), i kada je direktor Galerije Dušan Jovanović poslao snimke Matićevih radova, Ljuba Popović je, iz Pariza, poručio da izložbu svakako treba prirediti, ali ne crteža, već slika.

Ljuba je, u katalogu izložbe, zapisao šta ga je na to opredelilo:

„Izlaganjem njegovih slika u Modernoj galeriji ispunjen je, ubeđen sam, jedan davnašnji dug. Tim činom Zoranovo delo postalo je član duhovne porodice kojoj je, zapravo, oduvek i pripadalo. Tako su stvari došle na svoje mesto.

Prerana smrt je Zorana Matića uvrstila i u plejadu onih kratkovekih zvezda koje su minule našim likovnim nebom, ostavljajući za sobom samo svetlucavi trag, koji polako prekriva tmina zaborava. Među njima su Igor Vasiljev, Nikola Jandrejević, Milinko Miković, Milan Popović, Lidija Macura, Dušan Gavela, Borko Niketić… Valjevska galerija učinila je koliko je u njenoj moći da se sećanje na njih što duže održi.

Slikarstvo Zorana Matića jedinstveno je u nas po snazi kojom se u njemu otelovljuju patnja i bol. Sličnu koncentraciju užasa pred tragikom ljudskog postojanja osetio sam samo pred slikama Frensisa Bejkona. Ta vrsta slika, osim kad su u pitanju velika svetska imena, nerado se drži u domovima, a i galerije nisu za njih posebno zainteresovane.

Valjevska Moderna galerija je, od osnivanja do danas, svoju izlagačku politiku zasnivala isključivo na umetničkim kriterijumima, postavljajući pred sebe zadatak da od zaborava sačuva i imena nepoznata široj publici. Zoran Matić će, kroz ovu izložbu i katalog, konačno biti prepoznat kao nezaobilazni deo naše kulturne baštine.“

Čitanje slika svog bivšeg prijatelja, obojica iz Bajine Bašte, zapisao je i pisac Basara, navodeći da se već krajem osamdesetih na Matićevim slikama iza zavodljivog lica Erosa sve češće pomalja zlokobna ličina Tanatosa, te da kao što se ranije Eros nije srozavao u pornografiju, tako i u fazi Tanatosa sve uočljivije naznake plotske pohabanosti i posledičnog raspadanja nisu se završavale u morbidnosti: „Spočetka su to jedva vidljivi znaci rasapa telesnosti. Sa nekog lepog lica nekakav nevidljivi i uraganski vetar najednom počinje da odnosi sloj po sloj epitela, fizionomije do juče jedrih lezbejki najednom se rastaču i gube u sfumatu… Anticipacija rata i pokolja koji će ubrzo doći i do Bajine Bašte, moguće, umetnost je u stanju da preduhitri sled stvari, da predvidi budućnost, samo što više nema nikoga ko bi na to obratio pažnju.“

Basara još kaže: „Siguran sam da je neposredna blizina rata utisnula snažan pečat metafizičkog užasa, straha i gađenja na osetljivu dušu mog pokojnog druga, jer u jednom momentu sa njegovih crteža, kao rukom – ili onim vetrom koji duva iz pakla – odnesena je zauvek, i nestaju i erotika i radost života, bivaju zamenjene crtežima, sve češće platnima, na kojima dominiraju prilike fantoma pod fantomkama, provizorno uobličenih u podobija ljudskih bića koja se međusobno preklapaju i pretapaju u entropije biomase izgubljenog humaniteta. Tu su, naravno, i žrtve fantoma, uredno poređane po podu improvizovanih mrtvačnica, prekrivene pokrovima koji kao da su izatkani od lima ili nerđajućeg čelika.

Ubrzo potom, nakon serije crteža, uglavnom ‘bez naslova’, uslediće serija zapanjujućih i zastrašujućih platana čiji su naslovi beskrajne varijacije reči Bol, Bolnica i Muka. Nema tu više mesta za novovekovnu epistemologiju ‘objektivnosti’, nema tu više ‘stvarnog’ i ‘fiktivnog’, ‘unutrašnjeg’ i ‘spoljašnjeg’, rukavica sveta je izvrnuta naopačke, izanđalost ljudske prirode, ljudskih tela i užas materijalne egzistencije – stostruko pojačana činjenicom da su tela u različitim stadijumima raspadanja u stvari dečija – predstavljen je posmatraču u punini svoje objektivnosti. Nema više na tim platnima ni perspektive, osim minimuma neophodnog da bi slika bila slika, jedva da ima i forme. Sve se tu stopilo u jednu gigantsku ranu, i sve se pogružilo u jedan jedini veliki bol.“

Zoran Matić, Bol, 1998.