Veličanstven dan u Nišvilu

Otkrivanje spomenika Šabanu Bajramoviću, majstoru „balkanskog bluza“ i kralju romske muzike, što su samo neke od dodeljenih mu titula, koje se u Nišu planira za 12. avgust, na dan početka 27. internacionalnog džez festivala Nišvil, po svemu sudeći neće ličiti na prosečnu, rutinski naučenu ceremoniju. Biće to nešto drugačije, originalnije, više nalik kakvoj pohvali „sa dušom“, pre svega Šabanu, ali i svim džezerima, takođe u čast Benija Golsona, slavnog saksofoniste i kompozitora, gosta ovogodišnjeg festivala. Za tu priliku planira se „istorijsko“ grupno fotografisanje Šabanovih prijatelja, muzičara, zajedno sa njegovim spomenikom, pri tom obavezno u crno-beloj tehnici i sa decom u prvom redu, s razlogom, a finalni proizvod zvaće se „Veličanstven dan u Nišvilu“. Sve je zamišljeno po uzoru na original, u skladu s antologijskom fotografijom iz 1958, „Veličanstven dan u Harlemu“, na osnovu koje Spilberg kasnije zasniva radnju svog filma Terminal. Na toj slavnoj fotografiji poziralo je pedesetak najznačajnijih džezera, a među njima i Beni Golson, jedan od retkih još živih aktera i već pomenuti gost festivala.

PRIJATELJI I NOVAC: Šabanu Bajramoviću, pevaču koga je svojevremeno „Tajm“ uvrstio u deset najboljih bluz pevača na planeti, koji je u Indiji i zvanično proglašen za kralja romske muzike, kompozitoru više od 700 pesama, čoveku čija je pesma Đelem, Đelem, i to u njegovom izvođenju, postala himna svih Roma na svetu, dve godine posle smrti biće podignut spomenik u Nišu, gradu iz kog nikad nije hteo sasvim da ode. Inicijalna ideja da se spomenik podigne, kako je direktor festivala Nišvil Ivan Blagojević rekao za „Vreme“, potekla je od samog ministra kulture Nebojše Bradića, i to na koncertu „Prijatelji Šabanu“, održanom u čast legendi romske muzike u decembru 2008. godine. Od tada, Nišvil preuzima na sebe sav teret oko spomenika, možda i ne sluteći da će i pre postavljanja dobiti nemali publicitet u javnosti. Zamisao je bila da se izgradnjom spomenika ne opterećuju gradske i državne kase, što bi, svakome je jasno, ionako bio jalov posao, već da on bude istinski izraz poštovanja ovog umetnika, da nosi pečat zahvalnosti, pa se s takvom mišlju krenulo u akciju prikupljanja novca – „Prijatelji Šabanu“. Trebalo je nabaviti 12.000 evra, koliko košta izrada spomenika visokog oko dva metra zajedno s postamentom od skoro metar, autora niškog akademskog vajara Vlade Ašanina. Računalo se na pomoć umetnika koji su sarađivali s Bajramovićem ili su njegovi poštovaoci. Na tu akciju neki su se zaista nenadano odazvali i pomogli, dok oni od kojih se najviše očekivalo da to urade nisu se ni oglasili. Sam festival Nišvil izdvojio je početnih 2000 evra, a od prijatelja pozivu se prvi odazvao Goran Bregović, muzičar koji je sarađivao s Bajramovićem i koga je ovaj često optuživao da mu je ne trepnuvši ukrao i preradio Mesečinu, a koja se u stvari zove Đela Mara, i koja je, kako je tvrdio Bajramović, veoma tužna pesma na koju su Romi plakali dok je slušaju. Ipak, Bregovića i Bajramovića vezivala je i bliska saradnja, pa je pored kritike Šaban Bregu znao i u zvezde da kuje, a ovaj je za spomenik velikom umetniku uplatio donaciju od 3000 evra. U novinama se, međutim, nedavno pojavio i tekst o tome da Šabanov spomenik još čeka prijatelje, uz objašnjenje da je ostalo samo 65 dana do njegovog otkrivanja a donaciju je, za protekle dve godine, uplatio samo Goran Bregović. Da bruka valjda sasvim ne pukne, stvari su počele brzo da se odmotavaju nabolje. Glumac, režiser i producent Ljubiša Samardžić, koji je sarađivao sa Šabanom u filmu Gorana Paskaljevića Anđeo čuvar, obećao je donaciju od 1000 evra. Režiser Goran Paskaljević, koji je u istoimenom filmu koristio Bajramovićevu muziku i angažovao ga u filmu, dodao je svojih 1000 evra. Zoran Živković, bivši premijer Srbije, ujedno i producent poslednjih Bajramovićevih albuma, uplatio je 1500 evra. Na kraju, pridružio se i gradonačelnik Niša Miloš Simonović sa svojih 1000 evra, a, kako kažu u Nišvilu, „svaka čast“ i organizatoru festivala Rok vilidž iz Banatskog Sokolca Mirku Miljušu, koji je videvši oglas u novinama donirao 1000 evra. Uostalom, on već ima iskustvo sa zahtevnošću izgradnje spomenika, budući da je Sokolac postao poznat kao jedino mesto u Evropi u kome je podignut spomenik Bobu Marliju. Kao najnovije, poznato je da se donatorima priključila i Esma Redžepova. „Međutim, nedostaje nam još malo novca, jer potrebno je finansirati i građevinske radove i postavljanje postamenta“, izjavio je nedavno direktor Nišvila, nadajući se da će odbornici Skupštine grada Niša pomoći izdvajanjem jedne dnevnice, no Skupština grada, u međuvremenu, nije ni zasedala pa od pomoći ništa. Blagojević apeluje najpre na one koji su, kako kaže, najviše imali koristi od umetnosti Šabana Bajramovića, a sada se o to oglušuju, navodeći kao najočigledniji takav primer, recimo, Sokoj. Inače, pozivi iz Nišvila razaslati su još pre dve godine na mnoge adrese muzičara, filmskih radnika, nevladinih aktivista i političara. Upućeni su i predsedniku Srbije Borisu Tadiću i ministru za rad i socijalna pitanja Rasimu Ljajiću, koji kao i mnogi drugi nisu odgovorili. „Bilo bi sjajno kada bi predsednik Srbije Boris Tadić zatvorio krug koji je započeo dolaskom na sahranu Šabanu Bajramoviću, i zašto da ne, baš on otkrio spomenik ovom velikom umetniku“, kaže za „Vreme“ Ivan Blagojević.

Foto: Aleksandar Anđić

USRED GRADA: Taman kad se cela priča oko prijateljskog darivanja novca u čast velikana romske muzike malo slegla i kad je bilo jasno da će, imalo-nemalo para, spomenik biti postavljen na dan otvaranja festivala, najednom se pojavio novi problem, priča o lokaciji. Možda cela drama ne bi bila podignuta niti dobila na značaju da nije prethodno postojao niški slučaj „ulice Šabana Bajramovića“, slučaj žitelja 13 kuća iz ove ulice koji nisu hteli da pristanu na to da žive na „ciganskoj“ adresi. Tinjala je ta drama dugo, toliko dugo da su i stanovnici dotičnog „bulevara“ od početne neskrivene mržnje prema svemu romskom, ježeći se od pomisli da žive u ulici nekog ko se zove Šaban Bajramović, tokom vremena iskalkulisano prešli sa etničkog na moralno, pa im je na kraju, doduše pred kamerama, smetalo što se umetnik kockao i jurio žene, eto samo to.

Novi simptom pojavio se saznanjem da ni dvadesetak dana pred otkrivanje spomenika još nije stigla lokacijska dozvola, da postoji neslaganje oko toga gde će spomenik biti postavljen, pa još da li trajno ili privremeno. S jedne strane, u Nišvilu smatraju da je takvom umetniku mesto u glavnoj ulici, Obrenovićevoj, u pešačkoj zoni, dok je mišljenje Zavoda za zaštitu spomenika da je najbolje smestiti ga na nišavskom keju, na obodu otvorenog amfiteatra. Direktor festivala Ivan Blagojević kaže da je ta lokacija rizična jer postoji mogućnost skrnavljenja spomenika u kasnim noćnim satima. Po njegovom mišljenju, bolje je rešenje da spomenik bude na prometnijem mestu u centralnoj pešačkoj zoni, gde bi turisti i Nišlije u što većem broju imali mogućnost da vide spomenik, da se slikaju, i još nešto – da slušaju Šabanove pesme. Naime, inicijatori iz Nišvila došli su na još jednu originalnu ideju, da pored spomenika postave i džuboks sa kompletnim opusom umetnika, i predstave ga ne samo kao pevača nego i kao kompozitora. Tako će se, kažu, uz simboličnu sumu po pesmi iz džuboksa, spomenik sam finansirati, njegovo održavanje neće koštati grad ni dinara, kao što ga nije ni izrada koštala. Ponovo se jedan krug zatvorio a novi otvorio, pa dok se priča o lokaciji privodi kraju i dok je gotovo izvesno da će prevagnuti ideja da spomenik bude postavljen u centru Niša, ostalo je pitanje džuboksa. Slučajnim posmatračima moglo bi da izgleda kao da i spomenik i prateći džuboks od gradskih otaca svoje opravdanje traže u tome što se preko njih može inkasirati od turista i obezbediti čist zgoditak za gradski budžet. Džuboks je tako postao ne samo varijetet otrgnuća od zaborava Šabanovih pesama i njegovog „božanskog“ glasa nego, kao komercijalni dodatak, posve originalan momenat naše spomeničke kulture. No, ideja o džuboksu inicijatore vodi i ka novim dilemama, na primer, kako on treba da izgleda, kao starinski ili u modernoj „touch-screen“ tehnologiji i modernog dizajna, a u tom slučaju pomoć softveraša i dizajnera uvek je dobrodošla.

Naizgled sve je sada na svom mestu, samo što ipak ostaje doza gorčine u osećaju nastalom čitanjem između redova da podizanje spomenika Šabanu Bajramoviću mora biti toliko komercijalno opravdano. Drugim rečima, šta bi loše bilo u tome da je izrada spomenika nešto i koštala grad Niš i zemlju Srbiju, i šta bi loše bilo u tome da za buduće održavanje spomenika grad izdvoji neka sredstva. I, da li bi spomenik ikad dobio lokaciju u centru, a ne na obodu, da se nije rodila ideja o pratećem džuboksu, od kog grad još može i profitirati. Činjenica da je Bajramović u svetu proglašen muzičkim genijem, da je ostavio iza sebe pravo muzičko blago i da njegove kompozicije sviraju i pevaju hiljade muzičara na svim kontinentima, izgleda da nekima ne zvuči kao dovoljno opravdanje da se spomenik ovom umetniku podigne, i to u centru grada, lako i bez ikakvih kalkulacija.