Iako je uveliko razgranala svoju delatnost, beogradska koncertna agencija Long Play za zaštitni znak još ima gostovanja ex-Yu rok zvezda, a planski je počela i da njihovim koncertima zaposeda određene datume/praznike. Nenad Neno Belan (Rijeka, ex-Đavoli ex-Split) već je u Srbiji neprikosnoven za 14. februar (Valentinovo/Tripunovo, usko tumačen Dan zaljubljenih), Zabranjeno pušenje – Liga Zapad (Zagreb, ex-Sarajevo) 2007. u Beogradu osvojilo je 29. novembar (Dan Republike) pa ga, nažalost, prepustilo Pušenju K&K (Kusturica & Karajlić), a Vladimir Divljan (Beč, ex-Beograd) evo iz mesta je pretendovao da mu koncerti za 8. mart (Dan žena) u rodnom gradu postanu tradicionalni. Iz tog ugla, zanimljivo je posmatrati sukob predstavnika Slovenije (Predin) i Hrvatske (Stublić) oko nastupajućeg 27. marta, nikada obeležavanog dana puča/nekada obeležavanog dana demonstracija protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije (ex-SHS) Trojnom paktu.
Znatno bliže istorijski, od odlaska Dragana Stojnića – poznatog, između ostalog, i po dugogodišnjem nizu VIII-martovskih koncerata u Domu sindikata (tada, Jugoslavije) – oko Šanse za karanfile vrzmaju se razni estradni likovi, ali niko da ponudi uravnoteženu mešavinu gospodstva i kiča, još manje u obliku veselog provoda za žene životnije od muškaraca. A Divljan je ovde ionako veoma drag gost, album nije objavio već toliko dugo da je najzad počeo da snima novi, i premalo je što se neredovno, ponekad godišnje, pojavi pred manjom, klupskom publikom. Zato su se brzo rasprodale ulaznice po 1200 dinara (i ‘Karta za dvoje’, 2000) i nakrcala se velika/bioskopska dvorana Doma omladine: ista ona gde su Idoli ‘82. koncertno promovisali kapitalni LP Odbrana i poslednji dani (Jugoton), a po prvom povratku iz Australije (‘95/’96.) Vlada spektakularno nastupio s OSB/Old Stars Bendom. Ove nedelje uveče, u pribežištu od trule Beovizije i socijal-korektnog „Utiska nedelje“, zvezda večeri pojavila se ne s liberalno-demokratskom postavom, nego sa sopstvenim, uobičajenim pratećim kvartetom NVO/Nevladina organizacija. Po očekivanju, sve se vrtelo oko bogatog izbora Divljanovih jasno ljubavnih pesama, a mnogo više od novog talasa – pa i rokenrola uopšte – ni inače nam ne ostaje za široku upotrebu.
Prigodni „Koncert za Beograđan-ke“ (i priključenija) jednako je i mogućnost za podsećanje/opetovano vrednovanje (suštine) Dana žena, naročito u doba povampirenog socijalizma; kao i nesuđenih parova pesama, npr. Maljčiki/Rusija tokom srpskog i demokratskog zaobilaznog puta ka EU, ili Retko te viđam sa devojkama/Zašto su danas devojke ljute? u eri nasilja/korektnosti prema sex-drugačijima. Vlada je objavio da će i njegov NVO imati svoju slavu, i to baš 8. mart, „…Klarindan – Dan sv. Klare Cetkin“, ali nije izveo pre četvrt veka začeti „gej narodnjak“ Zaljubljen sam u svog jarana, oko koga su šuškanja porasla povodom prethodnih Divljanovih svirki u Beogradu. Vešt u travestiji, možda je rešio da to prepusti nekome kao grupa Regina koja je eto otkrila da Sarajevo više nije pod opsadom pa se vratila na „Euro s nogu“ u Moskvi da bude BiH predstavnik.
Taman kad je delovalo da je sve s ovim koncertom sasvim po liniji manjeg otpora/igranja na sigurno, novi kvalitet dodale su ređe izvođene numere kao Stranac u noći, svirački odlična Vetar i zastave, i niz kolektivno autorizovanih idolskih, dakle donekle „klizavih“ – Plastika, Kenozoik, Gdje si sad cica–maco – koje su i te kako podigle i energetski nivo oduševljene publike. Svečarski raritet bio je pop-biser Ne dozvoli, ‘87. Vladin doprinos opatijskom devojačkom sastavu Cacadou Look (tačnije, njihovom debi LP-u Tko mari za čari? Jugoton), kasnije u obradi Eve Braun, a ovom prilikom posvećen narečenim mladim damama „…ma gde da su“, kao što je čestitku za godišnjicu braka dobio i odsutni Srđan Gojković Gile. Opskuritet večeri, svakako Pruža, s albuma Lutka koja kaže ne (‘91, PGP RTB, Vlada Gile Piko & Švaba)! I tako, s bisevima, već poznatom i dalje upečatljivom obradom Balade Indexa, svečarskim prosviravanjem Da li znaš da te volim A.D. Topića (čiji se najnoviji prateći bend zove Time After Time), zamalo i Fejsbuk narudžbinama, fajrontom uz Betovenovu Odu radosti…gotovo dva i po sata, kakve uvek želite da ponovite.
Ugođaj vremeplova nije bio neophodan, naročito ne kao pohabana sala bez pristojne ventilacije, što je Domu omladine Beograda uspelo uprkos velikim US donacijama, domaćem novcu (poreskih obveznika) i dugom renoviranju. Tako balkanski, radilo se valjda od krova ka temelju, od spolja ka unutrašnjosti (gladac/jadac), pa je najveći i najvažniji prostor ostao netaknuto loš – rupa gde dolaze obični građani, glasači, plaćajući još i ulaznice; gde svoje rade Partibrejkers, Film, i poneki strani muzičari; da se niko ne iznenadi, ne daj bože šokira ako bi se i u to uložilo, a ne samo tamo gde sede službenici, funkcioneri…
Nema šanse za prevremene izbore, a izgleda nije predviđeno ni osnivanje novih stranaka, pa dvorana ima ostati oronula. Ili možda… jer nije u nadležnosti predsednikovih savetnika, nego „tajfuna“ Đilasa? Biće, kad se Divljanov sastav bude zvao Vladavina prava.
