Uzajamno skretanje pažnje

Mihael Milunović je ovog leta u žiži pažnje medijske i umetničke javnosti zbog Vizije, njegove slike kojom će od polovine juna do septembra biti obavijen Ringuturm, zgrada centralne grupacije Vienna Insurance u Beču. Vizija je tako, govoreći u brojkama, postala umetničko delo površine 4000 kvadratnih metara i visine 73 metra, koje je montirano 165 sati. Na Viziji je crveni voz koji se penje na plavu planinu „kao alegorija na zajedništvo i izdržljivost, a antena na vrhu planine je simbol spremnosti da se pozitivna energija podeli sa drugima“, kako je objasnio autor. Mihael Milunović je deseti učesnik u projektu oblačenja Ringturma, koji je započet 2006. godine.

Mihael Milunović (1967) je, kao što se obično navodi u novinskim tekstovima o njemu, iz porodice poznate po umetničkoj tradiciji. Specijalizovao je slikarstvo u klasi prof. Vlade Veličkovića na l’Ecole Nationale Supérieure des Beaux-Arts de Paris. Osnivač je i prvi predsednik NVO Pro Art ORg u Beogradu, predavao je na umetničkim akademijama u Parizu, Sent Etjenu i na Cetinju. Bio je kustos i organizator više izložbi, urednik programa „Obojeni svet“ u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu, umetnički direktor drugog Mikser festivala… U stalnoj postavci kolekcije porodice Esterhazi u njihovom dvorcu je sedam Milunovićevih slika, da ostale kolekcije i galerije ne nabrajamo. Njegova dela su poznata po direktnim reakcijama na sociopolitičke teme.

„VREME„: Vaša slika na zgradi Bečkog osiguravajućeg društva je odličan primer uzajamne dobrobiti između umetnosti i moćne korporacije: vi ste skrenuli pažnju na njih, a i oni na vas i vaš celokupan rad, pa samim tim i na umetnost uopšte. Ovakvi primeri saradnje su, nažalost, retki. Zašto, da li su teško ostvarivi?

MIHAEL MILUNOVIĆ: Ne, mislim da ih zaista ima puno, od Fondacije Vuitton, Fondacije Ricard, i ovde pominjem samo nekoliko prisutnih u Francuskoj, u svetu ih ima na hiljade. Takve stvari postoje u Srbiji, jer upravo je srpski ogranak Wienerstaedtische osiguranja dobar primer da je takva vrsta kolaboracije moguća i ostvariva, i mislim da to nije jedina korporacija koja na ovim prostorima ulaže u umetnost i radi na njenoj promociji. Naveo bih inicijative i konkretnu podršku umetnosti Milana Beka unutar čije kompanije funkcioniše mnogo umetnika i umetničkih prostora koji su takođe za svaku pohvalu. Nadam se da će takvih pokretanja biti još više.

Vi i vaš rad Vizija bili ste prošlog meseca velika medijska tema. Međutim, nisam primetila da je negde objavljeno kako je Bečko osiguravajuće društvo izabralo baš Viziju. Da li je bio konkurs?

Moja dela se nalaze već nekoliko godina u kolekciji Wienerstaedtische osiguranja Srbija, koju oblikuje sa velikim umećem kustos Slavko Timotijević. Bečka centrala, Vienna Insurance Group (VIG), ove godine je, na jubilarnu desetogodišnjicu njihovog umetničkog projekta oblačenja Ringturma, želela da izabere umetnika iz Srbije, te sam se ja našao u preselekciji sa još petnaest drugih umetnika, i na kraju bio izabran. Sam rad Vizija izabran je nakon višenedeljnog većanja i pregovora, ali i nakon brojnih proba sa lejautom gde smo simulirali aktuelnu instalaciju.

Moguće je da ste u prethodnom pitanju osetili trunčicu kompleksa malobrojnog naroda – kako je moguće da od tolikih slikara požele da obaviju zgradu radom baš nekog od naših?

Mislim da je sasvim moguće. Doduše, radi se o izboru umetnika unutar jedne velike kolekcije, u kojoj su naši umetnici pravedno zastupljeni. Ja nemam kompleks svog porekla, i mislim da sam se delom i zbog toga obreo među brojnim značajnim javnim kolekcijama poput Muzeja Ludwig, Kolekcije Esterhazy, Kolekcije Solo i drugih. Postoji nemali broj naših umetnika koji postižu značajne uspehe van zemlje iz koje potiču, ali se o njima možda kod nas nedovoljno zna.

Vikipedija tvrdi da ste francuski, srpski i hrvatski slikar. Čiji ste?

Nosilac sam državljanstva sve tri zemlje. Francuska Republika me je „usvojila“ pre više od jednog desetleća, i osim završetka školovanja, njoj sam zahvalan za svoju internacionalnu karijeru. Srpsko i hrvatsko su moje porodično, jugoslovensko ili rekao bih čak srednjoevropsko poreklo. Među mojim precima ima Srba, Hrvata, Crnogoraca, Nemaca, Čeha, i ko zna koga još. Na to gledam isto kao i na poznavanje šest stranih jezika: samo kao na deo mog ličnog bogatstva. Beograd je grad u kome sam odrastao i kojem se konstantno vraćam, i tu se nalazi i izvor iz kog se napajam i koji je izuzetno bitan za moje stvaranje. Dubrovnik je grad mojih dečačkih letnjih uspomena.

Ovde se kaže „naš slikar Mihael Milunović„. Da li u svetu pojedinca poistovećuju sa nacijom ili ga primećuju prvenstveno zbog svojih kvaliteta bez obzira odakle dolazi?

Mislite na pridev „nacionale“? Mislim da je primer realno uspešnog pojedinca pre svega podstrek za druge koji streme ka boljem i koji se trude da se usavrše u svojim profesionalnim domenima, i u tom smislu mislim da identifikacija ne predstavlja nikakav problem. Doživljaj, recimo, interesantnog umetnika iz neke manje poznate sredine u svetu, kao i mnogo čega drugog, pre svega zavisi od percepcije. Nekada ste noble sauvage, nekada ste egzotični…

Ovog maja u Atini na Art festivalu predstavljena je vaša slika Freedom run, na kojoj motociklista pronosi veliki beli jarbol. Da li tom slikom poručujete da se sloboda predala, osim što beži?

Slika Freedom run je metafora odnosa koji vladaju u našoj realnosti. Pitanje je da li su nekadašnji principi i simboli danas čitljivi na isti način, da li je recimo bela zastava zastava predaje ili pogrebna zastava zastava jednog umirućeg sistema? Realnost je za mene nesavršen pojam, kroz njene šavove i pukotine moguće je uvući subverzivne sadržaje, koristiti njen krvotok za transport nove percepcije.

O čemu govore zastave na vašim radovima? Jedan od povoda što će idućeg proleća na beogradskom Ušću biti postavljen jarbol od 120 metara je – atrakcija za turiste. Šta mislite o tome?

Da bih progovorio jezikom zastava, morao sam dugo da proučavam veksilologiju, nauku koja se time bavi. Interesantno je da se na francuskom zastava kaže drappeau, mala tkanina. Mislim da ne postoji objekat sa jačom simbolikom i manjom površinom, maltene je nepostojeći, kao što je zastava. U tom kontekstu je zanimljiviji fenomen ljudskog oduševljenja i žrtve zarad jedne krpice na štapu. Zastave su takođe deo ponosa, poštovanja, generisanja oko jednog identiteta, pripadnosti ili principa, ostvarenih uspeha ali i moći, i deo su ceremonijalnog, protokolarnog rečnika koji zastavom manipulišu od podizanja i ljubljenja do prekrivanja sarkofaga i gaženja. Zastave u mojim radovima proizvode zabunu jer koriste kolorne kodove u negativu, te je čitanje i identifikovanje moguće samo ukoliko se slika obradi kroz neki od softvera za editovanje fotografija. Inverzija je takođe jedan od aspekata nekoherentne realnosti, i ovde je u direktnom čitanju vezana za identifikaciju gde se insistiranjem na simbolu identifikacije ukidaju njegovi nosioci i suprotno.

Što se tiče Ušća, nisam upoznat sa projektom da bih imao konkretno mišljenje.

Zašto ljudske figure na vašim slikama nemaju lice?

Radi se o izvesnoj kategorizaciji koja se razvila tokom godina kroz moje radove, pre svega u crtežima. Sve prirode ljudi nisu po difoltu ljudske. Moje figure sa elipsoidima umesto glava, shitheadsi ili diamondheadsi, govore o drugim prirodama koje nisu humane. To mogu da budu egzekutivne prirode, na primer bespogovorni izvršioci naređenja, manijaci kontrole i nadziranja, slimeheadsi, agregatno nepostojane prirode, patološki lažovi, politički prevrtljivci i slični. Ljudi bez lica su ljudi koji svesno ili nesvesno poriču svoj pravi identitet i postaju deo globalnih personalizovanih anonimusa, u želji da budu deo grupe, trenda, struje.

Zvanično je najavljeno da će Muzej savremene umetnosti ove jeseni biti otvoren za publiku. Kako sarađujete sa domaćim muzejima i galerijama?

Drago mi je zbog toga, pre svega što mnogi činioci našeg kulturnog života doživljavaju to kao svojevrsnu agoniju. Učestvovao sam na dve izložbe u MSU u proteklih petnaest godina, a 2014. sam imao samostalnu izložbu u Salonu MSU. Našu saradnju bih okarakterisao kao korektnu. Sa galerijama sam radio mestimično i mislim da je proces oformljavanja jedne realne galerijske scene tek u toku i da se uvode nova pravila igre, postoji više konkurencije, na šta gledam kao na krajnje pozitivnu promenu. Mislim da su očekivanja u prošlosti da su MSU i Ministarstvo kulture institucije koje treba da obavljaju posao promocije i bolje vidljivosti naše savremene umetnosti u svetu, bila potpuno pogrešna. Muzej je institucija koja se bavi konzervacijom, i stoga mislim da je nekadašnja ideja da se napravi Kunsthalle ili nacionalna galerija kao mesto za privremene tematske izložbe i životniji prostor za savremenu umetnost, danas već neophodnost, pre svega kao deo strategije pozicioniranja naše scene u evropskom okviru. Mislim da će glavne promene u galerijskom miljeu uslediti kad se bude ostvarilo više transparentnosti i uvida u to šta zaista funkcioniše na tržištu savremene umetnosti, i na podizanju svesti o značaju povezanosti privatnog kapitala i umetnosti.

Pre nekoliko godina pokušali ste da organizujete izložbe mladih autora na splavu preko puta Muzeja savremene umetnosti. Kakav je rezultat?

To je tada bio pionirski pokušaj da se skrene pažnja na aktivne učesnike srpske umetničke scene, i da se ljudi upoznaju sa živom umetnošću. Projekat je uspeo da preživi jednu sezonu, što je u Beogradu veliki uspeh. Radio sam daleko važnije projekte u Beogradu, pre svega sa UK Parobrod, seriju dual izložbi pod nazivom „Duplex“, koja se bavila preklapanjem poetika formalno nespojivih umetničkih praksi, kroz kohabitaciju naših i umetnika iz inostranstva. Smatram da su rezultati opipljivi, jer su pojedini umetnici koji su tavorili u senci stupili na scenu, gde se nalaze i danas, pažnja je uspešno usmerena na raznovrsnost umetničke scene u Beogradu i na pojedine, do tada nevidljive fenomene.

Da li su vam ovdašnji umetnički fakulteti predložili da studentima pričate o svom iskustvu ili o promovisanju umetnosti?

Od svih fakulteta interesovanje su pokazali svojevremeno FLU na Cetinju gde sam održao seriju predavanja, i Institut za umetničku igru u Beogradu pre par godina. Međutim, to interesovanje nikad nije realizovano zato što, zbog opstrukcije, ta institucija nije dobila akreditaciju za rad. Interesovanje na mom matičnom fakultetu nikada nije postojalo, i kada sam pre šest ili sedam godina konkurisao na mesto asistenta, odbijen sam u poslednjem krugu i na to mesto je izabran jedan od profesorskih pulena, tek završeni student doktorand bez ikakvog iskustva. Bolonjskom poveljom se manipuliše u konkursima i stiče se utisak da pravo profesionalno iskustvo nije kvalitet koji je neophodan za predavače na ovoj instituciji. Postoji krug mlađih umetnika sa kojima sam u bliskom kontaktu i za koje sam uvek tu kad im zatrebaju sugestija i savet.

Šta je sledeće u planu? Hoću da kažem: ako je vaša slika obavila zgradu u Beču, onda se očekuje da će sledeći rad ili izložba nadvisiti Viziju?

Ovo je zaista zanimljiv projekat i svakako značajan, mada su moja učešća ili otkupi za muzeje, recimo, za mene značajniji dometi, pa će naredni veći uspeh verovatno biti nešto takvo. Sledeća godina je za mene već puna događaja, nekoliko sajmova umetnosti, na primer Volta u Briselu, Dalas u Teksasu, jedna samostalna izložba u Parizu, Atini… biće i nekoliko izložbi i u Srbiji. Svemu ovome predstoje dve grupne izložbe u Kini.

Vizija, na zgradi