Uvek je napeto

Nije baš za novogodišnju čestitku, ali šta da se radi, tako je. Ne prate stvari želje, najčešće je suprotno. To možda najbolje zna Aleksandar Stojković St, pesnik pre svega, koji, za razliku od većine drugih, peva svoje stihove na sceni. Da ne zna, ne bi ni govorio da sve bolje moglo je, niti bi pomišljao na vernika bez crkve, građanina bez grada, ljubavnika bez žene, ritam bez bubnjara… i štošta tome slično. Ali da mu takve stvari nisu padale na pamet, ne bi ni bilo muzike Goribora kakvu ovde niko drugi ne svira. No, mora i da se ide dalje, od poslednjeg oficijelnog CD-a Goribor prošlo je skoro pet godina, tako da je bend snimio šesnaest novih pesama. Ali se ne može otići ni predaleko, pa će se na ovo izdanje čekati do proleća, ali ni vraćati mnogo unazad, jer se nove stvari uvek mogu čuti na koncertima benda.

„VREME„: Pa, kako si, Aleksandre?

ALEKSANDAR STOJKOVIĆ: Eto… dobro, nije loše.

Ti se ne budiš uzalud?

Ma ne, to je pesma o onima koji imaju negativan stav prema svemu.

Koji ništa ne primećuju?

Ne primećuju, zbog toga se uzalud i bude.

I tuđe greške broje?

Nadobudni, ali ne i budni, agresivni, ali ne i hrabri, tako nekako. Život ima smisla ako radiš suprotno. Ako izvlačiš samo negativne stvari iz svega, nema razloga ni da se budiš.

Ali takvi su među tvojom publikom upadljivo odsutni?

I dobro je što je tako, mada sam siguran da svako od onih koji dođu na koncert zna nekog lika koji se uzalud budi.

Ali to što takvi ne dolaze na koncerte Goribora moralo bi nekako da raduje čoveka?

Pa da, sa svakim koncertom dobijamo novu, sve budniju publiku.

Čiji broj raste…

… Što mi puno znači, jer su u publici ljudi koji znaju o čemu se radi, posebno što se to dešava bez marketinga i medijskog laktanja.

Svirali ste poslednjih dana u Novom Sadu, Nišu, Požarevcu, beogradskom Gun Clubu… publika je dobila ono što je dugo čekala, to se lako oseti.

Od samog početka smo imali dobar feedback od publike. Ljudi znaju šta mogu da očekuju od nas.

A ti, šta ti dobijaš?

Interakciju. Suština je da ostvariš vezu, komunikaciju sa nekim koga ne poznaješ.

Tim pre što ne dolazi baš svako na vaše koncerte?

Nema ni razloga da dolazi.

Osećaš bliskost s tim ljudima?

Za sve ove godine koje smo proveli svirajući, upoznao sam dosta ljudi, gomilu fanova, koji su mi postali prijatelji. Viđamo se na koncertima, komuniciramo, razmenjujemo muziku. Specifični smo, tako da nije slučajno što nastaje taj most razumevanja.

I kakvi su oni?

Goriborova manjina, slični u čitavom regionu.

Kako je kada osetiš da sala pulsira u ritmu benda?

Strahovito znači kada vidiš da je tvoj rad prepoznat ili, što je meni još važnije, da još postoje ljudi koji razumeju stvari koje želiš da im kažeš. To je ona manjina koja pokušava da ostane normalna u svom ludilu koje nas okružuje.

Ali su stvari sada već postale ozbiljne, prošla su vremena kada je Goribor bio nepoznati bend iz istočne Srbije koji je naterao kompjuter da svira bluz.

Pa dobro, to je nekako i normalno, aktivno sviramo već šest godina.

I na vaše svirke dolazi sve veći broj ljudi sa sve ozbiljnijim očekivanjima?

Ako neko očekuje da će videti kako letimo po sali, toga neće biti. Mi samo sviramo.

Da li si, dok si brao kupus i celer pod kišnim nebom Norfolka, pomišljao da će se stvari ovako odvijati?

Iskreno, nisam. Kada smo počeli da sviramo, to je bilo na nivou kućnih ambicija. Snimali smo stvari u mojoj sobi, snimali na običnom kasetofonu, sve do 2003. nismo ni imali pravi bend.

Neko bi pomislio da je put od poslednjeg mesta na Borskoj gitarijadi do čelne pozicije na top–listama dokaz uspeha?

Za mene je uspeh da imamo kritičnu masu za dobru svirku u svakom gradu, da su to prijatni ljudi, i da bend može da funkcioniše.

Ali izgleda da ti prvo mesto na listama nije bio dokaz uspešnosti, kao što ni poslednje na gitarijadi nije bilo potvrda da je to što radite loše?

Nije. Za mene je dovoljno da bend radi bez pravljenja kompromisa i dilova, kombinacija i manipulacija.

Pa, je li ovo to što si želeo?

Uvek neke stvari zamišljaš malo drugačije, ali mislim da jeste.

To sigurno nisu pesme koje su pravljene da budu hitovi?

Kada napišeš nešto najintimnije, to dodirne mnogo veći broj ljudi nego kada praviš komercijalu.

Ipak je potrebno hrabrost da se ta intima podeli sa drugima?

Ne previše. To je za mene suština, tako razmišljam, na taj način živim, pa je nekako logično da tako i pišem. To su teme koje me okupiraju. Uvek sam voleo pisce koji su imali smelosti da kažu neke stvari.

Koje?

Selina, Fantea, Bukovskog. Putovanje nakraj noći doslovno mi je spasilo život. Privlače me strast i posvećenost.

Bez koje ne može ništa da se uradi?

Teško, jako teško. Ako radim nešto, želim da radim punim plućima, bilo da pišem ili pevam. Zato su ljudi i kliknuli.

Osetili su?

To je moralo da se oseti, nema prevare. Svaki naš koncert je potraga za nekom vrstom hemije.

To znači da je svaka svirka drugačija?

Uvek je napeto. To se zna, ali to istovremeno i daje smisao. Da sam hteo rutinski posao, radio bih u borskoj topionici.

Ne znaš unapred šta ćete svirati?

Znam samo prvo dve stvari, nakon čega osluškujem publiku.

Ali na sceni, okrenut na stranu, izgledaš kao da niko drugi ne postoji?

To je moj način slušanja. Mnogo bolji, nego da se okrenem i vidim dva pijana lika kako skaču.

Siguran si u ono što radiš?

Stvari moraju da se osete. Ako toga nema, bolje je da se ne baviš ovim. To što sam radio nešto petnaest godina, a da za to niko nije znao, govori da nisam mogao drugačije. Kada bismo sutra prestali da funkcionišemo kao bend, nastavio bih da piskaram i pravim muziku. To je igra i uživanje, ali ozbiljna igra.

Siguran, ali istovremeno ispunjen dilemama?

Život je proces. Odgovori mogu da se dobiju jedino ako se postavljaju pitanja.

Pa, ima li odgovora? Ko je ko i ko je kome?

Jednog dana znaš, sutradan već ne.

I šta će neko u svemu tome?

Ja postavljam pitanja, a neka svako traži odgovore u skladu sa svojom situacijom. Poezija traži akumulaciju.

Kakvu akumulaciju?

Životnu. Kada se sve sklopi u jedan stih, pomisliš, tu je spakovan život.

To su neposredna iskustva?

Šta god. Komšijine vodovodne cevi koje bruje u zidovima u četiri ujutru, usamljenosti, ljubavni raskidi, droga, krize…

Na tim temama se lako sklizne u banalnost i patetiku?

Da, ako takve stvari radiš sa namerom i planom da nekoga isprovociraš, a ne iz osećaja. Ali ljudi nisu glupi, to se lako primeti.

Onda mu nekako bluz dođe kao najprirodniji način da se sve to upakuje u celinu?

To mi kao muzička forma najviše prija, uz bluz može da se recituje, ali i đuska. Nisam pobornik neslušljive muzike, tako da smo to malo iskombinovali sa trip–hopom i modernom psihodelijom. Jedino što su nam malo ritmovi moderniji.

Ali to nije muzika za zabavu?

Meni je cela ta priča i sam proces stvaranja prilično ozbiljan. Muziku, knjige i filmove koje sam voleo nikada nisam doživljavao kao zabavu. Te stvari su me u Boru, gde sam rastao, bukvalno spasile.

Čime?

To je bio taj moj paralelni svet i beg koji mi je pomogao da izdržim. Bor je težak grad. Kada radite u topionici ili rudniku gde u svakom trenutku možete da izgubite glavu, ne možete da lepršate na ulici kao leptir. Uvek je bilo mnogo depresije, gorčine, nasilja, alkohola… tako da su mi te druge stvari govorile da može da se živi drugačije. Zbog toga sam i otišao na put koji traje sve do danas, preko Londona, Zagreba do Beograda.

Ali nema potrebe da se direktno govori o drugom svetu, o ljudima na čelu zemlje koji se ne stide da kradu, lažu, otimaju?

Dovoljno je ako nekome pomognem da sebi postavi pitanja o tome. Takvo je vreme, moramo da živimo kako znamo i umemo. Mora da se nađe način da poteraš krug, i ideš dalje.

Kako?

Kako ko, to zavisi od čoveka do čoveka. Ja sam našao muziku, to mi osmišljava život.

Tu ima neke vrste angažmana?

Iskrenost je za mene najdirektniji angažman.