Uspeh i priključenija

Primajući Ninovu nagradu za roman Tesla, portret među maskama, Vladimir Pištalo je, između ostalog, rekao, da se parafrazira, da mu je drago da su članovi žirija, kao profesionalni čitaoci, nagradom vrednovali Teslu, ali da knjizi, što je važnije, tek sledi susret sa običnim čitaocima. I susret sa čitaocima je usledio, pisac je, zajedno sa izdavačem Nenadom Šaponjom, Agora, Zrenjanin, pre nego što se vratio u tu Ameriku, za produženu sedmicu posetio nekoliko gradova u Vojvodini, Novi Sad, Zrenjanin, Kikinda, stigao do Podgorice, Herceg Novog, došao i do Banjaluke, da bi , za sada, sve okončao promocijom u Valjevu.

Treba li reći, Matičnoj biblioteci „Ljubomir Nenadović“ u Valjevu se pisac Pištalo dogodio kao, jelte, kruna višemesečne proslave 140 godina postojanja. Polovinom decembra se u Biblioteci, u povodu bibliotečke slave Svetog Andreja Prvozvanog, dogodilo Rezanje slavskog kolača, tri dana po rezanju upriličen je svečani skup obeležavanja 140 godina, bio program, bili govori, bile recitacije, bilo toga još, kako ume besedio akademik Matija Bećković, izaslanik Srpske pravoslavne crkve uručio direktorki, koja ga primila ispred kuće i kolektiva, orden Svetog Save, u januar se ušlo tribinom na kojoj predstavljene domoljubne Srbske dveri, najavljena promocija Pištalovog romana.

KAD SE POMNO ČITALO: Promocija, o kojoj je reč, dogodila se u subotu, prošlog vikenda, u Svečanoj sali Valjevske gimnazije, koju je 1870. projektovao deda Leonida Šejke. Sala je bila puna, u prvi red sede jedna sa veliko prstenje i još zlata plavuša, za koju rekoše da predstavlja prosvetu u dva okruga. Direktorka biblioteke, Zorica Milinković – koja je i partiju, zbog tije kvota, promenila zbog i zarad ljubavi prema kulturi i njenim institucijama – sa pripadajuću taze frizuru, odgovarajući crni dekolte komplet, razno zlato i broš, koji nije bio orden, na reveru, beše k’o nova i diskretno nervozna. Kad joj se ote, Evo ih, Izvol’te, izvol’te, stepeništem su nastupali pisac Pištalo i izdavač Šaponja. Behu pozdravi, još toga. Posle još toga jubilarno osmehnuti voditelj Ostoja Prodanović uđe u salu sa gostima. Ko je znao video je da je voditelj Ostoja, koji isto i ranije direktorov’o u Biblioteku, načisto spreman i pripremljen, koji dan pre promocije u lokalnom listu mu beše izaš’o prikaz knjige, „Jedan od naših najvećih književnih avanturista i eksperimentatora, Vladimir Pištalo, morao je malo da smiri svoje ‘stilsko ludilo’ da bi u kanalisanoj oluji ostvario svoja najznačajnija dela“…

Sede ko i ‘de treba, sa nagrađenim romanom u ruci javi se direktorka Zorica, Dragi gosti, poštovani prijatelji, imam zadovoljstvo da vas pozdravim, veliko zadovoljstvo što je g. Vladimir Pištalo večeras sa nama. G. Pištala poznajemo po njegovim delima, iz davnih godina, kada su se ona pomno čitala u našoj biblioteci… Svečana direktorka se još svečano reče, i u ime svih, svečano dodeli Piscu jednu mnogo lepu ružu koja beše među nekim mnogo lepim i sitnim mimozama. Svečano se javi i voditelj, moraće da zgusnu energiju i da rade brzo i produktivno. Još se reče Ostoja, Osećanje da se dogodio datum u srpskoj književnosti, Alternativni mladi umetnik…

Pre nego što pročita odlomak iz knjige, Pištalo pozdravi Valjevo, za koga ga vežu prijatelji, uspomene. Onda voditelj uze radi pos’o, stade pita o Americi, tamo književnom životu, pisac odgovori da je Tamo 15 godina, profesor Američke istorije na univerzitetu, nije stranac u Americi, učio o sredini u kojoj je, četiri meseca godišnje u Srbiji, na pitanje, da li je moguće živeti na dva mesta, odgovara da jeste, kad dođe u Srbiju sve prati, što inače ne bi radio ni pod razno, tako se napaja životom… Što se tiče knjige, Čarls Simić mu rekao, da nije u Americi, nikad ne bi napisao Teslu. Što se tiče Amerike, i druge stvari drugačije, tamo urednik ima pravo da menja tekst autoru, to je neka vrsta tržišne cenzure… Voditelj stade pita o knjizi Milenijum u Beogradu, koja prošle godine postigla uspeh u Francuskoj, Pištalo ustupi reč izdavaču i književnom kritičaru Šaponji, ovaj reče da je pomenuta knjiga muzička fuga gde je sve na svom mestu, te da je dobro što će nagrađeni Tesla i nju povući. Šaponja elaborira i temu nagrađivanja, u nas se knjige objavljuju uglavnom pred Sajam knjiga, knjige niko ne čita, ima malo interesovanja, ko će dobiti koju nagradu, pogotovu Ninovu, kad se proglasi dobitnik, ostale knjige više ne postoje, iako uvek ima bar još desetak koje vredi pročitati, ova nagrada dobroj knjizi, kao što je ova, donosi čitanost…

Spremni voditelj nastavi sa pitanjima iz isprepletenih ravni, kako je u Francuskoj, gde pisac sve pis’o, pomenu Kubu, Boston, Krf, Bocvanu… Pisac odgovori da je roman pisao šest godina, te da je rukopis nosio svuda sa sobom, i u Bocvanu, jer ovako ogroman roman se ne može pisati na o ruk, ne može se pisati na jednu, nego na hiljadu malih inspiracija, ali i inspiraciji treba pomoći, i raditi. Na ovoj knjizi radio tri puta dnevno, tako što je krao vreme od svakodnevnog života, recimo, kad je bio u Bocvani bavio se istraživanjima za potrebe knjige, na koja je potrošio više vremena nego na svoju doktorsku disertaciju.

OVO JE ROMAN: Voditelj se još nastavi, o biografijama velikih ličnosti kao emisionom jezgru, pisac odgovori da mu se mnogo sviđa to emisiono jezgro. Nadahnutog voditelja pohvali i izdavač Šaponja, te prokomentarisa navode da je Tesla romansirana biografija pisana sjajnim stilom, Treba znati ovo nije romansirana biografija, ovo je roman, Pištalo je od početka bio radikalno drugačiji od drugih, njegovo slikovno pismo, koje nije davalo mnogo na fabulu, disciplinovalo se, priče su mu više od Ovoga sveta, zadrž’o je tehničku zvonjavu, sve se spojilo u ovoj knjizi „koja tera na budno sanjanje i drugačije promišljanje sveta“…

Pripremljeni voditelj uze još vredno pita, pisac da odgovara, već mu dosadilo omiljeno novinarsko pitanje, Šta vas je navelo da odaberete Teslu, ali da ponovi, zato što je to interesantna priča, i zato što je to neispričana priča, ne samo na nivou poetskog, nego i na nivou fakata, zanimljivo da i Teslina autobiografija ima kontradiktornosti. Bi i, da li će se knjiga objaviti u Zagrebu, Pištalo odgovori da je to bila teorija, ali da sad imaju dve konkretne ponude, Šaponja pojasni da je jedan izdavač još u vreme Sajma knjiga pokazao interesovanje, da Hrvati sve prevode na hrvatski, ali da ovu knjigu nemaju nameru da prevode. Bi i pitanje o maskama, pisac dade odgovor, maske imaju svoju funkciju, Tesla je od mnogih doživljavan kao neko ko nije u potpunosti ljudsko biće, verovatno je i on druge doživljavao kao maske, ali tu je, po njemu, glavno pitanje koliko je Tesla ljubavi razmenjivao sa ljudima oko sebe, jer jedina sila koja može učiniti da se otkežena lica rasplinu jeste ljubav, i pitanje je, koliko je on ljubavi davao i primao…

Bi i o knjigama i planovima, Pištalo se ispovedi, u poslednje vreme samo priča sa ljudima na književnim večerima, između sa novinarima, neko veče večerao sa jednom novinarkom i davao intervju, jedino se još nije tuširao sa novinarkama, s obzirom na lepotu nekih, šteta, ali čovek ne može sve da postigne, da radi i da se promoviše, uspeh je paradoksalan, čovek doživi nešto što je smisao pisanja, i ne može da piše. Ali, i to vidi sa bolje strane, ako je na knjizi radio šest godina, može o njoj da priča nekoliko dana, pa i meseci, ili koliko treba, jer je i to rad, drugim sredstvima, na književnoj interpretaciji.

Reč dobi cenjena publika, sveštenik iz prvog reda upita, zašto Tesla kremiran, pisac odgovori da je on napisao roman a ne biografiju, redno se javi i jedan penzionisani psihijatar, ko da upita, razlikuje li pisac iluzije od vizije, pisac pohvali doktora, na temu se javi i Šaponja, doktor ne bi zadovoljan, nastavi o viziji i iluziji, sve na mesto postavi spremni i nadahnuti voditelj, Predmet filozofije je istina, predmet umetnosti je lepo, uze se odjavi, pozdravi gosta, pozdravi sve, pretpostavlja da je ovo početak druženja koje će se nastaviti…

Pisac uze potpisuje knjige koje su se mogle kupiti po povlašćenoj ceni, napravi se red, pisac je strpljivo pisao, Dragoj… , na red dođe i ona u zlato plavuša što načelnikuje prosveti u dva okruga, na red dođe jedna što mu pokloni svoju sa posvetu piscu pesama knjigu, novinar „Vremena“ iskoristi da kaže piscu da nema pitanja, sve rečeno, na potpisivanje se dade sama direktorka Zorica, zamoli novinara da učini jedan snimak koji bi bio baš dobar za „Vreme“, Pištalo nađe vremena i da se izjavi mladim gimnazijalkama za školski list…