Umetnost je kao san

U Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu prošle nedelje otvorena je velika retrospektivna izložba ilustracija Rastka Ćirića. Priliku da zavire u jedan čudesan, paralelni i fantastični svet i da se druže sa Prtkom, alama, baucima, bolskim fjabama, nevidljivim i slabo vidljivim životinjskim vrstama i sa kojekakvim drugim bićima, predmetima i čudesima što ih ne može biti posetioci će imati sve do 3. maja. Iskoristite tu priliku.

O kriterijumima prema kojima je pripremljena izložba Rastko Ćirić kaže:

„Da bih opisao njen karakter najbolje ću uraditi ako kažem čega na njoj nema. Na izložbi nema slobodnih crteža, grafika, grafičkog dizajna i animacije. Inače, izložba obuhvata oko 1200 eksponata i presek je onoga što sam radio u oblasti ilustracije u periodu od svog prvog profesionalno objavljenog rada 1973. u časopisu ‘Čik’, pa do poslednjih urađenih ilustracija za knjigu Dejana Cukića o Frenku Zapi Muzika je najbolja, koja će biti promovisana u okviru pratećeg programa izložbe. izložba ima nekoliko većih celina. Prvu čine rani radovi i ilustracije iz Poletarca Duška Radovića, zatim ‘Bolske fjabe’, moj diplomski rad na FPU i svojevrsna preteča ‘Ala i bauka’, ilustracije rađene za ‘Politikin Zabavnik’, što je najveća celina koja zaprema četvrtinu izložbe, i ilustracije iz edicije Poučnik koja obuhvata desetak knjižica objavljenih poslednje decenije. Tu su još i razne zezalice kao što su trodimenzionalni pop up eks librisi i pozivnice za venčanje, zootropi…“

„VREME„: Ilustracija zauzima centralno mesto u vašem opusu, a ilustracije i predajete na Fakultetu primenjenih umetnosti. Ali na izložbi se može naslutiti čitav spektar medija u kojima se izražavate i kojima se bavite – od animacije koju predajete u Filmskoj školi Dunav filma, preko stripa do muzike.

RASTKO ĆIRIĆ: U ilustraciji sam pronašao baš to, da ona divergira u razne medije, i da može da bude vezivna komponenta svih stvari kojima se bavim. Tako možemo da govorimo o ilustraciji koja se pokrenula i počela da živi u formi crtanog filma. Da bi se napravio animirani film, mora se napraviti knjiga snimanja koja jako liči na strip, pa se tako strip nalazi tačno na pola puta između animacije i ilustracije. Mene napolju najviše znaju kao kao autora crtanih filmova. Ja inače svojim studentima provlačim animirane filmove kroz svoja predavanja, jer animacija nažalost još ne postoji kao samostalni predmet, iako je potreba za njim danas očigledna.

Osim što na FPU–u provlačite animaciju, slično se radi i sa stripom, što je već dalo zapažene rezultate.

Mladi ljudi koji konkurišu na FPU danas već znaju da tu mogu da se bave i stripom, za koji kao i za animaciju, vlada veliko interesovanje. Strip je u javnosti često potcenjen, ali je zapravo jedna od najtežih formi multimedijalnog izraza, pošto zahteva nekoliko talenata. Isto važi i za animaciju. U poslednje vreme je kod prestižnih francuskih izdavača, a Francuska je prva strip zemlja sveta, objavljeno više albuma crtača koji su izašli sa FPU-u. Jedan od tih stripova čak je diplomski rad na FPU-u – strip Točak Dražena Kovačevića na scenario Gorana Skrobonje. Veliki uspeh u Francuskoj postigao je i Aleksa Gajić sa stripom Bič Božji (upravo izlazi u Zabavniku) koji je takođe diplomirao na FPU-u sa jednim drugim autorskim stripom koji još čeka na objavljivanje.

A muzika? Izložba ilustracija zatvara se 3. maja vašim koncertom na kome ćete izvesti stvari sa CD–a The Rubber Soul Project, koji je svojevrstan omaž Bitlsima.

Put do muzike za mene logično ide preko animacije. Animacija združuje ilustraciju, priču i zvuk. A interesovanje za muziku je teklo i razvijalo se paralelno sa mojim radom na ilustraciji. Uz CD „Rubber Soul Project“, nastao kao rezultat moje rane ljubavi za Bitlse, išla je i knjižica sa istoimenom SF novelom tekstopisaca pesama sa CD-a Gorana Skrobonje, i te ilustracije se nalaze na izložbi. Dakle i ova priča se raširila kao eksperiment u nekoliko medija, baš kao i „Ale i bauci“, „Prtko“, „Nevidljive vrste“.

Ako bi u jednoj reči mogao da se sažme vaš odnos prema svim ovim medijima, onda bi to, čini se, bila igra u najplemenitijem smislu reči.

Ja najmanje mogu o tome nešto da teoretišem. Svestan sam tog deteta u sebi koje se nije pokvarilo tokom detinjstva i školovanja, što se nažalost najčešće desi većini ljudi. Pikaso je rekao da je svako dete genijalan slikar, samo je pitanje da li će to ostati i kad odraste. Školovanje, posebno likovno vaspitanje u školama, najčešće sistematski uništava sve ono što je u detetu kreativno podvodeći ga pod neki šablon, sistem koji ubija kreativnost. Kod mene je to izgleda ostalo netaknuto, i to dete u meni i dalje je odgovorno za kreaciju, najviše zahvaljujući mojim roditeljima koji se nisu nešto mnogo trudili da me ispravljaju, uče i poučavaju. Imali su stav da svakoga treba pustiti da se sam razvija, tako da sam mnoge teorijske i praktične osnovne stvari sa iznenađenjem saznao tek na Akademiji. Inače sam od oca Miloša, koji se bavio simbolima, heraldikom i vrlo strogim, svedenim izražavanjem, nasledio sistematičnost, a od majke Ide, koja je dečiji ilustrator, neku razbarušenost u izrazu. Ja sam negde između.

Na izložbi se može videti koliko ste od početka ostali dosledni svom specifičnom autorskom rukopisu.

Danas u svojim ranim radovima vidim neke nespretnosti, nedoučenosti, i na izložbi se može pratiti moj razvoj i autorska evolucija. Poslednja od sto izloženih tabli posvećena je Frenku Zapi. U pitanju je kompjutersko iskrivljavanje postojećih gravira, i te ilustracije su potpuno bezlične, operisane od ličnog rukopisa. Mislim da sam autorski rukopis, u užem smislu reči, i nije toliko bitan. Ono što je važno jeste način razmišljanja, duhovni sklop koji stoji iza tih ilustracija.

Hugo Prat je jednom rekao kako je kada je bio dete sanjao beli kostur koji ga je plašio. Onda je, da bi se odbranio, izmislio crveni kostur jer se belog kostura plašio više nego crvenog. Čini se da i kod vas ovaj princip važi, pa su tvoje karakondžule malo strašne, a više smešne.

Kad smo već kod kostura, moja Anatomija svakodnevnog života nastala je posle učenja anatomije na fakultetu, i ona jeste neka vrsta danse macabrea…

…Samo u obrnutom smislu.

Znači macabre danse… (smeh) Sama umetnost može da se tumači na isti način kao i san. Jedan dobar tumač snova mogao bi na osnovu mojih radova i uz pomoć mojih asocijacija dosta duboko da prodre u moju psihu. Ali kada su u pitanju strahovi i bića poput onih u „Alama i baucima“, mislim da sve to ima dosta veze i sa kolektivnom podsvešću. U ovom slučaju oblik tih bića dobio je srećnu formu koja izgleda dobro izražava neke naše kolektivne predstave, čime se može objasniti velika popularnost „Ala i bauka“. Sa druge strane, crtani film „Ale i bauci“ na zapadu nije imao takav prijem, verovatno zato što on ima neke specifičnosti ovog podneblja, naše logike i naših strahova, a ne strahova zapadnog sveta