Kazuo Išiguro, proslavljeni britanski pisac japanskog porekla, po mom ličnom i intimnom razumevanju književnosti, oduvek je bio sinonim za autora besprekornog stila, prefinjenog, svedenog izraza koji podrazumeva lake i tečne rečenice, probranu leksiku, specifičnu atmosferu obojenu melanholijom i tihom nostalgijom. Pre više od dvadeset godina, kada sam ga prvi put čitao, osetio sam neku vrstu posebne književne povezanosti s njim, pa nije ni čudo što sam, kada mi se ukazala prilika da budem urednik njegovih dela na srpskom jeziku, doživeo to kao veliku privilegiju. Radeći na srpskom prevodu njegovog poslednjeg romana Zakopani džin, uočili smo dve sitne fabularne nedoslednosti i preko agenta zatražili pomoć od samog Išigura, ubeđeni da ipak mi ne razumemo dobro tekst. Možete onda da zamislite koliko sam bio ponosan kada sam dobio odgovor u kom se zahvaljuje celom našem timu, jer niko pre nas, a knjiga je do tada već bila prevedena na mnogo jezika, nije primetio te greške, napomenuvši da će ih svakako ispraviti u narednom izdanju. Veliki pisac je priznao da greši i pritom mi se lično zahvalio! Objektivno, to je jedan od onih događaja koji zasigurno neće ni za mikron promeniti istoriju književnosti – ništa nebitnije nije moglo u njoj da se desi – ali meni se činilo da sam u tom trenutku zaokružio naše veliko dvadesetogodišnje druženje i da se tom krugu više nema šta dodati. Kada sam pre neki dan saznao odluku Nobelovog komiteta, shvatio sam da grešim: taj moj umišljeni krug činio mi se većim nego ikada pre, dovoljno veliki da primi sve znatiželjne, stare i, pre svih, nove čitaoce.
Kazuo Išiguro je rođen 1954. u Nagasakiju odakle se njegova porodica preselila u Englesku kada mu je bilo šest godina. Kako navodi, nije odrastao kao tipičan Englez: u njihovoj kući govorilo se japanskim jezikom i s obzirom da su bili ubeđeni da će se uskoro vratiti u domovinu, roditelji su nastavili da ga vaspitavaju u duhu japanskih vrednosti. Ali ni to neće dugo potrajati: mladi Išiguro je ipak stasavao i školovao se pod jakim uticajem engleske i zapadne kulture. Zato nema sumnje da je Išiguro britanski pisac, ne samo zato što je sve svoje knjige napisao na engleskom već i zbog njihovog tematskog spektra: osim u prva dva romana, čiji su glavni protagonisti Japanci, u narednih pet prevladavaju teme vezane za Britaniju. U Japan će se vratiti tek posle trideset godina, kada je već skoro zaboravio maternji jezik.
Kao mlad sanjao je da postane muzičar: svirao je gitaru i slao demo-snimke producentima koji su neretko znali da budu i grubi: „Posle petnaestak sekundi isključili bi kasetu i rekli: ’Ne sviđa mi se ovo, prijatelju, užasno je. Izlazi napolje.’“ Ipak, bilo je mnogo lakše izbaciti Išigura iz muzike, nego muziku iz Išigura. I danas svira u slobodno vreme, piše tekstove za neke etablirane džez izvođače, a 2009. objavio je zbirku priča Nokturna: pet priča o muzici i sutonu sa muzikom kao centralnom temom. Srećom, i sam je ubrzo shvatio koji su njegovi istinski talenti, pa se okreće pisanju.
Već s prvim romanom, Bledi obrisi brda (1982), postiže zapažen uspeh. Odmah je uočljiva centralna tema njegovog opusa: sećanje. U kompleksnom rečniku simbola Kazua Išigura, ono svakako zauzima posebno mesto kao dominantni topos. Nepouzdanost sećanja i zaborav najstrašnija su stvar koja može zadesiti njegove junake, a ne smrt, bolest i nemaština. Prvo lice nepouzdanog pripovedača postaće zaštitni znak njegovog postupka i tek će nam u Zakopanom džinu ispričati priču iz trećeg lica, ali ni taj pripovedač neće biti mnogo pouzdaniji od prethodnih.
Roman Slikar prolaznog sveta (1986) kritičari navode kao jedan od njegovih najznačajnijih. Masađiro Onu, umetnik i propagandista državnog aparata, u posleratnom razrušenom Japanu ima problema da se suoči sa sopstvenom odgovornošću i pravim licem društva i zločinačkog režima kome je služio. Jasno je uočljiva još jedna velika Išigurova tema – smena epoha, nostalgija junaka za prošlim vremenima i njihove poteškoće da se prilagode novom nadolazećem ustrojstvu i sistemu vrednosti. Zanimljivo je kako sam autor vidi svoje rane radove. On navodi da su oni slični Platonovim dijalozima gde uvek naiđe neki hvalisavac koji misli da sve zna o svemu… dok se ne pojavi Sokrat i potpuno ga „razvali“ (demolish). „E, takvi su i moji prvi romani“, kaže on, „samo bez Sokrata.“ Njegovi junaci su prinuđeni sami sebi da nalaze istine i objašnjavaju svet.
Tek sa trećim romanom, Ostaci dana (1989), postaće uočljiva još jedna njegova spisateljska karakteristika: napraviće potpuni žanrovski zaokret u odnosu na prethodna dela i od tada mu više nijedan roman neće biti u istom ključu. Ostaci dana su njegov magnum opus, jedan od najznačajnijih romana svog vremena, koji govori o ostarelom batleru Stivensu, čoveku čije je postojanje svedeno na profesionalno obavljanje svoje dužnosti zbog čega nije mogao da se ostvari ni na jednom drugom planu, pre svega emotivnom i ličnom. Stivensove uspomene postaju neka vrsta putničkog dnevnika, razmišljanja o suštini engleskog etosa i redefinisanju pojmova ljudske veličine i dostojanstva. Ova složena analiza ljudskih karaktera ujedno funkcioniše i kao kompleksna kritika imperijalizma i same engleske imperije.
Posle velikog uspeha i osvojene Bukerove nagrade sve su oči bile uprte u Išigura. Ipak, niko nije očekivao ono što je usledilo: Bez utehe (1996), još jedno Išigurovo remek-delo, zbunilo je mnoge kritičare, a jedan od njih ga je čak proglasio „bezvrednim đubretom“. U pitanju je kafkijanska drama toka svesti koja prati pijanistu Rajdera na gostovanju u nedefinisanom centralnoevropskom gradu. Koherentnost izlaganja Išigurovih junaka, koja je bila karakteristična za njegova prethodna dela, u ovom romanu postaje haotična vrteška snova, iluzija i misli od kojih se čitaocu lako može zavrteti u glavi. Gubi se ideja stabilnog identiteta, tako da polako počinjemo da otkrivamo nekoliko stepena Rajderove egzistencije. „Snovi su univerzalni jezik (…) i mene je zanimalo koja to gramatika snova.“
O narednom romanu, Kad smo bili siročići, nemam mnogo toga da kažem, sem da ga i sam Išiguro smatra svojim najneuspelijim delom. Sasvim je druga priča sa Ne daj mi nikada da odem (2005), knjigom s kojom je Išiguro postigao veliki uspeh, posebno kod šire čitalačke publike. Radnja je smeštena u nekakvu izmeštenu, paralelnu Englesku bliske budućnosti. Novi nepouzdani narator je klonirana devojka Keti, koja odrasta u nekoj vrsti internata gde svoje pitomce odgajaju da budu donori organa. Kritičari čak nisu mogli ni da se dogovore kom žanru pripada knjiga, ali pokušaćemo da sumiramo njihova nastojanja jednom rogobatnom formulacijom koja bi mogla da vam dočara koliko ih je Išiguro (opet) nespremne uhvatio: kvazi-SF triler sa elementima horora.
Zasad poslednji roman, Zakopani džin (2015), spada u žanr epske fantastike, na tragu Martina i Tolkina, što bismo verovatno poslednje očekivali od pisca kao što je Išiguro. Međutim, upravo njegovo umeće da prevazilazi ograničenja žanra i podređuje ga svom autorskom postupku čini od njega tako velikog pisca. Početna ideja koja ga je inspirisala bila je neka vrsta kolektivne amnezije kojoj je podlegao čitav narod. Stariji bračni par kreće u posetu sinu koga dugo nisu videli, pa su počeli da ga zaboravljaju. Radnja se odigrava u mitskoj Engleskoj kralja Artura, vitezova, zmajeva i džinova. Mnogi elementi Išigurove proze su tu: snolika atmosfera, istančan nenametljiv stil, besomučna potraga za identitetom. Svako društvo negde duboko ima zakopana sećanja na nasilje koje se nekada odigralo, pa autor postavlja pitanje koliko je uopšte mudro buditi tog „zakopanog džina“. Po sopstvenim rečima, delimično je bio inspirisan i dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije (čak je razmišljao tu da smesti radnju), kao i nekim Tarantinovim filmovima, a da pritom nije odgledao nijednu epizodu Igre prestola. Na prvi pogled ne možemo ni da naslutimo prisustvo bilo kakve tarantinovske estetike u ovom romanu, a čini se da je duh Igre prestola na svakom koraku, samo što je Džin neuporedivo veštije napisan.
Mnogi veliki pisci potvrdili su značaj Išigurovog dela, od Salmana Ruždija do Džojsa Kerola Outsa, pa zato odluka Nobelovog žirija i nije toliko iznenađujuća. Ako ništa drugo, kladionice još uvek nisu počele da određuju buduće laureate, jer ni mnogo umniji ljudi od bukmejkera nisu u stanju to da učine. Nema sumnje da će Kazuo Išiguro ostati upamćen kao majstor pera koji se posvetio temama nepouzdanosti sećanja i dvosmislenosti nostalgije, čiji junaci, ophrvani demonima uspomena polako kopne, zaboravljeni i tužni, suočeni sa prolaznošću i dolaskom novih vremena s kojima su, po pravilu, uvek u svađi.
Autor je glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Dereta
