Ukus tolerancije

Dani kulture manjina, koji se tokom avgusta održavaju u Beogradu, predstavljaju nastavak aktivnosti Multikulturnog centra osnovanog marta meseca pri saveznom ministarstvu nacionalnih i etničkih zajednica. Osim u Centru, ova manifestacija održava se i u bioskopu Rex, Centru za kulturnu dekontaminaciju i na otvorenom. Program je započeo projekcijom filma Nada Vladimira Božovića o izbeglicama različitog etničkog porekla ujedinjenim, osim sudbinom, i voljom da se bave umetnošću. Stanovnici izbegličkog kampa u Rači kod Kragujevca predstavili su se komedijom Dr Branislava Nušića, predstavljen je rečnik Da li znaš romski?, održano je književno veče povodom prvog objavljivanja sabranih dela akademika Julijana Tamaša, dok su u drugoj polovini programa planirane predstave slovačkog i rusinskog teatra, izložba fotografija o svakodnevnom životu manjina i, za kraj, veče etno muzike i projekcija filma Tolerancija urađenog u produkciji B92.

JEZICI SPAJAJU: „Predstava izbeglica iz Rače dokazuje mogućnost da se ostvari naša namera: Romi, Albanci i Turci, dakle, ljudi između kojih postoji jezička barijera uradili su predstavu na srpskom da bi ostvarili komunikaciju“, objašnjava Jelena Marković, pomoćnik ministra saveznog ministarstva nacionalnih i etničkih manjina. „U tim okolnostima, umetnička vrednost njihovog rada nije važna, važna je ljudska dimenzija i poruka. Predstava je vid psihosocijalne terapije, međutim, izbeglice u Rači su i nakon te akcije nastavile da se bave pozorištem. Do sada imaju već četiri predstave s kojima gostuju po drugim gradovima.“

Autor rečnika Da li znaš romski? (Nezavisno izdanje Slobodana Mašića) je Zoran Jovanović, tridesetogodišnji Rom rodom iz Novih Karlovaca koji se bavi sakupljanjem usmene književnosti sremskih Roma. Rečnik, koji naziva razgovornikom je trojezičan: srpsko-romski-engleski. Osim reči, u njemu je zabeležio običaje i verovanja svog naroda. „Rečnik Zorana Jovanovića je primer nastojanja Multikulturnog centra da izbegne stereotipno predstavljanje manjinske etničke zajednice, što se često dešava u mnogim zemljama, dakle, da se njeno predstavljanje svede na egzotiku i folklor, kao da su u kulturi tih ljudi jedino nošnja, ples i muzika vredni pomena“, kaže Jelena Marković. „Mi se, naravno, trudimo da prikažemo i njenu tradiciju, ali ipak ističemo njihova vrhunska umetnička dostignuća. Ona su javnosti skoro nepoznata. Prošle godine, tokom Nedelje romske kulture u Beogradu, zahvaljujući pomoći Jovana Ćirilova, ostvaren je program bez stereotipa: nije bilo trubača i plesova, gostovali su vrhunski avangardni teatri iz Kelna i Budimpešte, talentovani književnici, održavali su se koncerti ozbiljne muzike. Pokušali smo da pokažemo kako unutar romske manjine postoje vrhunski stvaraoci. Zato smo i podržali nastajanje rečnika Zorana Jovanovića, zato i podržavamo književne radionice koje s romskim autorima organizuje gospodin Ćirilov.“

Tema izložbe fotografija (grupa autora) jeste svakodnevni život manjinskih zajednica, a cilj joj je očigledan. „Hoćemo da upoznamo jedne s drugima. Mislim da beogradska publika ne zna kako se živi u Sandžaku, kako u Kovačici. Postoji nespremnost jednog dela javnog mnjenja da komunicira s određenim zajednicama, da živi u tolerantnijem okruženju, a u centralnoj Srbiji javno mnjenje nije svesno postojanja manjina.“ Jelena Marković objašnjava da su za izložbu birane obične životne situacije: tradicionalni zanati, ulična pijaca, kuhinja, bogomolje, običaji… „Na Pešteru, na primer, još uvek nose dukate nanizane u ne mali broj niski, tamo su sačuvani svadbeni obredi kakvi više nigde ne postoje, a vašari su još uvek najvažniji oblik socijalnog okupljanja.“

STEREOTIPI I PREDRASUDE: Istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je etnička tolerancija najmanja u Beogradu. „Mislim da je razlog u nepoznavanju, ne postoji razmena. Beograđanima nisu ponuđeni sadržaji koji bi razbili njihovo stereotipe o manjinama. Najmlađi imaju najveće etničke stereotipe jer nikada nisu imali živ kontakt s Hrvatima, Bošnjacima, već samo sliku s TV dnevnika, iz filmova. Isto važi i za centralne srpske opštine. U Vojvodini i Sandžaku, u višenacionalnim zajednicama, toga nema. Radila sam kao profesor i videla sam da mladi veruju da Muslimani smrde zato što, objašnjavaju, jedu loj! Oni veruju da su Bajram i Ramazan sektaški obred na kojima se ljudi probadaju noževima, pojma nemaju da su to praznici poput Božića ili Uskrsa. Oni tvrde da žene u Sandžaku ne smeju u kafić i da idu šest koraka iza muškarca! Srpsko dete u Sandžaku nema taj stereotip!“

Multikulturni centar osnovan je s namerom da se težište priče o manjinama prebaci iz politike u kulturu, kako bi se pokazale prednosti multinacionalnog društva zbog raznolikosti njegovih kultura. „Sve naše kulture proizvod su mešanja i prožimanja, pa je zato teško govoriti o, na primer, slovačkoj naivnoj umetnosti jer je ona slična mađarskoj. Tačnije je govoriti o naivnom slikarstvu Vojvodine, jer tamošnjoj umetnosti više odgovara geografska od etničke odrednice.“ Od osnivanja, u centru je održano pedesetak kulturnih događaja. „U centru postoji i biblioteka snabdevena knjigama o manjinama na različitim jezicima, a internet centrom pokušavamo da se približimo Beogradu, naročito mlađoj populaciji. Tu je stalna postavka umetničkih dela iz svih zajednica, pa već sama poseta centru uvodi u posetioca u multikulturni svet. Hteli smo da mlad svet izvedemo iz ograničenog kulturnog prostora u kome žive.“

GUSLE I ŠTRUDLE: Centar svake nedelje organizuje najmanje po jednu akciju, kakva je bila „Manjine deci u Tiršovoj“: svaka manjina dala je na aukcijsku prodaju predmete i dela iz svog kulturnog blaga izražavajući tako duh zajedničkog interesa. Na izuzetno posećenoj izložbi „Romkinje“, bila je predstavljena emancipacija romske ženske polulacije i njeno ekonomsko osamostaljivanje.“

Programi koji su imali uspeha u Beogradu predstavljeni su i centralnoj Srbiji. U okviru kampanje „Tolerancija“ sprovedena je akcija „Probaj ukus tolerancije“. Po gradovima Srbije deljene su saher torte, baklave, vasine torte, kadaifi, kako bi preko kuhinje jedan narod prihvatio drugi. Pokušaj da se zajedno s RTS-om napravi CD „Zvuk tolerancije“ nije uspeo. „Pošto RTS ima najveću fonoteku, tražili smo od njega izbor pesama koje reprezentuju svaku nacionalnu manjinu. Kao reprezenta većine ponudio nam je Oranje Kraljevića Marka uz gusle. Zar je moguće da Srbi nemaju drugi zvuk od gusala i pesmu humaniju od te u kojoj Marko preorava turske drumove. Pa se zbog toga oni potuku. Odbili smo, to je sve samo ne zvuk tolerancije!“, priča Jelena Marković, i nastavlja: „Najteže je razbiti uvreženo mišljenje da Srbi imaju samo gusle, a Slovaci samo široke suknje i štrudle! Ta asocijacija na narode traje nebrojeno mnogo godina, nas uče da je to tako! I malo ko zna, a što je najgore, i ne oseća potrebu da sazna bilo šta o veri manjina, o poeziji, o nasleđu, o bilo čemu, osim o guslama i suknjama!“ Nedavno je u Zagrebu organizovano veče kulture manjina u Hrvatskoj. „Predstavnike češke manjine koja ima neverovatnu kulturu predstavili su instrumentima koji proizvode neartikulisane zvuke, Slovake na sličan način, a Srbe je reprezentovao pop iz Knina u štrikanom gunju preko mantije koji je guslao. Napustila sam skup. Znam da Srbi imaju da prikažu i nešto drugo osim gusala, osim onoga kako većina želi da ih vidi!“