Konzervativnost Sterijinog pozorja ogleda se pre svega u određenim umetničko-intelektualnim sklonostima koje traju godinama, a doživljavaju kulminaciju u ovogodišnjoj selekciji. Koliko god je ukus selektora – njegove umetničke, intelektualne i ideološke preference – faktor koji ne može i ne treba da se zanemari, ipak postoje i neki najopštiji objektivni kriterijumi
Ove godine Sterijino pozorje počinje nešto kasnije nego obično: naš najznačajniji nacionalni pozorišni festival biće otvoren u petak 1. juna predstavom Cuba libre Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (videti uokvireni tekst). Kašnjenje je posledica činjenice da je i tekuća sezona počela sa zakašnjenjem zbog političkih dešavanja, tako da je veliki broj predstava u konkurenciji izašao u poslednjem trenutku, pa je blagovremeno odlučeno da se pomeri i rok za zaključivanje selekcije. Ovaj, srazmerno mali problem – mali bar u odnosu na druga iskušenja s kojima se Pozorje doskora susretalo – uspešno je rešen, tako da neposredno pred početak svog prvog postrevolucionarnog izdanja festival domaće drame deluje kao da ga ništa nije ni okrznulo… Paradoksalno, upravo u toj „neokrznutosti“ nalazi se njegov najveći problem.
KONZERVATIVNOST: Prevashodno treba istaći da je Sterijino pozorje imalo dosta sreće u poslednjem periodu: napadi kojima je festival bio izložen u nekoliko navrata bili su ili tako sumanuti, ili su imali tako loš tajming (nekad i jedno i drugo) da mu nisu naneli nikakvu štetu, naprotiv, samo su koristili opstanku postojeće festivalske garniture i njihovog koncepta, tačnije njihovih interesa. I, zaista, kakvu stvarnu štetu može da nanese paranoidni nacionalistički napad protiv nekog fantomskog autonomaštva i iz tog napada proistekla ideja da se festival sa ozbiljnom infrastrukturom preseli u Vršac, u krajnje neadekvatne uslove? Kakvu stvarnu opasnost predstavlja samoubilački čin odlazećeg ministra za kulturu koji ide u četnike ’45, te u revolucionarnim oktobarskim danima 2000. raspušta rukovodeća tela Pozorja i nameće neki svoj, autsajderski kadar?… Paradoksalno, višegodišnja zatvorenost i konzervativnost Sterijinog pozorja uspešno su očuvane zahvaljujući, između ostalog, i tim napadima; napadi su dolazili sa mnogo rigidnijih pozicija, pa je u takvom odnosu snaga postojeće stanje, eto ironije, delovalo gotovo napredno.
U čemu se ogleda konzervativnost Sterijinog pozorja? Pre svega u određenim umetničko-intelektualnim sklonostima, koje traju godinama a doživljavaju kulminaciju u ovogodišnjoj selekciji. Pošto sam odgledao veliku većinu predstava iz selekcije Boška Milina (sve, osim crnogorske verzije Kišove Elektre i rumunske verzije Kovačevićevog Lari Tompsona), čini mi se da nije problematično ako preliminarno mišljenje o njoj iznesem već sad. Pri tome neću fokusirati onaj deo selekcije koji smatram relevantnim.
Jovan Hristić je jednom tačno i duhovito primetio da će selekcija biti objektivna onda kad selektor postane objekat. Međutim, koliko god je ukus selektora – njegove umetničke, intelektualne i ideološke preference – faktor koji ne može i ne treba da se zanemari, ipak postoje i neki najopštiji objektivni kriterijumi: takmičarske predstave treba da pripadaju umetničkom teatru, da se po svojim umetničkim i/ili intelektualnim ambicijama izdvajaju iz tekuće produkcije.
RECIKLAŽA: Da li predstava Betula u malu valu spisateljsko-rediteljskog tandema Koprivica – Karadžić pripada umetničkom pozorištu? Kao i prethodne epizode njihove sapunske opere, koje su sve uredno prikazane na Pozorju (dakle, nije u pitanju ukus jednog selektora, već sterijanski koncept), reč je o simpatičnom omladinsko-zabavljačkom teatru koji se reciklira po proverenom receptu: romantični ambijent iz daleke prošlosti, priča o nedozvoljenoj ljubavi, pučki humor, blage političke aluzije, reference na opšta mesta školske lektire, populistički „atraktivna“ scenska igra (pevanje, igranje, dimni efekti). Predstava Pravo na Rusa zaista se izdvaja iz tekuće produkcije: odavno nismo videli jedno toliko konzervativno pozorišno ostvarenje, kako u tematskom (apartna ljubavna priča iz Prvog svetskog rata), tako i u pogledu teatarskog izraza (patetični scenski realizam).
Deluje logično da kada ovakve predstave uđu u selekciju, onda tu nema mesta za projekte kao što su Pad ili Buba. Bez obzira na zamerke koje se mogu uputiti obema predstavama, ostaje činjenica da i Pad i Buba prave značajan iskorak kako u umetničkom, tako i u intelektualno-društvenom smislu: obe kritički fokusiraju aktuelno (Buba) i višegodišnje (Pad) stanje nacionalnog duha, obe pokušavaju da razviju promišljeno stilizovan, znakovit i sofisticiran scenski jezik.
Da je naš pozorišni kontekst drugačiji, da su angažovane i modernističke tendencije ovde dominantne, onda odsustvo ovakvih predstava i zastupljenost ljovisna–repertoara možda i ne bi bilo problematično (delovalo bi gotovo ekscentrično). Međutim, u postojećim okolnostima ovakav selektorov izbor prevazilazi pitanje individualnog koncepta i ukazuje na nespremnost našeg teatra da prepozna i prizna pokušaj otvaranja prema drugačijem, umetnički, intelektualno i društveno hrabrijem pozorišnom razmišljanju. Sve postaje još tužnije kad se izbor brani demokratskim stavom (u suštini krajnje konformističkim) da pozorište danas, u slobodi, više nije dužno da se bavi površnom političkom tematikom, pri čemu se previđa činjenica da dubinsko antropološko istraživanje desetogodišnjeg ludila tek treba da počne.
AFINITETI I ANIMOZITETI: Poseban problem predstavlja činjenica da i ovogodišnja selekcija, kao i nekoliko prethodnih, nije evidentirala jedan od najznačajnijih fenomena savremene srpske drame: izuzetan uspeh dramskog opusa Biljane Srbljanović u inostranstvu. Sviđalo se to nekima ili ne, tumačili to oni ovako ili onako, neosporna je činjenica da šezdesetak predstava rađenih po njenim komadima u nekim od vodećih svetskih pozorišta predstavlja najveći ikad ostvaren plasman naše drame u inostranstvu. Ako Pozorje ne može da organizuje selektoru uvid u tu produkciju, a zatim i gostovanje izabrane predstave (mada nije jasno zašto bi to bio problem kada je Ministarstvo za kulturu Republike Srbije upravo zato platilo selektoru put u inostranstvo), onda bi osnovan red bio da se ne dovode osrednje strane predstave rađene po tekstovima drugih domaćih pisaca (o ovogodišnjoj rumunskoj ne mogu ništa da tvrdim, ali zato imamo iskustvo sa gostovanjem slovačke predstave).
Ovaj propust se teško može tumačiti objektivnim razlozima. Tako se na kraju stiče utisak da je problem konzervativnosti koncepta u dobroj meri povezan s personalnom zatvorenošću Pozorja, sa privatnim afinitetima i animozitetima. Kad je reč o toj zatvorenosti, mora se istaći krajnje zabrinjavajuća činjenica da festival jugoslovenskog karaktera (to nekad behu Jugoslovenske pozorišne igre?) nema u svojim rukovodećim telima ni jednog predstavnika pozorišta Crne Gore, a izostaju i značajni umetnici iz redova vojvođanskih nacionalnih manjina…
Na samom kraju treba podvući, ako već nije jasno, da ove primedbe treba shvatiti samo kao podstrek umetničkom, intelektualnom i organizacionom otvaranju Sterijinog pozorja.
Novi komad Ivana M. Lalića Cuba libre poslužio je reditelju Kokanu Mladenoviću kao pretekst da na Sceni „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada razigra jedan groteskni, apsurdistički, orgijastični igrokaz. Lalićev komad u potpunosti se povinuje takvom tretmanu: priča o životnom lutanju pisca koji ratnih devedesetih ne može ništa da napiše jer je životni apsurd jači od njegove imaginacije samo je dramaturški okvir za niz bizarnih i vrlo sceničnih epizoda koje, kao u nekom tragikomičnom buncanju, rekapituliraju domaću najnoviju istoriju – „najbolje godine naših života“.
Komponovanjem metaforične scenske partiture, sastavljene od poigravanja višenamenskom scenografijom, živih slika, igračkih numera i glumačkih bravura, reditelj Mladenović želi da ostvari oštar i direktan rezultat. Njemu nije cilj da pruži dubinsku socijalnu ili psihološku analizu onoga što nam se desilo, već naprotiv, da se svemu tome gromoglasno izruga. Zbog tog namernog insistiranja na pučkoj direktnosti, scenska rešenja koja on zamišlja, a koja se poigravaju ikonografskim elementima iz naše prošlosti, nekom mogu da deluju isuviše eksplicitno, blasfemično, na granici dobrog ukusa: ima tu i Titove odsečene noge i njegovih pudlica, i Lepe Brene u travestitskoj varijanti, i izgladnelih penzionera, i sakatih fudbalera, i četnika sa peruškama mažoretkinja… U ovakvom rediteljskom konceptu treba tražiti i opravdanje za eksplicitnu metaforičnost scenografije Miodraga Tabačkog (crveni kontejneri i crvene klozetske šolje).
Međutim, vrlo dobra zamisao ne uspeva da se adekvatno scenski ostvari. Reditelj Mladenović i njegove saradnice, talentovane mlade koreografkinje Isidora Stanišić i Bojana Mladenović, ne ostvaruju razvijenu, preciznu i preglednu scensku partituru. Horske scene „sa igranjem i pevanjem“ deluju kao da su samo markirane, a u izvođenju petnaestak muških članova KUD-a „Svetozar Marković“ primećuje se nedovoljna uvežbanost, što sve zajedno stvara utisak nerazgovetnog scenskog kretanja i dešavanja. Ovo nije neki sporedan problem pošto je naglasak ove kresnikovske predstave upravo na vizuelnom efektu grupnih prizora (nije jasno zašto nije angažovan muški baletski hor SNP-a). Zbog toga željeni efekat ovih scena – šok, provokacija, udarac u stomak, opora grotesknost – u dobroj meri izostaje.
Što se tiče scena sa individualizovanim likovima, u njima se superiorno izdvaja sjajna Gordana Đurđević-Dimić u ulozi bosanske izbeglice Lele. Vođena izuzetnom komičarskom inteligencijom, ona lako i vešto koristi telesnu i govornu tehniku (bosanski naglasak) i bez imalo naprezanja (prisutnog kod nekih njenih partnera) postiže pravu komičarsku bravuru u tumačenju jedne, pored svih životnih nedaća, i dalje vitalne i vedre narodske žene. Igra Gordane Đurđević-Dimić verovatno predstavlja i najviši domet ovog svakako zanimljivog projekta Srpskog narodnog pozorišta.
Vojvodina i Novi Sad najviše novca iz budžeta odvojili su za projekte Aje Jung i Lazara Ristovskog, a među izabranim konkurentima dominiraju oni od lokalne važnosti
Ove godine u Vojvodini i Novom Sadu neće biti održano pet kulturnih manifestacija, moguće je da će im se pridružiti još neka
Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka Narodnog pozorišta u Beogradu, dobila je dve nagrade na festivalima van zemlje, ali to ne piše na sajtu ove kuće
Kruševac je počeo gradnju Izložbenog parka vojne opreme na Slobodištu, a ministarka Milica Đurđević Stamenkovski je najavila da će država uložiti 10 miliona kako bi podigla svest o njegovom značaju
Vrhunci programa „Fortissimo“ Beogradske filharmonije za narednu sezonu su koncerti sa Zubinom Mehtom i Lang Langom, ali posle 23 godine nema koncerta posvećenog Zoranu Đinđiću
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Čarter Er Srbije od Beograda do Tivta pun naprednjačkih lojalista sa kriminalnim dosijeima i najava pripreme ubistva Aleksandra Vučića u Crnoj Gori za vreme samita EU - Zapadni Balkan: šta je šahista sa Andrićevog venca ovim atakom na zdrav razum hteo da postigne
Tivatska avantura Aleksandra Vučića, uzroci i posledice
Kako su Hari i Coje osvajali Crnu Goru Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
